СЕЋАЊА
СКРАЈНУТА, АЛИ НЕ И ЗАБОРАВЉЕНА
У овом броју „Гласа Подриња“ завршавамо причу о Јели Спиридоновић Савић, али не и наше сећање на њу.
У родном Шапцу завршила је основну школу и чувену Шабачку гимназију, у истом периоду када и Станислав Винавер. После завршених студија филозофије на универзитету Нотре Даме де Сион у Трсту, удајом за познатог публицисту, Владимира Савића, улази у повлашћене кругове ондашње интелектуалне елите. Сигурно је да је, поред неоспорног и необичног поетског дара (она је песник и када пише прозу), познанство са Јованом Скерлићем, Богданом Поповићем, Јованом Дучићем и другима, утицало на афирмацију њеног стваралаштва. Поред писања, којим се бави са готово монашком преданошћу, Јела отпочиње серију предавања на Коларчевом народном универзитету и у Колу српских сестара о животу и делу најпознатијих мистика, значају вере у човековом животу, као и религиозној тематици у књижевним делима. У Шабачкој народној књижници и читаоници, 1934. године, одржала је слово о Фридриху Ничеу, које је потом објавила под насловом „Трагика Ничеа“ у издању шабачке штампарије Милана Н. Илића. Књига есеја „Сусрети“, коју чине сабрана предавања одржана тих година, објавила је 1944. године у издању Српске књижевне задруге. То је њена последња објављена књига, с обзиром да је већ следеће године пала у политичку немилост, само због „погрешно“ одабраног издавача. Комесарска управа је 1945. године објавила извештај под насловом „Српска књижевна задруга под окупацијом“, у којем је Јела Спиридоновић Савић оцењена као „сарадница фашистичког окупатора“, а њено дело као недостојно, неродољубиво и издајничко. Тада је глас ове уметнице утихнуо, а њено стваралаштво маргинализовано.
У родном Шапцу завршила је основну школу и чувену Шабачку гимназију, у истом периоду када и Станислав Винавер. После завршених студија филозофије на универзитету Нотре Даме де Сион у Трсту, удајом за познатог публицисту, Владимира Савића, улази у повлашћене кругове ондашње интелектуалне елите. Сигурно је да је, поред неоспорног и необичног поетског дара (она је песник и када пише прозу), познанство са Јованом Скерлићем, Богданом Поповићем, Јованом Дучићем и другима, утицало на афирмацију њеног стваралаштва. Поред писања, којим се бави са готово монашком преданошћу, Јела отпочиње серију предавања на Коларчевом народном универзитету и у Колу српских сестара о животу и делу најпознатијих мистика, значају вере у човековом животу, као и религиозној тематици у књижевним делима. У Шабачкој народној књижници и читаоници, 1934. године, одржала је слово о Фридриху Ничеу, које је потом објавила под насловом „Трагика Ничеа“ у издању шабачке штампарије Милана Н. Илића. Књига есеја „Сусрети“, коју чине сабрана предавања одржана тих година, објавила је 1944. године у издању Српске књижевне задруге. То је њена последња објављена књига, с обзиром да је већ следеће године пала у политичку немилост, само због „погрешно“ одабраног издавача. Комесарска управа је 1945. године објавила извештај под насловом „Српска књижевна задруга под окупацијом“, у којем је Јела Спиридоновић Савић оцењена као „сарадница фашистичког окупатора“, а њено дело као недостојно, неродољубиво и издајничко. Тада је глас ове уметнице утихнуо, а њено стваралаштво маргинализовано.
Најновији број
30. април 2025.
