КОЈЕКУДЕ... ЊЕГОВИМ ТРАГОМ (42)
УСТАНАК У ПОДРИЊУ
Улога Подриња у Првом српском устанку се може видети из многих писаних страница савременика. Јуначка дела народа овога краја, велике битке, бројни и неустрашиви борци, описани су сећањима и казивањима устаника. Тако су настала значајна историјска дела са документарном јасноћом, као и песничка остварења са великом уметничком вредношћу.
Записи људи овога краја Вука Стефановића Караџића и проте Матеје Ненадовића, иако писана касније по сећању, представљају непроцењиво благо за српску историју, па и за истрију Подриња. Писане чистим народним језиком ове странице су уједно огледало и драгоцен извор лепе народне речи. О Подрињу у Првом српском устанку писали су многи каснији историчари и књижевници. Богату грађу оставили су: Милан Ђ. Милићевић, у свом Поменику и Кнежевини Србији, Константин Ненадовић у делу Живот и дело Карађора и његових војвода, гласовити Шапчанин Стојан Новаковић у делима Устанак на дахије 1804, и Васкрс државе Српске, Сима Милутиновић Сарајлија у делу Житија устаника, Лазар Арсенијевић ““ Баталака Историја Српског устанка, ту су и Причања савременика о Првом српском устанку (Петар Јокић, Јанићије Ђурић и Антоније Протић).
Од страних историчара помињем Леополда Ранкеа, који је на подстицај Јернеја Копитара а уз помоћ Вука Караџића објавио дело “Српска револуција“. За Васу Чубриловића Ранке је највећи немачки историчар ЏИЏ века, а српски државник и историчар Јован Ристић је истицао да је корист од Ранкеове књиге за српско питање била већа од бројних битака. Ранке је Чокешину назвао српским Термопилима. Његово дело је било главни извор странцима и дипломатама за упознавање модерне Србије.
Године 1809. међу тадашње устанике из Босне је дошао слепи гуслар Филип Вишњић. Српски Хомер је стигао у Лозницу као мученик у бежанији Срба из Семберије, слепац нагрђена лица, пресеченог левог уха, без два прста на десној руци, разбаштињен и разогњиштен. Није се предавао већ је својим песмама соколио побуњену рају куку и мотику. Колико је познато Вишњић пре Првог српског устанка својих песама није певао. На терену Подриња нашао је грађу за своје песме и осетио дух устаника. Опевао је све значајније бојеве и најистакнутије учеснике устанка. Свих десет Вишњићевих песама које говоре о људима и догађајима из Подриња Његош је сврстао у “Огледало српско“. Иначе, Вишњић је укупно о Првом устанку испевао 13 песама, а 10 говоре о догађајима и људима у Подрињу.
У обимној грађи о овим догађајима и збивањима често се различито говори и то представља за сваког обрађивача посебну тешкоћу.
Неки хроничари и историчари Првог српског устанка су полазили од чињенице да су припреме за устанак најпре почеле у Шумадији и Ваљевској нахији, а при томе су заборављали на близину и тесне везе Ваљевске и Шабачке нахије. Да су те нахије упућене једна на другу знале су и јаничарске дахије када су за команданта Шапца поставиле Муса-агу Фочића, који је као кабадахија свога брата Мехмед-аге Фочића добио управу над Шабачком и Ваљевском нахијом. Лако је онда закључити да све што се дешавало у једној од ових нахија не може се одвојити од збивања у другој. Догађаји у једној нахији условљавали су догађаје у другој. Сем тога, ове две нахије (више Шабачка) граничиле су се са Аустријом и одржавале су бројне везе са овом нарочито трговачке, и то на првом месту са тамошњим Србима. Зато се у случају устанка против Турака могло рачунати на помоћ из Аустрије, као што се у случају опасности могло тражити прибежиште у Аустрију. Поред тога шабачки јаничари у то време били су најзлогласнији: Халил-ага, Бего Новљанин, Ћуртоглија из Зворника и Сали-ага Тузлалић први су почели да чине насиља над Србима. Тако су још 1800-те у сред бела дана у хану на Баиру убили тамнавског обор-кнеза Ранка Лазаревића из Свилеуве, а његовог брата од стрица Луку Лазаревића оглобили са 1.000 гроша. Идуће године су помогли јаничарским дахијама у Београду да ухапсе, а затим убију београдског пашу Хаџи-Мустафа пашу, кога су Срби називали српска мајка. После тога су четири главне вође јаничара такозване дахије: Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Мехмед-ага Фочић, завели своју страховладу у Београдском пашалуку. За припреме устанка дахије су сазнале из два извора. Први је писмо кнеза Валзевске нахије Алексе Ненадовића упућено команданту града Земуна у септембру 1803. године, аустријском мајору Митезеру. У овом писму Алекса тражи оружја, џебане и официра (док бораца има доста) за борбу против дахија. Писмо је носио неки Мирко Марковић из Мачве (можда је и то један доказа да је Мачва била укључена у припреме буне). Превозећи се скелом код села Забрежја Мирко је изгубио писмо које је на крају дошло у руке дахија. Други извор за припреме устанка био је султанов ферман упућен дахијама, као одговор на жалбу дванаест ваљевских кнезова против дахијске владавине. Почетком 1803. године у манастиру Боговађа састали су се кнезови и упутили жалбу султану на јаничарска насиља и заверили се да ће, ако се стање не поправи, кроз осам месеци дићи буну против дахија. Ваља рећи да су на том састан-ку учествовали и најугледнији шабачки трговци Никола Чаркаџија и Тома Тркић, као и јадарски кнез Радосав Калабић и поп Филип. У ферману упућеном дахијама султан их позива да престану са насиљем и прети да ће послати на њих војску друге вере и друге народности. Дахије су закључиле да то може бити само раја, тј. српска народна војска. Ово је утицало на њих да донесу безумну одлуку о сечи кнезова која је извршена у јануару 1804. године. У току ове погибије, по аустријским изворима посечено је 70 кнезова, а по руским око 150 најпознатијих српских људи. Ликвидирано би било и више да велика хладноћа, јак ветар и сметови снега нису омели јаничаре да једновремено изврше своју злогласну намеру.
Од страних историчара помињем Леополда Ранкеа, који је на подстицај Јернеја Копитара а уз помоћ Вука Караџића објавио дело “Српска револуција“. За Васу Чубриловића Ранке је највећи немачки историчар ЏИЏ века, а српски државник и историчар Јован Ристић је истицао да је корист од Ранкеове књиге за српско питање била већа од бројних битака. Ранке је Чокешину назвао српским Термопилима. Његово дело је било главни извор странцима и дипломатама за упознавање модерне Србије.
Године 1809. међу тадашње устанике из Босне је дошао слепи гуслар Филип Вишњић. Српски Хомер је стигао у Лозницу као мученик у бежанији Срба из Семберије, слепац нагрђена лица, пресеченог левог уха, без два прста на десној руци, разбаштињен и разогњиштен. Није се предавао већ је својим песмама соколио побуњену рају куку и мотику. Колико је познато Вишњић пре Првог српског устанка својих песама није певао. На терену Подриња нашао је грађу за своје песме и осетио дух устаника. Опевао је све значајније бојеве и најистакнутије учеснике устанка. Свих десет Вишњићевих песама које говоре о људима и догађајима из Подриња Његош је сврстао у “Огледало српско“. Иначе, Вишњић је укупно о Првом устанку испевао 13 песама, а 10 говоре о догађајима и људима у Подрињу.
У обимној грађи о овим догађајима и збивањима често се различито говори и то представља за сваког обрађивача посебну тешкоћу.
Неки хроничари и историчари Првог српског устанка су полазили од чињенице да су припреме за устанак најпре почеле у Шумадији и Ваљевској нахији, а при томе су заборављали на близину и тесне везе Ваљевске и Шабачке нахије. Да су те нахије упућене једна на другу знале су и јаничарске дахије када су за команданта Шапца поставиле Муса-агу Фочића, који је као кабадахија свога брата Мехмед-аге Фочића добио управу над Шабачком и Ваљевском нахијом. Лако је онда закључити да све што се дешавало у једној од ових нахија не може се одвојити од збивања у другој. Догађаји у једној нахији условљавали су догађаје у другој. Сем тога, ове две нахије (више Шабачка) граничиле су се са Аустријом и одржавале су бројне везе са овом нарочито трговачке, и то на првом месту са тамошњим Србима. Зато се у случају устанка против Турака могло рачунати на помоћ из Аустрије, као што се у случају опасности могло тражити прибежиште у Аустрију. Поред тога шабачки јаничари у то време били су најзлогласнији: Халил-ага, Бего Новљанин, Ћуртоглија из Зворника и Сали-ага Тузлалић први су почели да чине насиља над Србима. Тако су још 1800-те у сред бела дана у хану на Баиру убили тамнавског обор-кнеза Ранка Лазаревића из Свилеуве, а његовог брата од стрица Луку Лазаревића оглобили са 1.000 гроша. Идуће године су помогли јаничарским дахијама у Београду да ухапсе, а затим убију београдског пашу Хаџи-Мустафа пашу, кога су Срби називали српска мајка. После тога су четири главне вође јаничара такозване дахије: Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Мехмед-ага Фочић, завели своју страховладу у Београдском пашалуку. За припреме устанка дахије су сазнале из два извора. Први је писмо кнеза Валзевске нахије Алексе Ненадовића упућено команданту града Земуна у септембру 1803. године, аустријском мајору Митезеру. У овом писму Алекса тражи оружја, џебане и официра (док бораца има доста) за борбу против дахија. Писмо је носио неки Мирко Марковић из Мачве (можда је и то један доказа да је Мачва била укључена у припреме буне). Превозећи се скелом код села Забрежја Мирко је изгубио писмо које је на крају дошло у руке дахија. Други извор за припреме устанка био је султанов ферман упућен дахијама, као одговор на жалбу дванаест ваљевских кнезова против дахијске владавине. Почетком 1803. године у манастиру Боговађа састали су се кнезови и упутили жалбу султану на јаничарска насиља и заверили се да ће, ако се стање не поправи, кроз осам месеци дићи буну против дахија. Ваља рећи да су на том састан-ку учествовали и најугледнији шабачки трговци Никола Чаркаџија и Тома Тркић, као и јадарски кнез Радосав Калабић и поп Филип. У ферману упућеном дахијама султан их позива да престану са насиљем и прети да ће послати на њих војску друге вере и друге народности. Дахије су закључиле да то може бити само раја, тј. српска народна војска. Ово је утицало на њих да донесу безумну одлуку о сечи кнезова која је извршена у јануару 1804. године. У току ове погибије, по аустријским изворима посечено је 70 кнезова, а по руским око 150 најпознатијих српских људи. Ликвидирано би било и више да велика хладноћа, јак ветар и сметови снега нису омели јаничаре да једновремено изврше своју злогласну намеру.
Најновији број
25. април 2024.
