СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ
Већина од вас чули су за филм ,,Невиност без заштите“ који је 1968. године направио Душан Макавејев у част првог Југословенског тон филма. Био је то колажни филм у којем су били приказани и делови истоименог филма који је снимио познати акробата Драгољуб Алексић.
За време Другог светског рата акробата Алексић је у Београду о свом трошку снимио филм у којем он игра главну улогу. Те ратне 1942. године био је то велики подухват и ризик због присуства Немаца. После рата Алексић се на суду одбранио и доказао као патриота који није сарађивао са Немцима. Његов филм сачуван је тако што је био закопан у земљу али никада није ушао у историју домаћег филма иако је то био наш први тон филм. Има неколико разлога због којих сам написао овај чланак и ако Драгољуб Алексић није био из Шапца.
У старом ,,Шабачком Гласнику“ из 1932. године нашао сам следећи текст: ,,Драгољуб Алексић у Шапцу. Наш чувени акробата г. Драгољуб Алексић из Београда приспео је у Шабац. Алексић ће изводити своје продукције данас и сутра у тон биоскопу ,,Париз“ између чинова филма ,,Љубав Михајла Петрова“ који се приказује у тон биоскопу ,,Париз“. Како је г. Алексић познат као наш најбољи акробата, надати се, да ће тон биоскоп ,,Париз“ привући тих вечери велики број публике“.
Сећам се да је Алексић био у Шапцу око 1957. године у дане ,,Шабачког вашара“. Над градом је ниско кружио авион из кога су бацани летци на којима је била најава његове вечерње акробатске представе у Шапцу. Посебна атракција била је када је Алексић висио испод авиона држећи се зубима за уже, и тако ,,летео“ раширених руку. Авион је прелетео изнад Тркалишта које је тада било хиподром и изнад других делова града. Шапчанима је застајао дах гледајући човека како виси испод авиона у ниском лету. Био је то акробата Драгољуб Алексић који је увече у тадашњој улици М. Тита, а данашњој Господар Јевремовој, господарио нашим нервима. Сећам се да је било вече. Дебела челична сајла била је разапета са крова зграде СУП на кров суседне зграде док је велика маса људи стајала на улици и уперених погледа на високу сајлу очекивала шта ће се догађати. Настао је тајац када је Аледсић са крова СУП полако кренуо да хода по разапетој сајли носећи у рукама дугу мотку за балансирање. Од центра града па до зграде данашњег Културног центра збијено је стајала маса гледалаца и само је простор испод разапете сајле био празан. Алексић је ишао по сајли стопу по стопу а онда, када је стигао до средине сајле, изгубио је равнотежу и зањихао се. Из стотине грла до тада немих посматрача зачуо се неки неартикулисани звук. Данас знам да је то био само акробатски трик али тада сам премро од страха као и сви остали гледаоци на улици. Алексић је прешао на кров суседне зграде, а онда је уследила је нова акробација. Возио је бицикл преко сајле у ваздуху, седео на столици на средини саље, преносио је неког дечака на раменима и то је било моје прво виђење Драгољуба Алексића у Шапцу. Имао сам тада 14 година и то вече остало ми је дубоко урезано у сећање.
Прошлог вашара 2011. године у гомили старих књига пронађем једну полу сачувану књигу о акробати Драгољубу Алексићу. Књигу је он написао о себи 1932. године и из ње вам преносим значајне податке.
Рођен је 1910. године у селу Вина код Књажевца у сиромашној сеоској породици. Помажући оцу у раду 1920. године поломио је обе ноге које му отац намешта и лечи. Завршава браварски занат, ради тешке послове у руднику Бор одакле са својих 45 килограма одлази у Београд где такође ради као бравар.Као дечаку филм му је био главна забава. У једном филму Луцијана Албертинија гледао је акробације. То је био пресудни тренутак за његово даље животно опредељење. Неуморно вежба и јача своје тело да би 9. маја 1928. године у Београду успео да рукама задржи два аутомобила у месту док су им мотори били под пуним гасом. То исто успева и са четири аутомобила а имао је тада само 18 година.
Зубима кида ланце. Преко њега прелази аутомобил тежине 1.600 килограма. Новине пишу о његовој снази. Држи се зубима за авион у лету и по целој Југославији приказује своје акробације. При томе пада неколико пута и скоро гине. Први пад са висине од 20 метара доживео је 1930. године у Сарајеву, а следећи у Сплиту када је пао са 20 метара и поломио обе ноге и кичму. Да не би остао неспособан прави себи метални стезник, успева да се излечи и наставља са акробацијама. Познато је да је од новца добијеног на својим наступима велике суме давао у хуманитарне сврхе. Колики је био велики акробата још већи је био хуманиста. Поклањао је новац незапосленим радницима, Црвеном крсту, домовима старих, сиромашној деци. Према писању ,,Борбе“ поклонио је 1955. године 26 милиона динара, руднику ,,Добра срећа“, а у селу Вина где је рођен дао је пола милиона динара за изградњу пута, Аеро клубу ,,Мостар“ милион динара. Дуг је списак Алексићевих добрих дела. Био је то низак човек али велики човек Србин какав се на нашим просторима више неће поновити. Пред крај живота, после смрти супруге Наде, са којом је имао ћерку Јелену која је живела у Немачкој био је смештен у Дом пензионера на Бежанијској коси. Захваљујући солидној суми новца који је уплаћивао за своју пензију. Тамо је имао врхунску негу.
Српски акробата Драгољуб Алексић отишао је у незаборав 1985. године у својој седамдесет петој години живота. Обилазећи шабачке породице у потрази за подацима о животу Шапчана ове 2012. године затекао сам се у стану Милана Милановића и његове супруге Данице. Током дужег разговора споменух Алексића и тада се ненадано појавише нова сазнања о њему. Даницина рођена сестра Светлана Јанчекић, девојачко Младеновић, која је учествовала у разговору донесе новогодишњу честитку из 1973. године коју је Драгољуб Алексић послао њеном оцу Рајку Младеновићу. Алексић је био велики пријатељ са Рајком Младеновићем који је пре рата живео у Београду. Дошавши у Шабац око 1957. године где је изводио свој акробатски програм, Алексић је Младеновићу дао свој аутомобил са 8 седишта да га користи исвесно време. Сећају се Даница и Светлана да их је те године отац тим аутомобилом возио у Стаћ код Крушевца. Тада је то била атракција а тај Алексићев гест говори какав је био као човек.
За време Другог светског рата акробата Алексић је у Београду о свом трошку снимио филм у којем он игра главну улогу. Те ратне 1942. године био је то велики подухват и ризик због присуства Немаца. После рата Алексић се на суду одбранио и доказао као патриота који није сарађивао са Немцима. Његов филм сачуван је тако што је био закопан у земљу али никада није ушао у историју домаћег филма иако је то био наш први тон филм. Има неколико разлога због којих сам написао овај чланак и ако Драгољуб Алексић није био из Шапца.
У старом ,,Шабачком Гласнику“ из 1932. године нашао сам следећи текст: ,,Драгољуб Алексић у Шапцу. Наш чувени акробата г. Драгољуб Алексић из Београда приспео је у Шабац. Алексић ће изводити своје продукције данас и сутра у тон биоскопу ,,Париз“ између чинова филма ,,Љубав Михајла Петрова“ који се приказује у тон биоскопу ,,Париз“. Како је г. Алексић познат као наш најбољи акробата, надати се, да ће тон биоскоп ,,Париз“ привући тих вечери велики број публике“.
Сећам се да је Алексић био у Шапцу око 1957. године у дане ,,Шабачког вашара“. Над градом је ниско кружио авион из кога су бацани летци на којима је била најава његове вечерње акробатске представе у Шапцу. Посебна атракција била је када је Алексић висио испод авиона држећи се зубима за уже, и тако ,,летео“ раширених руку. Авион је прелетео изнад Тркалишта које је тада било хиподром и изнад других делова града. Шапчанима је застајао дах гледајући човека како виси испод авиона у ниском лету. Био је то акробата Драгољуб Алексић који је увече у тадашњој улици М. Тита, а данашњој Господар Јевремовој, господарио нашим нервима. Сећам се да је било вече. Дебела челична сајла била је разапета са крова зграде СУП на кров суседне зграде док је велика маса људи стајала на улици и уперених погледа на високу сајлу очекивала шта ће се догађати. Настао је тајац када је Аледсић са крова СУП полако кренуо да хода по разапетој сајли носећи у рукама дугу мотку за балансирање. Од центра града па до зграде данашњег Културног центра збијено је стајала маса гледалаца и само је простор испод разапете сајле био празан. Алексић је ишао по сајли стопу по стопу а онда, када је стигао до средине сајле, изгубио је равнотежу и зањихао се. Из стотине грла до тада немих посматрача зачуо се неки неартикулисани звук. Данас знам да је то био само акробатски трик али тада сам премро од страха као и сви остали гледаоци на улици. Алексић је прешао на кров суседне зграде, а онда је уследила је нова акробација. Возио је бицикл преко сајле у ваздуху, седео на столици на средини саље, преносио је неког дечака на раменима и то је било моје прво виђење Драгољуба Алексића у Шапцу. Имао сам тада 14 година и то вече остало ми је дубоко урезано у сећање.
Прошлог вашара 2011. године у гомили старих књига пронађем једну полу сачувану књигу о акробати Драгољубу Алексићу. Књигу је он написао о себи 1932. године и из ње вам преносим значајне податке.
Рођен је 1910. године у селу Вина код Књажевца у сиромашној сеоској породици. Помажући оцу у раду 1920. године поломио је обе ноге које му отац намешта и лечи. Завршава браварски занат, ради тешке послове у руднику Бор одакле са својих 45 килограма одлази у Београд где такође ради као бравар.Као дечаку филм му је био главна забава. У једном филму Луцијана Албертинија гледао је акробације. То је био пресудни тренутак за његово даље животно опредељење. Неуморно вежба и јача своје тело да би 9. маја 1928. године у Београду успео да рукама задржи два аутомобила у месту док су им мотори били под пуним гасом. То исто успева и са четири аутомобила а имао је тада само 18 година.
Зубима кида ланце. Преко њега прелази аутомобил тежине 1.600 килограма. Новине пишу о његовој снази. Држи се зубима за авион у лету и по целој Југославији приказује своје акробације. При томе пада неколико пута и скоро гине. Први пад са висине од 20 метара доживео је 1930. године у Сарајеву, а следећи у Сплиту када је пао са 20 метара и поломио обе ноге и кичму. Да не би остао неспособан прави себи метални стезник, успева да се излечи и наставља са акробацијама. Познато је да је од новца добијеног на својим наступима велике суме давао у хуманитарне сврхе. Колики је био велики акробата још већи је био хуманиста. Поклањао је новац незапосленим радницима, Црвеном крсту, домовима старих, сиромашној деци. Према писању ,,Борбе“ поклонио је 1955. године 26 милиона динара, руднику ,,Добра срећа“, а у селу Вина где је рођен дао је пола милиона динара за изградњу пута, Аеро клубу ,,Мостар“ милион динара. Дуг је списак Алексићевих добрих дела. Био је то низак човек али велики човек Србин какав се на нашим просторима више неће поновити. Пред крај живота, после смрти супруге Наде, са којом је имао ћерку Јелену која је живела у Немачкој био је смештен у Дом пензионера на Бежанијској коси. Захваљујући солидној суми новца који је уплаћивао за своју пензију. Тамо је имао врхунску негу.
Српски акробата Драгољуб Алексић отишао је у незаборав 1985. године у својој седамдесет петој години живота. Обилазећи шабачке породице у потрази за подацима о животу Шапчана ове 2012. године затекао сам се у стану Милана Милановића и његове супруге Данице. Током дужег разговора споменух Алексића и тада се ненадано појавише нова сазнања о њему. Даницина рођена сестра Светлана Јанчекић, девојачко Младеновић, која је учествовала у разговору донесе новогодишњу честитку из 1973. године коју је Драгољуб Алексић послао њеном оцу Рајку Младеновићу. Алексић је био велики пријатељ са Рајком Младеновићем који је пре рата живео у Београду. Дошавши у Шабац око 1957. године где је изводио свој акробатски програм, Алексић је Младеновићу дао свој аутомобил са 8 седишта да га користи исвесно време. Сећају се Даница и Светлана да их је те године отац тим аутомобилом возио у Стаћ код Крушевца. Тада је то била атракција а тај Алексићев гест говори какав је био као човек.
Најновији број
25. април 2024.
