Књига о реци Сави код Шапца и спортској породици Јеличића
Некадашњи новинар “Гласа Подриња”, Брана Филиповић, објавио је јединствену и ретку публикацију о реци Сави код Шапца и спортској породици Љубе Јеличића, пливача–маратонца, спортског радника и ватреног заљубљеника у таласе који живот значе
О старом Шапцу, граду на Сави и његовим људима, о чивијашком менталитету и животу крај велике, знамените реке, многи писци и уметници стварали су значајна дела, неретко врхунска и сваременска, али нико до сада није ближе, и с толико пажње и љубави, као писац Брана Филиповић пришао неодољивој води крај зидина старог града.
Брана Филиповић, крајем осамдесетих година и касније, један из плејаде тадашњих врсних новинара “Гласа Подриња”, данас пензионисани новинар Радио Београда, написао је публицистичко, прозно и поетско дело какво је недостајало овој средини богате историје и културе. Захваљујући поројекту Града Шапца и новосадском “Прометеју” књига је прошлог лета угледала светло дана, и тако је учињен корак више у упознавању моћне, завичајне реке и то у пределу где су се сусретали векови и градило бурно и заносно време. Дуго година је ово дело стајало у фиокама и тек сада се, на радост читалаца, појавило у јавности и без уобичајених промоција.
Први рецезент с насловом “Саво, водо... Кад полете Јеличићи”, дугогодишњи новинар и главни уредник “Гласа Подриња”, Новица Прстојевић, подсетио је:
“Једна породица – ововремена, једна река – древна, једна љубав – исконска, једно другарство пуно обелутака и вирова, и ево оквира за причу несвакидашњу. За поему о њој, Сави, неодољивом зову модрозелених таласа и њима – Јеличићима – Љуби, Каћи, Маји и Саши – који су себе нашли у дружењу са том моћном водом, тражећи и налазећи и предах и увек нове изазове и потврду опстанка и лепоту коју само истински заљубљеници и спортисти могу да досегну и са другима поделе... Казивања о Јеличићима, поткрпљено репортерским садржајима, и фотографијама, аутор Брана Филиповић је проткао и оплеменио бисерним стиховима који као да су, баш за ову прилику, искрадени из седефастих шкољки што се изнова нађоше на пешчаним савским адама крај којих маратонци, на њих навикли, све чешће, секући брзе таласе, промичу...”
Други рецезент, новинар и књижевник, Стеван Матић, био је у оцењивању написаног, још директнији:
“Ако читалац започне прелиставање књиге, суочиће се са лирско-медијативним садржајима, који, донекле, везују ово дело за римског песника Овидија, па чак подсећа и на “Ех понтно” Иве Андрића.
Песник и прозни писац се обраћа читаоцу, Богу, људима, природи, Сави реци на којој су многи, као и он, одрасли, стасавали и, као птићи из гнезда када добију крила, одлетали у свет. У пишчевим песничким медијацијама препознајемо и себе и друге, прошле, садашње и будуће страдалнике, а Јеличиће, пливаче, мотонаутичаре и непревазиђене спортисте, доживљавамо као драге, велике и од давних времена – Богом дате пријатеље...”
Матић своју рецензију завршава кратком реченицом: Књига се чита у даху, као најбољи роман.
Слободан М. Живановић, пуковник у пензији, поговор у књизи је започео о аутору:
“Из новинског “пеликан” пера врхунског публицисте, књижевника и песника Бране Филиповића потекле су безбројне репортаже, приче и најлепше руковети поезије. Двоцифрен број објављених књига овог доајена писане речи, заслужују сваку похвалу. Најновија књига – “збирка” прелепих и узбудљивих прича и песма о златној шабачкој спортској породици Јеличић и реци Сави позлатиће, сасвим сигурно, и назначено налив перо песниково”.
На 224 стране налази се и 130 илустрација, највише породичних фотографија фамилије Јеличић, као и од времена пожутелих фотоса старог Шапца и догађаја са Старог града и обала плаховите, знамените реке векова. Реке која, подсећа аутор на запажање песника Мике Антића, “до свакога стигне, и сваког разбистри”.
Први рецезент с насловом “Саво, водо... Кад полете Јеличићи”, дугогодишњи новинар и главни уредник “Гласа Подриња”, Новица Прстојевић, подсетио је:
“Једна породица – ововремена, једна река – древна, једна љубав – исконска, једно другарство пуно обелутака и вирова, и ево оквира за причу несвакидашњу. За поему о њој, Сави, неодољивом зову модрозелених таласа и њима – Јеличићима – Љуби, Каћи, Маји и Саши – који су себе нашли у дружењу са том моћном водом, тражећи и налазећи и предах и увек нове изазове и потврду опстанка и лепоту коју само истински заљубљеници и спортисти могу да досегну и са другима поделе... Казивања о Јеличићима, поткрпљено репортерским садржајима, и фотографијама, аутор Брана Филиповић је проткао и оплеменио бисерним стиховима који као да су, баш за ову прилику, искрадени из седефастих шкољки што се изнова нађоше на пешчаним савским адама крај којих маратонци, на њих навикли, све чешће, секући брзе таласе, промичу...”
Други рецезент, новинар и књижевник, Стеван Матић, био је у оцењивању написаног, још директнији:
“Ако читалац започне прелиставање књиге, суочиће се са лирско-медијативним садржајима, који, донекле, везују ово дело за римског песника Овидија, па чак подсећа и на “Ех понтно” Иве Андрића.
Песник и прозни писац се обраћа читаоцу, Богу, људима, природи, Сави реци на којој су многи, као и он, одрасли, стасавали и, као птићи из гнезда када добију крила, одлетали у свет. У пишчевим песничким медијацијама препознајемо и себе и друге, прошле, садашње и будуће страдалнике, а Јеличиће, пливаче, мотонаутичаре и непревазиђене спортисте, доживљавамо као драге, велике и од давних времена – Богом дате пријатеље...”
Матић своју рецензију завршава кратком реченицом: Књига се чита у даху, као најбољи роман.
Слободан М. Живановић, пуковник у пензији, поговор у књизи је започео о аутору:
На 224 стране налази се и 130 илустрација, највише породичних фотографија фамилије Јеличић, као и од времена пожутелих фотоса старог Шапца и догађаја са Старог града и обала плаховите, знамените реке векова. Реке која, подсећа аутор на запажање песника Мике Антића, “до свакога стигне, и сваког разбистри”.
Бранко Пешић
Најновији број
11. јун 2026.
