СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ПУТ ХРАНЕ, ПУТ СМРТИ
Простор на којем се данас налази стамбено насеље ,,Бенска бара“ вековима је мењало своју величину и изглед. Та велика водена површина пре неколико векова била је пловна. У току кишних периода у њу су дотицале велике количине воде са падина Цера, које су плавиле периферију северно од града, Крсмановачу, Михајловац (Вашариште) и бару иза великог парка. Та вода је текла испод Бенског моста (код Тржнице), уливала се у Бенску бару и отицала каналом, који је био спојен са Савом иза данашње фабрике „Зорка“. На месту где се данас спајају улице Кајмакчаланска и Синђелићева налазио се турски зидани мост преко којег је водио пут од шабачке тврђаве ка Мишару и даље ка Београду. Приликом затрпавања околних бара шездесетих година 20. века тај мост је остао под земљом. Нико га није фотографисао и једино је у Шабачком музеју остао план моста који приказује његов изглед.
На старој аустро-угарској карти из времена око 1700. године, која је такође сачувана у Шабачком музеју јасно се виде сви водени токови око Шапца и тај касније затрпани турски мост. Бенски мост изграђен је тек 1813. године а до тада се од центра града на Баир прелазило преко дугог дрвеног моста званог Бенска ћуприја. До почетка 20. века са Саве су чамцима долазили Пречани и доносили млеко и поврће до Бенског моста на Баиру. За време владавине Турака мост преко Саве није постојао и веза центра Шапца и Кленка одвијала се преко Бенске баре каналом испод турског моста и преко Саве. Лево од данашњег градског паркинга налазила се зграда у којој је била кафана „Балкан“ и кухиња коју су држали Македонци. Они су од овчијег млека правили кисело млеко у земљаним посудама које је било таквог квалитета и густине да није могло да се проспе при обртању посуде ( данас ,,наша“ млекара то не може да направи). У тој народној кухињи било је и куваних јела, па су многи Шапчани били стални гости. До Балкана је била продавница поврћа коју су држали Бугари, кафана ,,Тунел“ затим пржионица кафе Владиковића и даље до центра стари ,,Зелени венац“. Бенска бара била је позната и по великом броју жаба и пијавица које су ,,специјализовани“ Шапчани хватали и продавали лекарима и берберима. Ако се код берберина у радњи налазила тегла са водом и живим пијавицама био је то знак да поред бријања мајстор брица може са пијавицама муштерији да снизи повишени крвни притисак.
Током 18. и 19. века хватање пијавица био је уносан посао а Општина је наплаћивала лов пијавица као и рибе. Касније су воде са Цера усмерене речицом Камичак у Саву. Канал који је спајао Саву и Бенску бару затрпан је и тада је она постала права, смрдљива и загађена бара. Њеном загађењу доста су доприносили и грађани чије су се куће налазиле у њеној близини. Шабачка општина је преко ,,Шабачког гласника“ апеловала на грађане да не бацају ђубре у бару али апели су били безуспешни. Жабе, пијавице и комарци су се намножили и током лета градом се ширио непријатан мирис. Маларија а посебно туберкулоза однеле су многе животе у Шапцу. Лети је количина воде у бари била мања. Било је доста шаше у којој су се налазила легла дивљих патака. Моји саговорници рођени око 1930. године причали су ми како су се као деца, играли у бари и скупљали пачија јаја, све док није почео Други светски рат.Тада је некадашњи простор за дечију игру постао најстрашније место у Шапцу и простор за искаљивање беса немачких војника на Србима. Немци су доводили невине Шапчане и стотине сељака из Мачве, стрељали их у Бенској бари и као да су наставили своју немачку „ратну игру“ из Првог светског рата. Тачан број стрељаних Срба и места закопаних жртава у Бенској бари никада није утврђен јер је у њу Шапчанима био забрањен приступ током рата. За време окупације Шапца немачки војници су уз следовање муниције и хране добијали и таблете кинина као превентиву од загађене баре. Добро су се чували али су ипак, након завршетка рата, у јуну 1945. године немачки заробљеници вршили ексхумацију стрељаних из масовним гробница у бари. Били су то тужни и мучни дани за Шапчане. Градом се ширио страшан задах, али и то се морало истрпети , и започети са новим начином живљења у слободи. Плодна земља на ободу Бенске баре бесплатно је дељена грађанима за узгој поврћа а први индустријски објекат на ободу Бенске баре у улици Јанка Веселиновића била је фабрика конзерви ,,Шапчанка“. Већ 1953. године у фабрици су произвођени џемови, компоти, ајвари и још петнаестак других воћних производа. О екологији се није ни размишљало и сав отпадни материјал из фабрике бацан је у бару. Фабрика ,,Шапчанка“ имала је високи димњак који се у сезони рада димио и додавао нови мирис (смрад) Бенској бари.
На супротној страни баре у Карађорђевој улици број 31. налазило се Народно винарско подрумарство ,,Навип“ које је држало вино у дрвеним бурадима и на отвореном простору. Када би вино ускисло, просипано је у бару, која је добијала нови шмек. Касније се у Кајмакчаланску улицу преселило и предузеће за прераду дрвета ,,Јела“ које је бацало пиљевину по целој бари. Подземне воде избијале би већим делом године, што је хиљадама жаба одговарало за хорско певање.
Приложене фотографије су из шездесетих година. Сетите се како је изгледао тај амбијент. Најблаже речено било је неиздрживо. Фабрика ,,Шапчанка“ је 1959. године одишла под принудну управу. Убрзо је престала са радом, високи димњак је срушен и Шабачка општина донела је одлуку да се на простору Бенске баре сагради велико стамбено насеље. Да ли је то било паметно решење сазнаћете другом приликом. Али има она изрека: ,,Два добра никада не иду заједно“.
Драгутин Драган Петровић
На старој аустро-угарској карти из времена око 1700. године, која је такође сачувана у Шабачком музеју јасно се виде сви водени токови око Шапца и тај касније затрпани турски мост. Бенски мост изграђен је тек 1813. године а до тада се од центра града на Баир прелазило преко дугог дрвеног моста званог Бенска ћуприја. До почетка 20. века са Саве су чамцима долазили Пречани и доносили млеко и поврће до Бенског моста на Баиру. За време владавине Турака мост преко Саве није постојао и веза центра Шапца и Кленка одвијала се преко Бенске баре каналом испод турског моста и преко Саве. Лево од данашњег градског паркинга налазила се зграда у којој је била кафана „Балкан“ и кухиња коју су држали Македонци. Они су од овчијег млека правили кисело млеко у земљаним посудама које је било таквог квалитета и густине да није могло да се проспе при обртању посуде ( данас ,,наша“ млекара то не може да направи). У тој народној кухињи било је и куваних јела, па су многи Шапчани били стални гости. До Балкана је била продавница поврћа коју су држали Бугари, кафана ,,Тунел“ затим пржионица кафе Владиковића и даље до центра стари ,,Зелени венац“. Бенска бара била је позната и по великом броју жаба и пијавица које су ,,специјализовани“ Шапчани хватали и продавали лекарима и берберима. Ако се код берберина у радњи налазила тегла са водом и живим пијавицама био је то знак да поред бријања мајстор брица може са пијавицама муштерији да снизи повишени крвни притисак.
Током 18. и 19. века хватање пијавица био је уносан посао а Општина је наплаћивала лов пијавица као и рибе. Касније су воде са Цера усмерене речицом Камичак у Саву. Канал који је спајао Саву и Бенску бару затрпан је и тада је она постала права, смрдљива и загађена бара. Њеном загађењу доста су доприносили и грађани чије су се куће налазиле у њеној близини. Шабачка општина је преко ,,Шабачког гласника“ апеловала на грађане да не бацају ђубре у бару али апели су били безуспешни. Жабе, пијавице и комарци су се намножили и током лета градом се ширио непријатан мирис. Маларија а посебно туберкулоза однеле су многе животе у Шапцу. Лети је количина воде у бари била мања. Било је доста шаше у којој су се налазила легла дивљих патака. Моји саговорници рођени око 1930. године причали су ми како су се као деца, играли у бари и скупљали пачија јаја, све док није почео Други светски рат.Тада је некадашњи простор за дечију игру постао најстрашније место у Шапцу и простор за искаљивање беса немачких војника на Србима. Немци су доводили невине Шапчане и стотине сељака из Мачве, стрељали их у Бенској бари и као да су наставили своју немачку „ратну игру“ из Првог светског рата. Тачан број стрељаних Срба и места закопаних жртава у Бенској бари никада није утврђен јер је у њу Шапчанима био забрањен приступ током рата. За време окупације Шапца немачки војници су уз следовање муниције и хране добијали и таблете кинина као превентиву од загађене баре. Добро су се чували али су ипак, након завршетка рата, у јуну 1945. године немачки заробљеници вршили ексхумацију стрељаних из масовним гробница у бари. Били су то тужни и мучни дани за Шапчане. Градом се ширио страшан задах, али и то се морало истрпети , и започети са новим начином живљења у слободи. Плодна земља на ободу Бенске баре бесплатно је дељена грађанима за узгој поврћа а први индустријски објекат на ободу Бенске баре у улици Јанка Веселиновића била је фабрика конзерви ,,Шапчанка“. Већ 1953. године у фабрици су произвођени џемови, компоти, ајвари и још петнаестак других воћних производа. О екологији се није ни размишљало и сав отпадни материјал из фабрике бацан је у бару. Фабрика ,,Шапчанка“ имала је високи димњак који се у сезони рада димио и додавао нови мирис (смрад) Бенској бари.
На супротној страни баре у Карађорђевој улици број 31. налазило се Народно винарско подрумарство ,,Навип“ које је држало вино у дрвеним бурадима и на отвореном простору. Када би вино ускисло, просипано је у бару, која је добијала нови шмек. Касније се у Кајмакчаланску улицу преселило и предузеће за прераду дрвета ,,Јела“ које је бацало пиљевину по целој бари. Подземне воде избијале би већим делом године, што је хиљадама жаба одговарало за хорско певање.
Приложене фотографије су из шездесетих година. Сетите се како је изгледао тај амбијент. Најблаже речено било је неиздрживо. Фабрика ,,Шапчанка“ је 1959. године одишла под принудну управу. Убрзо је престала са радом, високи димњак је срушен и Шабачка општина донела је одлуку да се на простору Бенске баре сагради велико стамбено насеље. Да ли је то било паметно решење сазнаћете другом приликом. Али има она изрека: ,,Два добра никада не иду заједно“.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
