СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ЕНИГМА ““ ВАСА СТАНКОВИЋ АНДОЛИЈА
Многи хроничари писали су о чувеном шабачком музичару Васи Станковићу званом Андолија чији живот вероватно никада неће бити истражен до краја. Радећи 2007. године изложбу ,,Траг песме“ чији је повод био стогодишница од снимања прве грамофонске плоче Васе Андолије у Сарајеву 1907. године, нисам био свестан колико ће бити тешко прикупити податке о његовом животу и музичком раду. Основни разлог је то што је Андолија са својим оркестром био изузетно покретљив и тражен због квалитетног музицирања. До Првог светског рата Андолија је био најчувенији свирач у Србији а његов најбољи познаваоц новинар Радивоје Раћа Марковић објавио је у ,,Шабачком Гласнику,“ од 13. маја 1937. године текст о Андолији. Раћа као врстан новинар забележио је податке које му је дао стари Андолија пред крај живота.
Васа Станковић рођен је у Шапцу 14. октобра 1852. године. Његови родитељи влашки Цигани лутали су по Мачви, задржавали су се највише у селу Дреновац и на крају је Васин отац саградио малу кућицу ћерпичару у улици Јанка Веселиновића. Андолија је већ у шестој години знао да свира виолину, у петнаестој је био вођа музичке дружине која је свирала по шабачким кафанама. У животу је имао две дружине. У првој је био шеснаест година, а у другој тридесет четири године. Карактеристично за Андолију било је то што је поред севдалинки певао и родољубиве песме, посебно у Босни и Војводини које су биле под влашћу Аустро-угарске којој такве песме нису одговарале јер су побуђивале бунт код становништва. За свако јавно наступање у Босни било је потребно добити дозволу, тј. лиценцу, која је била временски ограничена.
Сви наши хроничари истраживали су Андолијино музицирање у Србији док је познати фински етномузиколог др Ристо Пека Пенанен то радио у Босни. У својим радовима објавио низ интересантних података о Андолијином кретању и свирању. Он је открио да се у време боравка Андолије у Сарајеву појавила и друга музичка капела под називом ,,Андолија“ што је био је маркентишки трик и да је постојао још један музичар Андолија са турским пасошем. Из прве лиценце Васе Станковића Андолије из Шапца коју је добио августа 1899. године за рад у Босни види се да су поред Васе у музичкој капели били Васин брат Никола, Симо, Илија, Јефто, Јован, Станоје, Јован Станковић, Пајо, Васо Радосављевић и Станко Стојковић. У сачуваним документима АБХ наводи се: „Цигански виолиниста и певач рођен у селу Двориште у Дистрикту Поцерина, Подриње“ Овај докуменат негира место Андолијиног рођења Шабац или Дреновац? Године 1904. Андолијина капела ради у Власеници а чине је: Маринко, Митро, Јоцо, Радоје, Милан, Станоје, Никола, Стојко Станковић а наредне године Илија Станојевић. У мају 1907. године Андолија је са својом капелом ,,завладао“ Сарајевом а Немачки инж. Франц Хампе снима за фирму Зонофон Рекорд 27 његових песама. Андолија се рекламира у новинама, гостује у Вишеграду, Травнику, бањи Илиђи, Бања Луци и Дубици. Из докумената Архива БХ последњи боравак Андолије у Сарајеву био је у лето 1911. године.
По каталогу грамофонских плоча снимио је песме: „Хајд на војну“, „Магла пала“ , „Хајд на рогаљ“ , „Што се сјаји на сред Сарајева“, „Ђаурко лепа“, „Хајде у гори бели двори“, „Ој девојко душо моја“, „За тобом срце жуди“, „Механџија“, „Чупава гарава“, „Шано душо“, „Пита нана“, „По ливади пада роса“, „Тишина нема влада свуд“, „Ој девојко што ме мориш“, „Дува ветар“, „Откад си ме оставила“, „Што год има од потише села“, „Анђелина бела Гркиња“, „Бранкова жеља“, „Хајдук Вељко“, „Пркоса“, „Не стој Раде“, „Синоћ ми драги долази“, „Додирни руком жице“, „Хајде драги да ашикујемо“, „Синоћ си мени рекла“, „Хајде у гори бели двори“.
Финац Ристо Пека чудио се, како је Андолија као врстан музичар и добитник Ордена Светог Саве могао да умре у беди? Финац није знао каква је земља Србија а ми не знамо где је Андолијин новац. Први светски рат Андолија је провео у логорима Арада и Цеглада. Никада се није одвајао од своје виолине која је све чешће и тише цвилела само за његову душу. Рат смо добили и никоме није требала Андолијина родољубива песма због које је био протериван из Босне и хапшен у Војводини. Шапчани су почели да га заборављају. Стизале су га године, све је мање личио на крупног шабачког месара Андолију, по којем су му и дали тај надимак. Десет година пред крај живота био је болестан. Живео је на ивици беде у старој кућици на Баиру која и данас постоји.
Група Шапчана 1928. године покренула је иницијативу да се Васи Андолији додели одликовање за његов патриотски рад испољен кроз српску песму коју је он пре пронео кроз Босну и то у оно време када се у њој није смело српски говорити. Добио је Орден Светог Саве петог степена 1930. године али није имао новаца да плати орденску таксу. Било му је драго да су га се Шапчани сетили. Његов последњи јавни наступ био је у сали биоскопа ,,Касина“ у Масариковој улици када је на концерту певао и познати шабачки певач Милан Тимотић Бата. Пред крај живота Андолију је насликао шабачки сликар Стеван Чалић. Андолија је тада био оронули старац и та слика је коришћена у свим публикацијама у којима се писало о старом музичару.
Фотографију Васе Андолије преснимио сам из београдских новина ,,Илустровани лист“ од 1927. године. Андолију са виолином у руци фотографисао је шабачки фотограф Јован Ерић. Испод фотографије пише: „Чика Васа, звани Андолија, стар 75 година, а већ 60 година од како је свирач. У млађим годинама био је чувени тенор. Нема песме коју он не познаје ни комада који он не зна свирати...“ Андолија је сахрањен 2. фебруара 1934. године уз пратњу Петра Гроздића, председника Шабачке општине, 20 свештеника, 40 музичара и великог броја Шапчана. Пред крај његовог живота речи су му биле: ,,Све наопако певају, покварише нам песму“.
Драгутин Драган Петровић
Васа Станковић рођен је у Шапцу 14. октобра 1852. године. Његови родитељи влашки Цигани лутали су по Мачви, задржавали су се највише у селу Дреновац и на крају је Васин отац саградио малу кућицу ћерпичару у улици Јанка Веселиновића. Андолија је већ у шестој години знао да свира виолину, у петнаестој је био вођа музичке дружине која је свирала по шабачким кафанама. У животу је имао две дружине. У првој је био шеснаест година, а у другој тридесет четири године. Карактеристично за Андолију било је то што је поред севдалинки певао и родољубиве песме, посебно у Босни и Војводини које су биле под влашћу Аустро-угарске којој такве песме нису одговарале јер су побуђивале бунт код становништва. За свако јавно наступање у Босни било је потребно добити дозволу, тј. лиценцу, која је била временски ограничена.
Сви наши хроничари истраживали су Андолијино музицирање у Србији док је познати фински етномузиколог др Ристо Пека Пенанен то радио у Босни. У својим радовима објавио низ интересантних података о Андолијином кретању и свирању. Он је открио да се у време боравка Андолије у Сарајеву појавила и друга музичка капела под називом ,,Андолија“ што је био је маркентишки трик и да је постојао још један музичар Андолија са турским пасошем. Из прве лиценце Васе Станковића Андолије из Шапца коју је добио августа 1899. године за рад у Босни види се да су поред Васе у музичкој капели били Васин брат Никола, Симо, Илија, Јефто, Јован, Станоје, Јован Станковић, Пајо, Васо Радосављевић и Станко Стојковић. У сачуваним документима АБХ наводи се: „Цигански виолиниста и певач рођен у селу Двориште у Дистрикту Поцерина, Подриње“ Овај докуменат негира место Андолијиног рођења Шабац или Дреновац? Године 1904. Андолијина капела ради у Власеници а чине је: Маринко, Митро, Јоцо, Радоје, Милан, Станоје, Никола, Стојко Станковић а наредне године Илија Станојевић. У мају 1907. године Андолија је са својом капелом ,,завладао“ Сарајевом а Немачки инж. Франц Хампе снима за фирму Зонофон Рекорд 27 његових песама. Андолија се рекламира у новинама, гостује у Вишеграду, Травнику, бањи Илиђи, Бања Луци и Дубици. Из докумената Архива БХ последњи боравак Андолије у Сарајеву био је у лето 1911. године.
По каталогу грамофонских плоча снимио је песме: „Хајд на војну“, „Магла пала“ , „Хајд на рогаљ“ , „Што се сјаји на сред Сарајева“, „Ђаурко лепа“, „Хајде у гори бели двори“, „Ој девојко душо моја“, „За тобом срце жуди“, „Механџија“, „Чупава гарава“, „Шано душо“, „Пита нана“, „По ливади пада роса“, „Тишина нема влада свуд“, „Ој девојко што ме мориш“, „Дува ветар“, „Откад си ме оставила“, „Што год има од потише села“, „Анђелина бела Гркиња“, „Бранкова жеља“, „Хајдук Вељко“, „Пркоса“, „Не стој Раде“, „Синоћ ми драги долази“, „Додирни руком жице“, „Хајде драги да ашикујемо“, „Синоћ си мени рекла“, „Хајде у гори бели двори“.
Финац Ристо Пека чудио се, како је Андолија као врстан музичар и добитник Ордена Светог Саве могао да умре у беди? Финац није знао каква је земља Србија а ми не знамо где је Андолијин новац. Први светски рат Андолија је провео у логорима Арада и Цеглада. Никада се није одвајао од своје виолине која је све чешће и тише цвилела само за његову душу. Рат смо добили и никоме није требала Андолијина родољубива песма због које је био протериван из Босне и хапшен у Војводини. Шапчани су почели да га заборављају. Стизале су га године, све је мање личио на крупног шабачког месара Андолију, по којем су му и дали тај надимак. Десет година пред крај живота био је болестан. Живео је на ивици беде у старој кућици на Баиру која и данас постоји.
Група Шапчана 1928. године покренула је иницијативу да се Васи Андолији додели одликовање за његов патриотски рад испољен кроз српску песму коју је он пре пронео кроз Босну и то у оно време када се у њој није смело српски говорити. Добио је Орден Светог Саве петог степена 1930. године али није имао новаца да плати орденску таксу. Било му је драго да су га се Шапчани сетили. Његов последњи јавни наступ био је у сали биоскопа ,,Касина“ у Масариковој улици када је на концерту певао и познати шабачки певач Милан Тимотић Бата. Пред крај живота Андолију је насликао шабачки сликар Стеван Чалић. Андолија је тада био оронули старац и та слика је коришћена у свим публикацијама у којима се писало о старом музичару.
Фотографију Васе Андолије преснимио сам из београдских новина ,,Илустровани лист“ од 1927. године. Андолију са виолином у руци фотографисао је шабачки фотограф Јован Ерић. Испод фотографије пише: „Чика Васа, звани Андолија, стар 75 година, а већ 60 година од како је свирач. У млађим годинама био је чувени тенор. Нема песме коју он не познаје ни комада који он не зна свирати...“ Андолија је сахрањен 2. фебруара 1934. године уз пратњу Петра Гроздића, председника Шабачке општине, 20 свештеника, 40 музичара и великог броја Шапчана. Пред крај његовог живота речи су му биле: ,,Све наопако певају, покварише нам песму“.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
