Кад замиришу такуша и колачара

У плацу породичне куће, Миланко Илић, некадашњи радник Зорке и Метал Хемика, од пре месец дана пензионер, брине о старим аутохтоним сортама разног воћа. Највише је стабала и врста шљиве, јабуке и крушке. Хоби му је и узгајање голубова - домаћих високолетача и лепезана, али и разне врсте живине рачунајући и украсну.

Фото: "Глас Подриња"

- Успео сам да сакупим на једно место где год је била каква стара сорта воћа осим оних које су већ биле овде старе преко сто или двеста година а сачуване од предака на породичном имању, у плацу куће. Имам јабуке колачаре, петроваче, крушке лубеничарке, житњаче, такуше, шљиву ранку и маџарку. Жеља ми је да сачувам све те врсте од изумирања. По селу сам набављао нека стабла и успео све да „вратим у живот“. Имам и врсте које нисам баш најсигурнији ни како се зову. Све те сорте не траже неку посебну пажњу, прскање. Нема ништа лепше него кад прошетам воћњаком и узберем плод који често изгледа неугледно, али сигурно здрав и онакав какав је природа определила да буде – наводи Миланко.

Свој воћњак у којем има и неколико накалемљених сорти, негује из љубави и никад му како каже није пало на памет да ту парцелу определи за нешто друго.

Фото: "Глас Подриња"

- Јабуке и крушке петроваче су летње сорте и њих је све теже наћи, оне праве, домаће. Јабука ђулка или како је неки зову коњугача је најмириснија воћка, кад се унесе у просторију, све на њу мирише. Са питом од јабуке ђулке или петроваче не може се мерити ни једна направљена од неке новије сорте. Буде и лепша и мириснија, укус је другачији, подсећа на рецепте наших бака, мајки. Имам четири унучице а кад оду у воћњак, не морам да их опомињем да не беру са дрвета и једу, јер је све домаће и природно, не треба да се пере. Једино што по воћу пада јесу прашина и киша, без икаквих хемикалија - објашњава.

Воћна ракија је специјалитет Илића за који нема посебног рецепта сем да се подлога од шљиве допуњује воћкама које стижу на брање. Мешавина мириса, оног који већина памти из детињства током одлазака на село, чини је другачијом. У зависности од године и рода, варира и испечена количина.

-Већина плода заврши у казану за печење ракије. Правимо праву воћну ракију и то мешавину више врста, како шта стиже на род. Шљива ранка, крушка лубеничарка и јабука петровача стижу заједно. Све измешамо и печемо ракију за нас, кући, пријатеље, комшије. Ништа не продајем, могу само да поклоним – истиче Миланко.

Фото: "Глас Подриња"

Овај вредни домаћин воли и да калеми воће и радује се кад види да се воћка „примила“.

-Имам неколико стабала џанарике на којe су накалемљени кајсија и шљива. Кајсија је отпорнија, „отима се више“ па надмаши шљиву. Још тога има накалемљено попут летње и зимске крушке на једном стаблу, или рецимо бела и црвена трешња и увек је једна страна јача али обе рађају. На једној грани рађа бела на другој црвена, две сорте на једном стаблу. Мојих воћки има у Ариљу, Ади, Тополи, ко год је тражио да накалеми воћку, слао сам, никад ником нисам наплатио – прича.

Део времена у току дана Миланко посвећује и својој малој „животињској фарми“. Разне врсте живине рачунајући и оне ретке и украсне гаји из хобија, како каже „да би задовољио душу“ и уживао посматрајући пуно двориште животиња, живине, преко 200 голубова српских високолетача и лепезана.
Све оне имају свој простор, кућице, патке и свој мали базен. Посебна љубав усмерена је и на пет паса – четири ловачка енглеска сетера и једног пулина који је помоћ у чувању око 50 сјеничких оваца.

Фото: "Глас Подриња"

-Волим да се нашалим па кажем да од животиња, бар оног што спада у домаће, имам све осим коња. Имам оваца, свиња, живине украсне, голубова. Кад вас нешто занима и кад волите, нађе се и време за то. Док сам радио, устајао сам у 4 сата да намирим све па тек онда ишао на посао. Сад сам у пензији па ће надам се бити мало лакше – додаје Миланко.