КОЈЕКУДЕ... ЊЕГОВИМ ТРАГОМ (43)
СЕЧА КНЕЗОВА
Улога Подриња у Првом српском устанку се може видети из многих писаних страница
савременика. Јуначка дела народа овога краја, велике битке, бројни и неустрашиви борци, описани су сећањима и казивањима устаника. Тако су настала значајна историјска дела са документарном јасноћом, као и песничка остварења са великом уметничком вредношћу.
савременика. Јуначка дела народа овога краја, велике битке, бројни и неустрашиви борци, описани су сећањима и казивањима устаника. Тако су настала значајна историјска дела са документарном јасноћом, као и песничка остварења са великом уметничком вредношћу.
Великог одјека у Подрињу морала је имати смрт ваљевских кнезова: Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, које је посекао Фочић на мосту Колубаре у Ваљеву, као и смрт Хаџи-Рувима, архимандрита манастира Боговађе (убио га Аганлија у Београду). У сечи су страдали и јадарски кнез Радосав Калабић (из Лешнице Јадарске) и поп Филип (из Доњег Дрбрића). Живе их је на коље набио зворнички Али-паша Видајић у Бадовинцима.
О намери Мемхмед-аге Фочића да после сече у Ваљеву слично учини и у Шапцу писали су Вук Караџић, Лазар Арсенијевић - Баталака и Андра Гавриловић. Прва двојица наводе да је Фочић имао намеру да ликвидира „два значајна свињска трговца“ Тому Тркића и Николу Чаркаџију. Трећи наводи стихове народне песме којима је Фочић изразио намеру да убије Лазу Мартиновића, кмета села Богатић, као и Михаила Ружичића из Поцерског Метковића. Историјски се зна да су поменути шабачки трговци у то време били затворени, а уз њих и трговац Остоја Спуж. Андра Гавриловић каже да је шабачки кабадахија Муса-ага Фочић био похапсио „велики број кнезова и других угледних људи, али сазнавши шта му је брат Мехмед ага урадио у Ваљеву и бојећи се јаче побуне, све је пустио пре него што му је брат Мехмед приспео у Шабац.“ За њихово пуштање по историјским изворима постоје два разлога: Мус-ага Фочић се из личних разлога успротивио и стао у одбрану шабачких кнезова рекавши: „Ја за ове кнезове стојим добар“ и што су гласови о устанку у том периоду у Шумадији поплашили Мехмед-агу Фочића који се добивши писмо од свога оца (старац Фочо), нагло вратио у Београд. Овај други разлог је по свој прилици био пресудан што Шабац и његову нахију није непосредно задесила сеча кнезова. Вук Караџић то сликовито описује: „Кад Турци виде, да се раја почиње бунити, они ударе одмах натраг, и даље се стану враћати у Биоград. Таман кад Фочић Мехмед-ага дође из Ваљева у Шабац да посијече Тому Тркића и Николу Чаркаџију и кога од кнезова из Шабачке нахије, стигне му књига од оца из Биограда, да се раја побунила, него да се свега окани, и да иде што брже у Биоград, али да не иде сувим јер га на Дубоком чекају ваљевски ајдуци, и да има крила не може прелећети, него водом да иде. Он ту књигу прими увече, а ујутру прије зоре сједе на четокаик, и низа Саву отиде у Биоград“.
Дахије су се превариле у рачуну када су мислиле да ће сеча кнезова осујетити дизање устанка. Устанак је овим само убрзан. Сеча је изазвала опште врење у народу и услови за дизање устанка били су сасвим сазрели. Чекало се само по народном описном излагању Вука „да неко убије на видику само једног Турчина, да људи виде“. Та искра, варница наступајућег пожара планула је у Шумадији у селу Сибници, у којој су неорганизоване хајдучке чете и с бегунцима у по бела дана (негде крајем јануара 1804. године) запалиле Сибнички хан, побиле Турке у њему и зграбиле у руке оружје. Затим се то исто одиграло и у селима Раниловићу и Дрлупи. Тако је устанак почео паљењем ханова, убијањем субаша, рушењем паланки и ослобађањем села. Устанак је веома брзо обухватио 10 од 12 нахија Београдског пашалука. Само најјужнији крајеви остали су ван устанка.
Избором Карађорђа за вожда целокупне устаничке војске буна добија озбиљан смисао и општеорганизовани карактер (15. фебруар 1804. године на Сретење у Орашцу - Марићевића јаруга). Иначе, Карађорђе је после избора за вожда тајним каналима послао поруке и писма најистакнутијим и најугледнијим људима да организују народ за устанак. Ево шта томе каже Карађорђев секретар Јанићије Ђурић: „Потом заповеди мене да напишем неколико писама у Ваљевску и Шабачку нахију које ја одма и напишем: писмо једно кнезу Јакову Ненадовићу у Бранковину; друго кнезу Николи Грбовићу у Мратишиће; треће кнезу Кедићу; четврто, попу Луки Лазаревићу, који је јоште био поп а од фамилије кнежевске; пето, Спужу Остоји, главном терговцу шабачком; кнезу и великом терговцу Илији Марковићу, да како ови више означени (да) устану, народ на оружје подигну, тако је и млађе чиновнике и буљубаше да подигну сваки своја села и народ на оружје, и да све турске анове посели попале и турске анџије да побију по ановима, вароши турске да попале и Турке да побију и за границу пашалука београдскога да прогоне. Више означени кнезови, добивши оваква писма и налоге од Карађорђа, од Петронија трговца и од игумана Боговађе манастира Жарка, одма скупе народ на оружје; устану сви“.
Историјски се зна да је поп Лука Лазаревић из Свилеуве био први који је створио устаничку чету на подручју Шабачке нахије и убрзо „постане вођ шабачким Тамнавцима и Посавцима где ког би се сударили са Турцима.“ Према томе, устанак народа Шабачке нахије избио је такорећи у исто време кад су се на оружје дигле Шумадија и Ваљевска нахија. Устанак је у целини захвата Шабачку нахију са кнежинама: Мачвом, Поцерином, Тамнавом и Посавином. Проширио се и на делове Босанског пашалука, односно две кнежине Зворничке нахије: Јадар и Рађевину, где су се већ у првој години водиле значајне битке.
После догађаја на вису изнад Бранковине где су Јаков Ненадовић и рота Матеја истакли устанички барјак и стали да прикупљају прве побуњенике, пламен устанка захватио је Ваљевску нахију и Подриње. Сазнавши да су се Срби побунили и да намеравају да ударе на Шабац, шабачки кабадахија у помоћ, који прикупивши неколико стотина босанских Турака, преко Јадра дође у Шабац. У међувремену Јаков Ненадовић се са војском из Ваљевске нахије спустио у село Свилеуву где сагради мањи шанац да би спречио турски продор ка Ваљеву. Но, како је Али-бег Видајић са својом и шабачком војском кренуо београдским друмом, то Јаков напусти шанац у Свилеуви и сачека Турке код села Бељина.
(наставиће се)
О намери Мемхмед-аге Фочића да после сече у Ваљеву слично учини и у Шапцу писали су Вук Караџић, Лазар Арсенијевић - Баталака и Андра Гавриловић. Прва двојица наводе да је Фочић имао намеру да ликвидира „два значајна свињска трговца“ Тому Тркића и Николу Чаркаџију. Трећи наводи стихове народне песме којима је Фочић изразио намеру да убије Лазу Мартиновића, кмета села Богатић, као и Михаила Ружичића из Поцерског Метковића. Историјски се зна да су поменути шабачки трговци у то време били затворени, а уз њих и трговац Остоја Спуж. Андра Гавриловић каже да је шабачки кабадахија Муса-ага Фочић био похапсио „велики број кнезова и других угледних људи, али сазнавши шта му је брат Мехмед ага урадио у Ваљеву и бојећи се јаче побуне, све је пустио пре него што му је брат Мехмед приспео у Шабац.“ За њихово пуштање по историјским изворима постоје два разлога: Мус-ага Фочић се из личних разлога успротивио и стао у одбрану шабачких кнезова рекавши: „Ја за ове кнезове стојим добар“ и што су гласови о устанку у том периоду у Шумадији поплашили Мехмед-агу Фочића који се добивши писмо од свога оца (старац Фочо), нагло вратио у Београд. Овај други разлог је по свој прилици био пресудан што Шабац и његову нахију није непосредно задесила сеча кнезова. Вук Караџић то сликовито описује: „Кад Турци виде, да се раја почиње бунити, они ударе одмах натраг, и даље се стану враћати у Биоград. Таман кад Фочић Мехмед-ага дође из Ваљева у Шабац да посијече Тому Тркића и Николу Чаркаџију и кога од кнезова из Шабачке нахије, стигне му књига од оца из Биограда, да се раја побунила, него да се свега окани, и да иде што брже у Биоград, али да не иде сувим јер га на Дубоком чекају ваљевски ајдуци, и да има крила не може прелећети, него водом да иде. Он ту књигу прими увече, а ујутру прије зоре сједе на четокаик, и низа Саву отиде у Биоград“.
Дахије су се превариле у рачуну када су мислиле да ће сеча кнезова осујетити дизање устанка. Устанак је овим само убрзан. Сеча је изазвала опште врење у народу и услови за дизање устанка били су сасвим сазрели. Чекало се само по народном описном излагању Вука „да неко убије на видику само једног Турчина, да људи виде“. Та искра, варница наступајућег пожара планула је у Шумадији у селу Сибници, у којој су неорганизоване хајдучке чете и с бегунцима у по бела дана (негде крајем јануара 1804. године) запалиле Сибнички хан, побиле Турке у њему и зграбиле у руке оружје. Затим се то исто одиграло и у селима Раниловићу и Дрлупи. Тако је устанак почео паљењем ханова, убијањем субаша, рушењем паланки и ослобађањем села. Устанак је веома брзо обухватио 10 од 12 нахија Београдског пашалука. Само најјужнији крајеви остали су ван устанка.
Избором Карађорђа за вожда целокупне устаничке војске буна добија озбиљан смисао и општеорганизовани карактер (15. фебруар 1804. године на Сретење у Орашцу - Марићевића јаруга). Иначе, Карађорђе је после избора за вожда тајним каналима послао поруке и писма најистакнутијим и најугледнијим људима да организују народ за устанак. Ево шта томе каже Карађорђев секретар Јанићије Ђурић: „Потом заповеди мене да напишем неколико писама у Ваљевску и Шабачку нахију које ја одма и напишем: писмо једно кнезу Јакову Ненадовићу у Бранковину; друго кнезу Николи Грбовићу у Мратишиће; треће кнезу Кедићу; четврто, попу Луки Лазаревићу, који је јоште био поп а од фамилије кнежевске; пето, Спужу Остоји, главном терговцу шабачком; кнезу и великом терговцу Илији Марковићу, да како ови више означени (да) устану, народ на оружје подигну, тако је и млађе чиновнике и буљубаше да подигну сваки своја села и народ на оружје, и да све турске анове посели попале и турске анџије да побију по ановима, вароши турске да попале и Турке да побију и за границу пашалука београдскога да прогоне. Више означени кнезови, добивши оваква писма и налоге од Карађорђа, од Петронија трговца и од игумана Боговађе манастира Жарка, одма скупе народ на оружје; устану сви“.
Историјски се зна да је поп Лука Лазаревић из Свилеуве био први који је створио устаничку чету на подручју Шабачке нахије и убрзо „постане вођ шабачким Тамнавцима и Посавцима где ког би се сударили са Турцима.“ Према томе, устанак народа Шабачке нахије избио је такорећи у исто време кад су се на оружје дигле Шумадија и Ваљевска нахија. Устанак је у целини захвата Шабачку нахију са кнежинама: Мачвом, Поцерином, Тамнавом и Посавином. Проширио се и на делове Босанског пашалука, односно две кнежине Зворничке нахије: Јадар и Рађевину, где су се већ у првој години водиле значајне битке.
После догађаја на вису изнад Бранковине где су Јаков Ненадовић и рота Матеја истакли устанички барјак и стали да прикупљају прве побуњенике, пламен устанка захватио је Ваљевску нахију и Подриње. Сазнавши да су се Срби побунили и да намеравају да ударе на Шабац, шабачки кабадахија у помоћ, који прикупивши неколико стотина босанских Турака, преко Јадра дође у Шабац. У међувремену Јаков Ненадовић се са војском из Ваљевске нахије спустио у село Свилеуву где сагради мањи шанац да би спречио турски продор ка Ваљеву. Но, како је Али-бег Видајић са својом и шабачком војском кренуо београдским друмом, то Јаков напусти шанац у Свилеуви и сачека Турке код села Бељина.
(наставиће се)
Најновији број
25. април 2024.
