СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
КЛАТНО САТА ЊИШЕ СЕ 90 ГОДИНА
Све може да се зауставити осим времена. Клатно на сату шабачке цркве ритмички се њише и уз тихе откуцаје мери време шабачко. Преко двадесет сјајних бронзаних зупчаника у великом сату лагано и неприметно се окрећу. Сат ради и мери време које неизбежно пролази. Све је пролазно, па и ми који пролазимо поред црквеног торња, не размишљајући да тамо горе на торњу већ 90 година ради један велики сат.
Некада смо сви гледали у казаљке његовог бројчаника и чекали када ће почети филм, када ћемо на посао или на сусрет са девојком. Та времена су прошлост, а сат и даље ради и мери време које тече. Стари сат ради истом брзином а нама се чини да време данашње све брже пролази. Можда зато што га контролишемо на мобилним телефонима а све ређе гледамо у црквени сат. Понекад слаже и он по мало, али није му замерити, године чине своје. И баш због његових 90 година желим да вас упознам са њим.
Сат на торњу цркве у Шапцу и седам црквених звона постављени су далеке 1923. године када су их Шапчани жељно ишчекивали. Тада су бројчаници били беле боје а казаљке и римски бројеви црни. Негде пред Други светски рат направљена је измена. Бројчаници су урађени од армираног стакла на који су стављени арапски бројеви и сијалице иза сва четири бројчаника. Да је до те замене дошло пре рата потврђују бројне рупе од метака које сам касније затварао са силиконом. Велики сатни механизам налази се у дрвеном орману на другом спрату црквеног торња ,где су и крајеви конопаца који се повлаче и тако љуљају сва црквена звона.Тај простор зове се звонара. Сатни механизам је веома компликован и чине га три слична механизма који су међу собом механички спојени. Практично то су три слична механизма. Један служи да сваких 15 минута укључи полуге са дугим сајлама које омогућавају да велики метални чекић удари у једно од звона на торњу и тако означи четвртину часа. Други механизам мери време и служи за покретање казаљки на четири бројчаника који се налазе на осмом спрату торња. Из ормана вертикално излази права метална шипка дебљине 2 центиметра која је преко зупчаника спојена са сатом. На шестом метру своје дужине та шипка се преко зупчаника наставља на другу под углом од 90 степени и долази до унутрашњег зида торња. На зиду је следећа кутија са зупчаницима који шипку усмеравају у вис три спрата до платформе на којој је трећа и четврта кутија са системом зупчаника. На том нивоу налазе се и четири сата у који из четврте централне кутије шипка улази у нове сатне механизме који омогућују да се мала казаљка помери за један број док се велика окрене пун круг. То значи да се преносна обртна шипка, која долази од сатног механизма до сатова, окрене 365 степени током једног часа, велика казаљка окрене се за један круг а додатни механизми на сва четири сата, помере малу казаљку само за један број. На сва четири сата постоје и противтегови који се морају тачно подесити како би се растеретио главни сатни механизам. Велике металне казаљке од бронзе тешке су по неколико килограма и када дођу у доњи положај на број 6 при подизању њихова тежина оптерећује сат у орману. Све то мора да буде балансирано и подмазано да сат не би грешио. Трећи механизам у орману служи за откуцавања од 1 до 12 пута у зависности од броја часова и има свој чекић који удара у најмање звоно на врху црквеног торња.
Данас ради само механизам који мери време. Друга два су блокирана јер сметају станарима у оближњим зградама, а и домет простирања звука са црквених звона драстично је смањен изградњом високих зграда у граду. Овај модел сата конструисан је 1857. године у немачкој фабрици сатова Ј. Ф. Веуле у граду Боцкенем и то је био први сат у свету који се навијао само седмично те је као такав продаван широм света. Немачка фирма Ј. Ф. Веуле основана 1836. године спојила се 1918. године са ливницом црквених звона из града Аполда, у којој су ливена звона за шабачку цркву. Од фирме која је производила више врста сатова за цео свет данас је остао само музеј али наш сат и даље ради. Урађен је квалитетно и ако се редовно одржава може да служи и 300 година. Сат нема федер већ ради на принципу висећих тегова тежине око 500 килограма који се подижу до висине плафона просторије. Тегови висе на дебелим челичним сајлама и преко система котурача намотавају се на ужљебљене металне ваљке који су у сатном механизму. Сат има клатно дужине један метар и виси на две челичне траке. Као што видите све је веома масивно али прецизно урађено. Изнад дрвене платформе где се у зиду налазе четири сата почиње проширење зидова црквеног торња у који улазе масивне дрвене греде. За њих су са дебелим металним гвозденим профилима 6џ6 цм и затезачима натегнута дрвена конструкција која чини кубе цркве. Кубе је направљено од сплета греда прекривених савијеним даскама и споља је обложено бакарним лимом. На самом врху је сужење, где сам се пењао, и на којем се налази осам малих прозора. Жалузине на свим прозорима црквеног торња морају бити отворене, како би из унутрашњости торња могао да изађе звук, који стварају седам звона. Тај звук је огромна енергија која мора да се шири. Ми део тих звукова не чујемо и када би торањ био затворен дошло би до његовог пуцања. Када се све сагледа шабачка црква је веома комплексна грађевина, велике верске, архитектонске и културно историјске вредности. Снимио сам звуке свих седам звона и ускоро ћу их поставити на интернет. Нека свет чује звона са шабачке цркве светих Апостола Петра и Павла.
Драгутин Драган Петровић
Некада смо сви гледали у казаљке његовог бројчаника и чекали када ће почети филм, када ћемо на посао или на сусрет са девојком. Та времена су прошлост, а сат и даље ради и мери време које тече. Стари сат ради истом брзином а нама се чини да време данашње све брже пролази. Можда зато што га контролишемо на мобилним телефонима а све ређе гледамо у црквени сат. Понекад слаже и он по мало, али није му замерити, године чине своје. И баш због његових 90 година желим да вас упознам са њим.
Сат на торњу цркве у Шапцу и седам црквених звона постављени су далеке 1923. године када су их Шапчани жељно ишчекивали. Тада су бројчаници били беле боје а казаљке и римски бројеви црни. Негде пред Други светски рат направљена је измена. Бројчаници су урађени од армираног стакла на који су стављени арапски бројеви и сијалице иза сва четири бројчаника. Да је до те замене дошло пре рата потврђују бројне рупе од метака које сам касније затварао са силиконом. Велики сатни механизам налази се у дрвеном орману на другом спрату црквеног торња ,где су и крајеви конопаца који се повлаче и тако љуљају сва црквена звона.Тај простор зове се звонара. Сатни механизам је веома компликован и чине га три слична механизма који су међу собом механички спојени. Практично то су три слична механизма. Један служи да сваких 15 минута укључи полуге са дугим сајлама које омогућавају да велики метални чекић удари у једно од звона на торњу и тако означи четвртину часа. Други механизам мери време и служи за покретање казаљки на четири бројчаника који се налазе на осмом спрату торња. Из ормана вертикално излази права метална шипка дебљине 2 центиметра која је преко зупчаника спојена са сатом. На шестом метру своје дужине та шипка се преко зупчаника наставља на другу под углом од 90 степени и долази до унутрашњег зида торња. На зиду је следећа кутија са зупчаницима који шипку усмеравају у вис три спрата до платформе на којој је трећа и четврта кутија са системом зупчаника. На том нивоу налазе се и четири сата у који из четврте централне кутије шипка улази у нове сатне механизме који омогућују да се мала казаљка помери за један број док се велика окрене пун круг. То значи да се преносна обртна шипка, која долази од сатног механизма до сатова, окрене 365 степени током једног часа, велика казаљка окрене се за један круг а додатни механизми на сва четири сата, помере малу казаљку само за један број. На сва четири сата постоје и противтегови који се морају тачно подесити како би се растеретио главни сатни механизам. Велике металне казаљке од бронзе тешке су по неколико килограма и када дођу у доњи положај на број 6 при подизању њихова тежина оптерећује сат у орману. Све то мора да буде балансирано и подмазано да сат не би грешио. Трећи механизам у орману служи за откуцавања од 1 до 12 пута у зависности од броја часова и има свој чекић који удара у најмање звоно на врху црквеног торња.
Данас ради само механизам који мери време. Друга два су блокирана јер сметају станарима у оближњим зградама, а и домет простирања звука са црквених звона драстично је смањен изградњом високих зграда у граду. Овај модел сата конструисан је 1857. године у немачкој фабрици сатова Ј. Ф. Веуле у граду Боцкенем и то је био први сат у свету који се навијао само седмично те је као такав продаван широм света. Немачка фирма Ј. Ф. Веуле основана 1836. године спојила се 1918. године са ливницом црквених звона из града Аполда, у којој су ливена звона за шабачку цркву. Од фирме која је производила више врста сатова за цео свет данас је остао само музеј али наш сат и даље ради. Урађен је квалитетно и ако се редовно одржава може да служи и 300 година. Сат нема федер већ ради на принципу висећих тегова тежине око 500 килограма који се подижу до висине плафона просторије. Тегови висе на дебелим челичним сајлама и преко система котурача намотавају се на ужљебљене металне ваљке који су у сатном механизму. Сат има клатно дужине један метар и виси на две челичне траке. Као што видите све је веома масивно али прецизно урађено. Изнад дрвене платформе где се у зиду налазе четири сата почиње проширење зидова црквеног торња у који улазе масивне дрвене греде. За њих су са дебелим металним гвозденим профилима 6џ6 цм и затезачима натегнута дрвена конструкција која чини кубе цркве. Кубе је направљено од сплета греда прекривених савијеним даскама и споља је обложено бакарним лимом. На самом врху је сужење, где сам се пењао, и на којем се налази осам малих прозора. Жалузине на свим прозорима црквеног торња морају бити отворене, како би из унутрашњости торња могао да изађе звук, који стварају седам звона. Тај звук је огромна енергија која мора да се шири. Ми део тих звукова не чујемо и када би торањ био затворен дошло би до његовог пуцања. Када се све сагледа шабачка црква је веома комплексна грађевина, велике верске, архитектонске и културно историјске вредности. Снимио сам звуке свих седам звона и ускоро ћу их поставити на интернет. Нека свет чује звона са шабачке цркве светих Апостола Петра и Павла.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
