Одлазак последње техничке уреднице Гласа Подриња

Отишла је тихо она која је у канцеларију уносила буку дечјег смеха, ведрину пролећа и хумор обојен нишлијским акцентом, али и озбиљност одговорности и креативности у прављењу новина. Бисерка Биса Јовановић, прави бисер људске душе коју су сви волели. Елегантна, уредне фризуре, одговарајућег накита, дискретне шминке, дама од главе до пете.

По образовању дизајнер, у новине је дошла на место техничке уреднице. Као главни уредник била сам сведок брзине којом је усвајала нове технике, посебно у инфлаторној 1993. години, када смо компјутеризацијом спасавали новине. После само једне посете Смедеревским новинама, Биса је у Гласу Подриња шпигловала и монтирала текстове у контра-шихту.

У пензију је отишла у години приватизације Гласа Подриња. Ретко смо се виђале и ретко разговарале телефоном, али знам колико је туговала за својим Симом, поштованим наставником у Богатићу, са којим је постала Мачванка и коме је родила два сина. Знам колико су јој радости донели унуци, Сашина два сина и Иванова ћерка. Знам колико је лепо цртала и сликала. На вибер ми је слала дивне пејзаже и портрете вољених. А онда сам се, крајем октобра прошле године, јавила на непознати број. Глас с друге стране рекао ми је само једну реч: пописи, и обе смо прснуле у смех. То је била наша лозинка из једне анегдоте: Идемо у Београд где се тада, у Борбиној штампарији, штампао и Глас Подриња. Биса ми каже: Пази да у оном плаћеном тексту Дунав осигурања променимо реч пописи. Питам треба ли ту реч писати латиницом, а она се смеје и разуме да је њен нагласак толико изменио реч да ми се чинила страном. Таквих анегдота било је много, радо смо их се сећали и увек слатко смејали.

Биса Јовановић рођена је 1949. у Нишу, а умрла 27. фебруара 2025. у Београду. Срце није издржало операцију.

Сахрањена је 1. марта у Богатићу.