Поново игранка

Шабачки корзо, мирис Саве и звук који је дефинисао једну младост. Четрдесет година након што су први пут укључили појачала у Дому Жике Поповића, чланови бенда Чувај ближњег свог (ЧБС) поново су сели за исти сто. Разговор о четири деценије постојања није био само прича о музици, већ хроника једног града који је од „розе“ осамдесетих стигао до сивих деведесетих.

Те 1985. рок музика била је саставни део одрастања са јасно дефинисаним местима окупљања, гитаријадама, концертима, публиком. У таквом окружењу започиње и прича о ЧБС-у чији су чланови прве музичке кораке направили у школском оркестру основне школе. Међу њима су: Александар Даскаловић, Зоран Јовановић, Јован Станковић и Дејан Перић.

Фото: Приватна архива

Од Бисернице до музике на струју
Зоран: Ми смо генерацијa којa је одраслa у времену када је било сасвим нормално да постоји много бендова u граду. Тада је то једноставно било тако.
Александар: Имао си избор: спорт или музика. Пошто спорт баш и није био за нас, музика нам је дошла природно.

Дејан: Кренули смо кроз школу, кроз оркестар, неки су свирали у познатој Бисерници, где смо стекли и музичку дисциплину.
Јован: У једном тренутку схватиш да око тебе већ постоје бендови, и онда је логично, хајде да направимо свој. Као клинац идеш из школе, свратиш код другара, он пусти плочу и каже: „Слушај ово.“ Песма крене, а теби се срце стегне.

Идеја је конкретизована у априлу 1985. године, у Дому Жике Поповића, тада једном од ретких места у граду где је постојала просторија за свирку. Простор се налазио на тадашњој ивици града, сада густо насељеном делу Шапца. Неки од чланова су већ свирали у другим саставима, али одлука да се прикључе новој постави донета је брзо.

Фото: Приватна архива

Дошли су да виде „ко то тамо свира и извиде шта се дешава“, и убрзо су пронашли певача за свој бенд. Чим је постава била комплетна, дошло је време за „крштење“.

Име бенда настало је спонтано. Током једног дружења, док су четворица чланова набрајали могуће називе, у просторији је био и рођак једног од њих. Сарајлија. Уследила је шала и буквални мушки „ниски“ ударац. У општем смеху, рођак је добацио: „Чувај ближњег свог!“ Име које је тада изречено као упозорење да се сачува оно највредније остало је до данас.

После Дома Жике Поповића добили су кључ просторије у тадашњем Дому омладине, малу салу која је данас Канцеларија за младе.

Александар: Сви бендови су нам завидели због тога.
Јован: Где год да смо добили простор, користили смо га максимално, сваки дан, пре и после школе.
Први концерт имали су у Гимназији, а затим је уследила и прва гитаријада, 20. јуна 1985. године. Извели су неколико ауторских песама и обрада. Јован Станковић био је задужен за текстове.
Уз локалне бендове, наступали су и већ афирмисани састави. Тако су се нашли и у истом програму са познатим групама. То тада није деловало необично.

Зоран: Ми смо били довољно упорни да стално питамо можемо ли ми да свирамо пре главног бенда.
Наступали су и на градском тргу, испред Хотела „Слобода“. Делили су бину са најзначајнијим именима тадашње државе, од Плавог оркестра и Кербера, Последње игре лептира, до култних састава попут ЕКВ-а.

Дејан: Продамо шест стотина, седам стотина карата.
Дешавало се и супротно, да сала буде празна и тога се сећају као посебне анегдоте.
Јован: Концерт у Обреновцу. Нико није дошао. Излазимо на бину, празно. Само човек што цепа карте, стоји на улазу. Нико се није појавио ни током свирке. Испоставило се, репрезентација је играла то вече, Пикси дао гол.

Корзо је био центар свега. Ту су се формирале екипе, договарали концерти и шириле вести.
Јован: Ако ниси био тамо, као да не постојиш.

Успех код куће био је само одскочна даска за велику сцену. Вест о проласку на 21. Зајечарску гитаријаду стигла је филмски, случајним честитањем друга у пролазу, након чега је уследио онај чувени, дрхтави позив редакцији “Двестадвојке”. Са друге стране жице, у гужви и журби, стигла је кратка потврда која им је убрзала пулс – били су међу 12 одабраних младих демо бендова тадашње Југославије. Пласирали су се у полуфинале.

Оригиналну поставу чинили су Јован Станковић (гитара, вокал), Александар Даскаловић (вокал), Зоран Јовановић (бубњеви), Дејан Перић (бас-гитара) и Ненад Тадић (клавијатуре). Током једног периода, за бубњевима су се нашли и Сава Станковић и Славољуб Познановић. Пера Бучевац као вокал, Дарко Цвјеић, Драган Маријановић били су у једном периоду део састава.

Гитаријада у Шапцу и друга награда
Година одласка у војску чланова бенда донела је још један велики тренутак, гитаријаду у Шапцу 1989, можда највећу до тада.

Јован: По први пут најављена је и награда снимање плоче. Сваки бенд свирао је по две песме. Ми излазимо са „Сама и слободна“ и “One Vision” од Queena. Одлука жирија их је затекла. Добили су другу награду, која је била новчана. Нису остали на проглашењу. Новац су уложили у путовање, и како кажу можда је боље тако јер првонаграђени нису снимили албум, иако је то била награда за победника.

Џингл који је постао хит
Деведесете памте по специфичној атмосфери, често хаотичној. Алтернатива и панк тог времена били су одговор на стварност.

Један од упечатљивијих момената деведесетих била је акција „Поново игранка“, током студентских протеста 1996/97. године. Идеја је била да свако вече један бенд свира бесплатан концерт. Тада је настао и џингл, „Поново игранка“, а касније и истоимена песма. То је био тренутак када се музика и стварност више нису раздвајале.

Јован: Људи су стално говорили: „Песма вам је одлична.“ На крају смо одустали од објашњавања и направили песму. Текст је био директан одговор тадашњим властима у Шапцу.

Рок сцена тог времена имала је јасан став. Да ли је тако нешто данас могуће, остаје отворено питање. Криза је, кажу, увек била покретач. Енергија младих, према њиховом мишљењу, и даље постоји. Проблем је негде другде.

Монти Пајтон на мору
Од 1994. одлазе на море да свирају. Једне године им краду опрему, а затим следи бизарна ситуација када је газда кафића нестао. Остали су у простору, без новца, без јасне слике шта се дешава, али са идејом да врате украдену опрему.
Зоран: Отварамо кафић, кувамо кафе, примамо доставе пића. Монти Пајтон ситуација.

Јован: Деведесетих је цео тај покрет био изразито анти-Слоба.
Њихове песме носиле су ту енергију, иако то није било плански.
Јован: Нисмо то радили с намером, али свако је слагао неку своју коцкицу против тог система.

Фото: Приватна архива

Живот их је, очекивано, одвео на различите стране. Ипак, тај „шабачки корзо“ у њима и даље траје, јер игранка никада не престаје

Тамне деведесете
Шабац се променио. То није била само политичка или економска промена, већ промена свакодневног живота, улица, људи и енергије. Управо у том периоду настале су, по њиховом мишљењу, и најбоље песме. Први и други албум снимљени су и објављени 1993. и 1996. Трећи албум никада није објављен, а разлог је био директан судар музике и политике. Бенд је категорички одбио да наступи на промоцији једне тадашње политичке партије, издавачка кућа касније им је затворила врата.

Александар: Осамдесете су биле розе. Деведесетих је све прешло у сиво.
Јован: Кад је фрка, кад је притисак, тада се пише искрено. Ми никада нисмо били бенд који гура профит по сваку цену.

Свирали су своје песме и биране обраде. Репертоар је био јасан.
Александар: Ко хоће – слуша. Ко неће – не мора.

Крај без краја
Умор се нагомилао, околности су се промениле, а бенд се полако разишао. Крај није био драматичан. Ипак, музика није потпуно нестала из живота чланова.

Зоран: Кад је цела та прича дошла до краја, ми заправо нисмо ни знали да ли ћемо уопште толико дуго свирати. Једноставно се десило да је свако отишао на своју страну.

Поновно окупљање
Последњи концерт одсвирали су 10. јуна 2000. године. До поновног сусрета дошло је неочекивано. Идеја је потекла од власника Caffe Zeppelin. ЧБС је био на окупу после готово двадесет пет година. Без великих очекивања, кажу.

Александар: Мислио сам: добро, одсвираћемо, па шта буде.
Дејан: Било је као да никада нисмо престали.
Место на музичкој сцени
Осамдесете памте у бојама.
Дејан: Срећа. Радост.
Јован: Топлина. Розе, сунце, цвеће.

Фото: Приватна архива

Зоран: Кад причамо о пробама и свирању, не сећам се ниједног кишног дана.
Александар: Остало је дружење. Шљункара, Сава. Нисмо се раздвајали.
Живот их је, очекивано, одвео на различите стране. Ипак, тај „шабачки корзо“ у њима и даље траје, јер игранка никада не престаје.