Драма под фереџом

Нова књига Шапчанке Миле Старчевић „Ноћ у Дамаску“ (Партенон 2013), седамнаеста по реду, истинита је прича о Београђанки коју је у најстаријем граду на свету отело номадско пустињско племе. Романескно штиво изузетно је филмично и говори о опасности, која Европљанке вреба у арапском свету у којем је мушкарцима многоженство дозвољено а жене забрађене и одевене у црне дуге хаљине. Роман, из визуре неименованог Мушкарца и Жене, на убедљив начин сведочи о снази људске воље и - моћи вере.
Књига је писана у трећем и првом лицу, а једини именовани су Шпанци Карлос и Хулио, и доктор Петар Старчевић. Ауторка је на тај начин у свој књижевни свет увела свога супруга и исказала му захвалност за вишедеценијска путовања по свету - за обилазак 137 земаља - захваљујући којима је постала познат путописац.
„Ноћ у Дамаску“ нуди обиље података о граду у срцу пустиње, о Сирији и Палмири, пустињској метрополи на Путу свиле коју је створила краљица Занубија. Наратор, попут својеврсног туристичког водича, представља и Малулу, древно а бајковито месташце Исуса Христа, једино на свету у којем се говори арамејски - најстарији језик. Читаоца уводи и у хришћанску цркву, смештену у мору ислама. Упознавање Дамаска нарочито је детаљно и уверљиво па Читалац има утисак да је укорачио у Омајад џамију, једно од нових светских чуда, подигнуту на темељу базилике у којој је капела са главом св. Јована.
Главни јунаци „Ноћи у Дамаску“ су београдски интелектуалци. Жена је адвокат, кћи дипломате, рођена у Мадриду, а Мушкарац је заљубљенији у своју супругу него у путовања. Није у стању да јој ишта одбије, а толерише и чињеницу да је тешки купохолик. Воли своју стаситу плавушу, са очима боје неба, и уочи Нове године у хотелу „Ферхат“ у Дамаску стрпљиво чека да се дотера пред полазак у куповину. Посматра брда у даљини, која опасују град и крију пустињу, спреман да заједно изађу на Трг џамије и шетелиште „опточено дрворедом палми“.
У Трговачку четврт Она одлази сама, а Он за то време ужива у шетњи и арапском чају. По чајџиницама упознаје обичаје и навике Сиријаца, и између два позива мујезина слуша читање свете књиге Антар и Абла - еп о храбрости и борби. Стрпљиво троши четири сата, а за своју купохоличарку бива забринут тек увече. Тако почиње невероватна а истинита прича о белој жени у свету бркајлија одевених у дугачке џелабе, отетој у граду који на рубу пустиње ври од туриста.
Због заборављене кесе, у којој су сандале украшене златним паспулом, и „самодрживе“ чарапе коју је покушала да скине у неком хаустору, Београђанка је постала плен отмичара. Мушкарац је алармирао све, прво у хотелу а онда у полицији и амбасади. Осуђен на стрпљење испратио је туристичку групу са којом су дошли, а из Дамаска отишао тек када је потврђено да је реч о отмици. Очај и беспомоћност у Београду је блажио алкохолом, и постао сенка себе некадашњег.
Жена се пробудила у пустињи, сунце ју је пекло а жеђ мучила. Била је у немилости врелог песка, хладних ноћи и две племенске жене. До главе закопана под шатором са животињама, разум је чувала разговором са козама и овцама, коњима и камилама, све док није одлучила да се покори и да - до прве прилике за бег - трпи и ћути. Са караваном је путовала ноћима, јер „дан у пустињи убија све живо“, а у зору помагала при разапињању шатора. Мало по мало прихватила је живот номада, и у потрази за оазом преваљивала пешчане бескраје. Захваљујући кретању у круг упознала је магију и суровост пустиње, и сазнала да људи без адресе дневно преживљавају на једној урми и чаши кобиљег млека.
Прва прилика за бег пружила јој се после осам месеци и тринаест дана пустињског живота. Тада је одређена да са прве две жене оде у набавку, у сук. Случај је хтео да у џамији, коју су посетиле, чује мушкарца који је полугласно причао на шпанском. Док су се њене пратиље клањале привукла је пажњу тог младића и шапутаво га замолила за помоћ. Карлос и Хулио, чланови мотоциклистичког релија кроз пустињу, у њеним очима прочитали су велику невољу, у њој видели своју мајку и - одлучили да помогну.
Дуже од два месеца Жена се опорављала у цркви св. Текле у Малули. Захваљујући монахињама, потом, стигла је до Амбасаде Србије у Дамаску а одатле на Сурчински аеродром.
Ноћ у Дамаску Миле Старчевић роман је опомене. Препоручује уживање у упознавању света, али, срећан крај драме под фереџом не сме да завара љубитеље егзотичних путовања. Напротив.