ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ ТАМАРА ИСАКОВИЋ КОВАЧЕВИЋ, ЧЛАН „ХОЛОДРОМА“
ПОГЛЕД НА СВЕТ КРОЗ ОБЈЕКТИВ ФОТОАПАРАТА
Прва генерација ђака Школе за уметничке занате на смеру конзерватор и препаратор зидног и штафелајног сликарства, Тамара Исаковић Ковачевић, после дипломирања на Филозофском факултету у Београду на групи за историју уметности, данас предавач у четири шабачке школе, с правом може рећи да је пронашла свој животни пут.
- На групи за историју уметности апсолутно сам пронашла себе. Поред тога што сам факултет завршила у року, као студент учествовала сам на већем броју теренских истраживања са својим колегама и професорима окупљеним око катедре за Национални нови век. Радили смо на једном већем пројекту у сарадњи са Врањском епархијом, обилазили смо цркве на југу Србије, истраживали и евидентирали њихово стање и оно што је преостало од њих и у њима, црквени мобилијар, живопис, иконостасе и сл. Тада почињем да користим факултетски фотоапарат, када успем да га дограбим од старијих колега, пошто сам била једна од млађих у групи. Епилог нашег истраживања била је велика изложба прикупљеног материјала у Етнографском музеју у Београду и публиковање репрезентативне монографије ““ каже Тамара која је једно време током студија, по препоруци проф. Александра Кадијевића, са катедре за историју архитектуре, радила и у Републичком заводу за заштиту споменика културе.
На овом послу провела је нешто мање од годину дана сређујући фототеке. Тиме је добила прилику да се упозна са старим фотографијама, као и фотографијама на стакленим плочама које се чувају у фототеци и сл., али и са технологијом израде аналогних фотографија, развијањем у лабораторији, обрадом у фотошопу. Све су то биле ствари које су је инспирисале и касније утицале на креативно обликовање њене дечје љубави према фотографији.
- Убрзо по завршетку факултета добијам свој први дигитални фотоапарат. Почињем да размишљам кроз медиј фотографије, да свет гледам кроз објектив, па тако настаје серија спонтаних фотографија која је касније обликована и преточена у моју прву самосталну изложбу „Сасвим обичан свет“ одржану у галерији Културног центра у Шапцу 2007. године. Било је изложено тридесетак макро снимака предмета, појава и ситуација које сам непосредно опажала у свом свакодневном окружењу, а то и јесте оно што ме одувек занимало, представити обичне ствари на мало другачији начин.
Те исте године одобрена су јој средства од стране Министарства културе за реализацију пројекта „Ми“ презентованог наредне године у галерији шабачког Народног музеја. Пројекат је подразумевао фотографисање људи различитих социјалних структура, занимања, образовања, пола, година и сл., али изједначених и представљених на исти начин. Као члан Удружења ликовних стваралаца Шапца имала је прилику да излаже и на већем броју групних и тематских изложби у Шапцу, Београду, Новом Саду и Мађарској, али и шабачким Октобарским салонима.
- На изложби „Фокус“ 2007. године добила сам годишњу награду „Риста Марјановић“, што је за мене била част. Издвојила бих и пројекат који сам пре пар година реализовала са једним колегом из Београда који се професионално бави фотографијом, Павлом Марјановићем, када је изложба са нашим фотографијама обишла пет градова у Чешкој.
Поред фотографије занимају је и други видови уметничког изражавања, посебно у области примењене уметности чије је разне видове практиковала још као ученица Школе за уметничке занате. Познавање техника и материјала касније је користила за бављење другим стварима. Нажалост, услови живота у стану нису јој пружили прилику да се развије у том правцу, пре свега раду на мозаику који јој је једно време јако окупирао пажњу.
- Графичким дизајном сам почела спонтано да се бавим још као студент. Експериментисала сам и овладала неким компјутерским програмима. Бављење графичким дизајном ми причињава задовољство, а једно време ми је значило и као извор додатних прихода. На тај начин понекад се заиста може направити онај идеалан спој „лепог и корисног“.
Тренутно јој је главна преокупација педагошки рад са којим је почела 2005. године. У Музичкој школи „Михаило Вукдраговић“ предаје историју културе и цивилизације, а у остале три ликовну културу.
- Рад у просвети у почетку је за мене био прави изазов. Није ми било лако да се изборим са ђацима, али после скоро десет година, са искуством у четири потпуно различите школе, и када иза себе имам већ једну генерацију коју сам као разредни старешина извела, ситуација је другачија. Рад са средњошколцима може да буде јако напоран, међутим када пронађете заједнички језик и потрудите се да разумете њихове потребе и проблеме, онда однос може да прерасте у пријатно дружење. Предајем предмет према којем они имају врло лежеран однос, па се једноставно трудим да им ништа не намећем, да их не кажњавам лошим оценама, а верујте ми да је то начин да вам они одговоре поштовањем и радом на часу. Бар је моје досадашње искуство такво.
Супруга, однедавно мајка, педагог, уметник. Признаје да је јако тешко све то довести у равнотежу.
- Сада сам посвећена мајка и заиста уживам у томе. Мислим да свако материнство има моћ да трансформише, што у мом случају значи да ћу се својој уметности вратити на један нов и другачији начин. За сада прикупљам енергију, а уз идеје које имам, обећавам да ћу ускоро имати и конкретно шта да прикажем.
Млад уметник има велике потешкоће у савременом друштву, у сусрету или судару са важећим критеријумима лепог, доброг, вредног и сл., и требаће му много среће и енергије да опстане у овом, понекад, сурово реалном свету
Улога нас историчара уметности је да пружамо подршку младим, посебно неафирмисаним уметницима, да их промовишемо и заједнички радимо на подизању свести и културе у средини у којој живимо и стварамо
- На групи за историју уметности апсолутно сам пронашла себе. Поред тога што сам факултет завршила у року, као студент учествовала сам на већем броју теренских истраживања са својим колегама и професорима окупљеним око катедре за Национални нови век. Радили смо на једном већем пројекту у сарадњи са Врањском епархијом, обилазили смо цркве на југу Србије, истраживали и евидентирали њихово стање и оно што је преостало од њих и у њима, црквени мобилијар, живопис, иконостасе и сл. Тада почињем да користим факултетски фотоапарат, када успем да га дограбим од старијих колега, пошто сам била једна од млађих у групи. Епилог нашег истраживања била је велика изложба прикупљеног материјала у Етнографском музеју у Београду и публиковање репрезентативне монографије ““ каже Тамара која је једно време током студија, по препоруци проф. Александра Кадијевића, са катедре за историју архитектуре, радила и у Републичком заводу за заштиту споменика културе.
На овом послу провела је нешто мање од годину дана сређујући фототеке. Тиме је добила прилику да се упозна са старим фотографијама, као и фотографијама на стакленим плочама које се чувају у фототеци и сл., али и са технологијом израде аналогних фотографија, развијањем у лабораторији, обрадом у фотошопу. Све су то биле ствари које су је инспирисале и касније утицале на креативно обликовање њене дечје љубави према фотографији.
- Убрзо по завршетку факултета добијам свој први дигитални фотоапарат. Почињем да размишљам кроз медиј фотографије, да свет гледам кроз објектив, па тако настаје серија спонтаних фотографија која је касније обликована и преточена у моју прву самосталну изложбу „Сасвим обичан свет“ одржану у галерији Културног центра у Шапцу 2007. године. Било је изложено тридесетак макро снимака предмета, појава и ситуација које сам непосредно опажала у свом свакодневном окружењу, а то и јесте оно што ме одувек занимало, представити обичне ствари на мало другачији начин.
Те исте године одобрена су јој средства од стране Министарства културе за реализацију пројекта „Ми“ презентованог наредне године у галерији шабачког Народног музеја. Пројекат је подразумевао фотографисање људи различитих социјалних структура, занимања, образовања, пола, година и сл., али изједначених и представљених на исти начин. Као члан Удружења ликовних стваралаца Шапца имала је прилику да излаже и на већем броју групних и тематских изложби у Шапцу, Београду, Новом Саду и Мађарској, али и шабачким Октобарским салонима.
- На изложби „Фокус“ 2007. године добила сам годишњу награду „Риста Марјановић“, што је за мене била част. Издвојила бих и пројекат који сам пре пар година реализовала са једним колегом из Београда који се професионално бави фотографијом, Павлом Марјановићем, када је изложба са нашим фотографијама обишла пет градова у Чешкој.
Поред фотографије занимају је и други видови уметничког изражавања, посебно у области примењене уметности чије је разне видове практиковала још као ученица Школе за уметничке занате. Познавање техника и материјала касније је користила за бављење другим стварима. Нажалост, услови живота у стану нису јој пружили прилику да се развије у том правцу, пре свега раду на мозаику који јој је једно време јако окупирао пажњу.
- Графичким дизајном сам почела спонтано да се бавим још као студент. Експериментисала сам и овладала неким компјутерским програмима. Бављење графичким дизајном ми причињава задовољство, а једно време ми је значило и као извор додатних прихода. На тај начин понекад се заиста може направити онај идеалан спој „лепог и корисног“.
Тренутно јој је главна преокупација педагошки рад са којим је почела 2005. године. У Музичкој школи „Михаило Вукдраговић“ предаје историју културе и цивилизације, а у остале три ликовну културу.
- Рад у просвети у почетку је за мене био прави изазов. Није ми било лако да се изборим са ђацима, али после скоро десет година, са искуством у четири потпуно различите школе, и када иза себе имам већ једну генерацију коју сам као разредни старешина извела, ситуација је другачија. Рад са средњошколцима може да буде јако напоран, међутим када пронађете заједнички језик и потрудите се да разумете њихове потребе и проблеме, онда однос може да прерасте у пријатно дружење. Предајем предмет према којем они имају врло лежеран однос, па се једноставно трудим да им ништа не намећем, да их не кажњавам лошим оценама, а верујте ми да је то начин да вам они одговоре поштовањем и радом на часу. Бар је моје досадашње искуство такво.
Супруга, однедавно мајка, педагог, уметник. Признаје да је јако тешко све то довести у равнотежу.
- Сада сам посвећена мајка и заиста уживам у томе. Мислим да свако материнство има моћ да трансформише, што у мом случају значи да ћу се својој уметности вратити на један нов и другачији начин. За сада прикупљам енергију, а уз идеје које имам, обећавам да ћу ускоро имати и конкретно шта да прикажем.
Млад уметник има велике потешкоће у савременом друштву, у сусрету или судару са важећим критеријумима лепог, доброг, вредног и сл., и требаће му много среће и енергије да опстане у овом, понекад, сурово реалном свету
Улога нас историчара уметности је да пружамо подршку младим, посебно неафирмисаним уметницима, да их промовишемо и заједнички радимо на подизању свести и културе у средини у којој живимо и стварамо
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
