ОД ГЛУМЦА ДО МОНАХА
ИЗ ТАЛИЈИНОГ ХРАМА У СВЕТУ ЛАВРУ
„Монах Павле Хиландарац, упокојио се на дан Светог Павла Исповедника 21. марта, отпостивши тримирје и причестивши се Светим Тајнама. У исти дан се, пре три године, упокојио и игуман Мојсије, његов духовник, који га је привео у монаштво“, забележено је на Хиландарском сајту.
Монах Павле, рођен је у Београду, 15. маја 1958. године, као Горан Ивановић. Његов први професионални ангажман, започео је у Шапцу (1984. године), у коме је оставио дубок траг, и као човек, и као глумац у славним годинама Шабачког позоришта. Остао је повезан са овим градом и када га је напустио. Његово прво послушање на Хиландару било је да негује покојног оца Агатона, брата Шапчанина, Раје Јовановића. Године искушеништва провео је са оцем Ромилом (Александром Кнежевићем), такође Шапчанином, са којим је заједно примио монашки постриг на Богојављење, 2004. године.
Разговарали смо са његовим пријатељима из Шабачког позоришта, инспицијентом Баном Илићем, глумцима Иваном и Анетом Томашевић, Љубишом Баровићем и Петром Лазићем. У жељи да расветле његов лик, сви су помињали исте речи ““ идеалиста, посвећеник, сјајан глумац, племенит, миран човек, аутентичан...
- Горан се много разликовао од других глумаца. Он је технички био слабији глумац од Жуће, али је по енергији био жешћи, у потпуности се предавао... Мислим да је један од мотива зашто је напустио глуму и отишао у манастир то што он није имао оно што подразумева ту професију, а то је огромна количина сујете. Ту се много разликовао од других, на сцени је давао све, не узимајући ништа за себе. Многи глумци воле да украду кадар чак и кад су у трећем плану, да узму оно што је срж збивања, иако је то споредна ствар, али за њих није, јер, сваки глумац на сцени је биће за себе и граби свој простор. Е, он није био такав тип. Док смо радили Нормана и Ћелаву певачицу, кад није имао сцену, он би дотрчао до мене у тонску кабину да гледа Жућу, али то гледање није имало у себи нимало суревњивост蓦 Он је њега гледао фасцинирано и говорио: „Ја никад нећу моћи да глумим овако као он, гледај га како игра, он је геније“¦“ Горан је имао неку исконску доброту, која је исијавала из њега, био је леп зато што је био леп изнутра. Једном је на неком бувљаку купио монтгомери капут, дугачак, зимски, који је имао неку рупу, али, то за њега није било битно, показивао га је и носио са страшћу“¦, сећа се Бане Илић и додаје: „Био је интересантан, необичан, јако талентован. Имам 64 године и могу да кажем да имам пријатеље који можда могу да стану на прст једне руке, од којих, већина нису живи. Горан је један од њих.
Глумачки период
О Павлу, његови пријатељи и данас говоре као о Горану. Тако и јесте. Они су друговали и играли са Гораном у Пивари, Селектору, Ћелавој певачици, Јеси ли то ти Нормане, и другим представама...
- Наше дружење је почело од првог дана када је дошао, целу ноћ смо шетали по Шапцу и разговарали, желео је да се упозна са свим људима и детаљима у позоришту. Све што је радио, радио је студиозно и имао је моћ да остале око себе анимира и ангажује да се посвете колико могу. Тешко је издвојити неку његову улогу, он је давао печат свему што је радио, водио је рачуна о сваком детаљу. Можда бих издвојио Пивару, зато што је била прва“¦.Својом појавом и начином на који је радио, Горан је донео нешто ново, неку врсту посвећености и жртве послу који је радио. Нама, у то време младима, тај начин је много пријао и нико се није питао када ће крај пробе. Напротив, после тога смо одлазили негде заједно на пиће и разговарали о позоришту, представи на којој смо радили, ликовима“¦Био је перфекциониста и оно што није карактеристично за људе који се баве овим послом, имао је велику дозу људскости, племенитости. Није чувао своја решења само за себе, напротив, делио их је са осталима, јер, за њега је у првом плану била представа. Открио је, за разлику од многих, своје место у систему, није себе ни прецењивао ни потцењивао, живео је у складу са собом, њега ништа није могло да разочара, изненади, пажљиво је анализирао сваког човека, сваког свог пријатеља, највише себе. Живео је по принципу: „Све што је људско, није ми страно“. Могао је да опрости свакоме све, једноставн, рекао је Иван Томашевић, који је са њим имао многе заједничке сцене.
У Шапцу је играо четири године, онда је отишао у Крагујевац, затим у Вршац, где је 1994. године ушао у православну веру, дубоко (другачије није ни могао), посвећенички, тамо се крстио и добио име Андреј. Након тога, поново се на кратко, (непуне две године) вратио у Шабац, али, другачији. „Кад је дошао, видео сам неку промену и чак ми је непосредно пред други долазак имплицитно наговестио одлазак, али га је другачије дефинисао. Помислио да долази, али да оде. И тако је и било. Тада смо доживели колективну трауму, једну катарзу растанка“, рекао нам је Бане. Анета је то овако дефинисала:
- Када нам је саопштио да одлази из позоришта, као да је заувек отишао. Заправо, заувек је отишао из света у коме ми живимо, тако да овај његов коначни одлазак доживљавам као степеницу више, као прелазак на други ниво. Мислим да је он у једном реду анђела и махне нам понекад.
Ивањска ноћ
Из позоришта, Горан је отишао у манастир Свети Прохор Пчињски, одатле у Савину, но, није нашао мир који је тражио и вратио се у Београд. Кад је чуо да није у манастиру, Бане га је питао да ли би се вратио у позориште. „Не, у позориште никад више.“ У манастир Хиландар дошао је крајем 2001. године и тамо остао до краја земног живота.
- Две ситуације су ми остале посебне у вези са њим, које не могу да заборавим. Када је била премијера представе „Мрешћење шарана“ 1996. године, Горан тада није био у позоришту, али је дошао да одгледа премијеру. Мојој покојној супрузи Зорици је позлило, били смо у болници. Када су сви кренули у позориште, рекао сам му да иде и он. Није хтео. Остао је са мном до краја. Док се завеса није спустила. Тада је Зорица умрла. Тачно у девет сати и двадесет минута“¦.
Још један детаљ, веома упечатљив: Пре него што је отишао у манастир, за Малу Госпојину, после представе, нас двојица смо отишли на вашар. А ноћ топла. Нестварна. Као код Шекспира ““ Ивањска ноћ, нешто као да нестаје и нешто ново се рађа. „Хеј, хајде да се возамо“, каже он мени. „Ма, не могу, мрзи ме“, одговорим. Он каже, као дете: „Е, а је л“™ се не љутиш, ја бих се провозао?“ Нисам се љутио, чекао сам га, сат и по времена сам га водао по вашару као отац сина, а он је ишао на рингишпил, аутиће, пливајуће кад哦. Воза се и маше: „Перооо“... Кад погледам из ове перспективе, као неки анђео да маше, чистота ти одозго маш哦, сећа се Петар Лазић.
Светогорски период
У Хиландару, монах Павле је имао послушање гостопримца, које је савесно обављао. „Многи ће га памтити по изузетно лепом читању Житија светих и других душекорисних књига за време празничних трпеза. Искрено је веровао у Христа Господа и са великом ревношћу му следовао. Његова блага личност и спремност да сваком госту укаже срдачну добродошлицу, остаће у сећању многобројних хиландарских поклоника“. (Хиландарски извор).
- Нисам га понавао као глумца, упознао сам га као искушеника на Светој Гори. Увек је био пријатан, скроман, спреман да саслуша. Последњи пут сам га видео када сам прошле године, у мају, посетио Хиландар. Причао је о обнови манастира и бројно увећаном братству. Мислим да је његовим одласком Хиландар, српско монаштво уопште, изгубило човекољупца који је свој живот посветио Богу, рекао је професор Јован Кнежевић, отац монаха Ромила.
Последње што смо чули у вези са овим добрим, необичним човеком су речи које је изговорио ходочасницима који су недавно посетили Светињу у којој је доскора живео: „Ја сам срећан човек“.
Разговарали смо са његовим пријатељима из Шабачког позоришта, инспицијентом Баном Илићем, глумцима Иваном и Анетом Томашевић, Љубишом Баровићем и Петром Лазићем. У жељи да расветле његов лик, сви су помињали исте речи ““ идеалиста, посвећеник, сјајан глумац, племенит, миран човек, аутентичан...
- Горан се много разликовао од других глумаца. Он је технички био слабији глумац од Жуће, али је по енергији био жешћи, у потпуности се предавао... Мислим да је један од мотива зашто је напустио глуму и отишао у манастир то што он није имао оно што подразумева ту професију, а то је огромна количина сујете. Ту се много разликовао од других, на сцени је давао све, не узимајући ништа за себе. Многи глумци воле да украду кадар чак и кад су у трећем плану, да узму оно што је срж збивања, иако је то споредна ствар, али за њих није, јер, сваки глумац на сцени је биће за себе и граби свој простор. Е, он није био такав тип. Док смо радили Нормана и Ћелаву певачицу, кад није имао сцену, он би дотрчао до мене у тонску кабину да гледа Жућу, али то гледање није имало у себи нимало суревњивост蓦 Он је њега гледао фасцинирано и говорио: „Ја никад нећу моћи да глумим овако као он, гледај га како игра, он је геније“¦“ Горан је имао неку исконску доброту, која је исијавала из њега, био је леп зато што је био леп изнутра. Једном је на неком бувљаку купио монтгомери капут, дугачак, зимски, који је имао неку рупу, али, то за њега није било битно, показивао га је и носио са страшћу“¦, сећа се Бане Илић и додаје: „Био је интересантан, необичан, јако талентован. Имам 64 године и могу да кажем да имам пријатеље који можда могу да стану на прст једне руке, од којих, већина нису живи. Горан је један од њих.
Глумачки период
О Павлу, његови пријатељи и данас говоре као о Горану. Тако и јесте. Они су друговали и играли са Гораном у Пивари, Селектору, Ћелавој певачици, Јеси ли то ти Нормане, и другим представама...
- Наше дружење је почело од првог дана када је дошао, целу ноћ смо шетали по Шапцу и разговарали, желео је да се упозна са свим људима и детаљима у позоришту. Све што је радио, радио је студиозно и имао је моћ да остале око себе анимира и ангажује да се посвете колико могу. Тешко је издвојити неку његову улогу, он је давао печат свему што је радио, водио је рачуна о сваком детаљу. Можда бих издвојио Пивару, зато што је била прва“¦.Својом појавом и начином на који је радио, Горан је донео нешто ново, неку врсту посвећености и жртве послу који је радио. Нама, у то време младима, тај начин је много пријао и нико се није питао када ће крај пробе. Напротив, после тога смо одлазили негде заједно на пиће и разговарали о позоришту, представи на којој смо радили, ликовима“¦Био је перфекциониста и оно што није карактеристично за људе који се баве овим послом, имао је велику дозу људскости, племенитости. Није чувао своја решења само за себе, напротив, делио их је са осталима, јер, за њега је у првом плану била представа. Открио је, за разлику од многих, своје место у систему, није себе ни прецењивао ни потцењивао, живео је у складу са собом, њега ништа није могло да разочара, изненади, пажљиво је анализирао сваког човека, сваког свог пријатеља, највише себе. Живео је по принципу: „Све што је људско, није ми страно“. Могао је да опрости свакоме све, једноставн, рекао је Иван Томашевић, који је са њим имао многе заједничке сцене.
У Шапцу је играо четири године, онда је отишао у Крагујевац, затим у Вршац, где је 1994. године ушао у православну веру, дубоко (другачије није ни могао), посвећенички, тамо се крстио и добио име Андреј. Након тога, поново се на кратко, (непуне две године) вратио у Шабац, али, другачији. „Кад је дошао, видео сам неку промену и чак ми је непосредно пред други долазак имплицитно наговестио одлазак, али га је другачије дефинисао. Помислио да долази, али да оде. И тако је и било. Тада смо доживели колективну трауму, једну катарзу растанка“, рекао нам је Бане. Анета је то овако дефинисала:
- Када нам је саопштио да одлази из позоришта, као да је заувек отишао. Заправо, заувек је отишао из света у коме ми живимо, тако да овај његов коначни одлазак доживљавам као степеницу више, као прелазак на други ниво. Мислим да је он у једном реду анђела и махне нам понекад.
Ивањска ноћ
Из позоришта, Горан је отишао у манастир Свети Прохор Пчињски, одатле у Савину, но, није нашао мир који је тражио и вратио се у Београд. Кад је чуо да није у манастиру, Бане га је питао да ли би се вратио у позориште. „Не, у позориште никад више.“ У манастир Хиландар дошао је крајем 2001. године и тамо остао до краја земног живота.
- Две ситуације су ми остале посебне у вези са њим, које не могу да заборавим. Када је била премијера представе „Мрешћење шарана“ 1996. године, Горан тада није био у позоришту, али је дошао да одгледа премијеру. Мојој покојној супрузи Зорици је позлило, били смо у болници. Када су сви кренули у позориште, рекао сам му да иде и он. Није хтео. Остао је са мном до краја. Док се завеса није спустила. Тада је Зорица умрла. Тачно у девет сати и двадесет минута“¦.
Још један детаљ, веома упечатљив: Пре него што је отишао у манастир, за Малу Госпојину, после представе, нас двојица смо отишли на вашар. А ноћ топла. Нестварна. Као код Шекспира ““ Ивањска ноћ, нешто као да нестаје и нешто ново се рађа. „Хеј, хајде да се возамо“, каже он мени. „Ма, не могу, мрзи ме“, одговорим. Он каже, као дете: „Е, а је л“™ се не љутиш, ја бих се провозао?“ Нисам се љутио, чекао сам га, сат и по времена сам га водао по вашару као отац сина, а он је ишао на рингишпил, аутиће, пливајуће кад哦. Воза се и маше: „Перооо“... Кад погледам из ове перспективе, као неки анђео да маше, чистота ти одозго маш哦, сећа се Петар Лазић.
Светогорски период
У Хиландару, монах Павле је имао послушање гостопримца, које је савесно обављао. „Многи ће га памтити по изузетно лепом читању Житија светих и других душекорисних књига за време празничних трпеза. Искрено је веровао у Христа Господа и са великом ревношћу му следовао. Његова блага личност и спремност да сваком госту укаже срдачну добродошлицу, остаће у сећању многобројних хиландарских поклоника“. (Хиландарски извор).
- Нисам га понавао као глумца, упознао сам га као искушеника на Светој Гори. Увек је био пријатан, скроман, спреман да саслуша. Последњи пут сам га видео када сам прошле године, у мају, посетио Хиландар. Причао је о обнови манастира и бројно увећаном братству. Мислим да је његовим одласком Хиландар, српско монаштво уопште, изгубило човекољупца који је свој живот посветио Богу, рекао је професор Јован Кнежевић, отац монаха Ромила.
Последње што смо чули у вези са овим добрим, необичним човеком су речи које је изговорио ходочасницима који су недавно посетили Светињу у којој је доскора живео: „Ја сам срећан човек“.
Најновији број
25. април 2024.
