ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ СЛИКАРСКОГ СТВАРАЛАШТВА СЛОБОДАНА ТОПАЛОВИЋА ИЗ ЛИПОЛИСТА
МАЧВАНСКИ ЂАВО ПОДНО ЦЕРА
Најбољи сликар међу столарима, како воли за себе да каже самоуки мачвански уметник Слободан Топаловић из Липолиста, изложбом у галерији Клтурног центра у понедељак, 12. јануара, обележио је значајан јубилеј - четрдесет година рада. Присећајући се времена када је на истом овом месту, тадашњем Дому омладине, проф. Драгиша Марсенић, академски сликар, отворио његову прву изложбу 1974. године, с правом се може рећи да је овај заљубљеник у Мачву, коње, равницу, највернији чувар мачванске традиције.
- Ако ти правиш слике и радиш нешто а други не уживају у томе онда си особењак. А ја никада нисам волео да то будем. Ја сам Мачванин главом и брадом. Још кад бих два века проживео могао бих да сликам по мојој Мачви и да певам. Моје је да сликам а сутра ако нечега буде значајног, интересантног за људе они ће то попаковати и проучити ““ рекао је Слободан.
Тридесетак различитих слика из пребогатог стваралачког опуса посматрача воде на путовање кроз уметникова сећања. Сећања проткана бојама, мирисима и звуцима у којима доминирају старински мачвански прозори, пејзажи, колибе, дворишта.
- Слободанове слике показују један пресек његовог стваралаштва у последњих седам до десет година. Нешто ново, али у истом тренутку представљају и показују све што га је интересовало у току ове четири деценије. Мислим да је сву своју душу, све оно што дубоко у себи носи и сву љубав према Мачви показао на овим сликама. Његове композиције типичне су за њега, снажног цртежа, робусне, пуне боја. С друге стране, можемо видети пејзаже у којима је почео да се показује као сликар који има једну необичну топлину и фину руку када се окреће деловима његове равнице. Ти су пејзажи мало другачији, интимнији. Ова иложба је једна заокружена прича којом Слободан Топаловић свакако може да буде поносан ““ истакла је историчар уметности Соња Петровић, кустос галерије.
Бавећи се мање облицима, а више маштовитом игром стварности, илузијом у којој се односи између форме, боје, звукова могу се посматрати као својства објекта настала уметниковим јасним потезима. Имагинарни пејзажи мачванске равнице ведрог колорита, јак, робустан цртеж, чврста композиција не робују законима, канонима, правилима анатомије, пропорције, геометрије или перспективе. Топлина сеоског домаћег огњишта сагледаног кроз детаље извучене из најтананијих уметникових сећања доноси причу израженог националног индетитета.
- Слободан Топаловић је живописац јер у Мачви је сликар фотограф, а онај који слика кичицом, бојом, на било којој подлози он је живописац. Опробао се на свим подлогама и у свим техникама. На крају је постао једна врста дрворесца. Његове слике су завичајне. Милић је Слободана назвао „мачвански ђаво подно Цера“ и он је вероватно неком имагинацијом, својом појавом, својим наступом, својом комуникацијом и одавао утисак тог ђавола. Он је и био ђаво али стваралачки ђаво који је тражио неком имагинацијом да оно што перципира, што својим очима види пренесе на платно. Код њега доминирају прозори и он је Мачви отворио прозор у свет - нагласио је прим. др Предраг Тојић.
На путовање стазама Слободана Топаловића, „једног од најсугестивнијих наследника и преносилаца мачванске сликарске школе“, може се запутити свако ко до 19. јануара сврати у галерију Културног центра одакле је и кренуо пре четири деценије проносећи дух вољене Мачве широм планете.
Слободан Топаловић рођен је у мачванском селу Липолисту. Сликарством се бави од 1971. године. Током четрдесет година истрајног рада насликао је преко 4.500 слика и приредио четрдесет пет самосталних изложби по бившој Југославији и Србији. Излагао је и у иностранству и то у Немачкој (Хајделберг, Манхајм, Берлин), Швајцарској (Сент Гален), Француској (Шеверни на Лоари). Његове слике завршиле су у многобројним приватним колекцијама, установама и галеријама широм света. Живи и ради на свом имању у Липолисту где је направио Етно село у којем се налази галерија са неколико стотина изложених слика и атеље у коме ствара.
- Ако ти правиш слике и радиш нешто а други не уживају у томе онда си особењак. А ја никада нисам волео да то будем. Ја сам Мачванин главом и брадом. Још кад бих два века проживео могао бих да сликам по мојој Мачви и да певам. Моје је да сликам а сутра ако нечега буде значајног, интересантног за људе они ће то попаковати и проучити ““ рекао је Слободан.
Тридесетак различитих слика из пребогатог стваралачког опуса посматрача воде на путовање кроз уметникова сећања. Сећања проткана бојама, мирисима и звуцима у којима доминирају старински мачвански прозори, пејзажи, колибе, дворишта.
- Слободанове слике показују један пресек његовог стваралаштва у последњих седам до десет година. Нешто ново, али у истом тренутку представљају и показују све што га је интересовало у току ове четири деценије. Мислим да је сву своју душу, све оно што дубоко у себи носи и сву љубав према Мачви показао на овим сликама. Његове композиције типичне су за њега, снажног цртежа, робусне, пуне боја. С друге стране, можемо видети пејзаже у којима је почео да се показује као сликар који има једну необичну топлину и фину руку када се окреће деловима његове равнице. Ти су пејзажи мало другачији, интимнији. Ова иложба је једна заокружена прича којом Слободан Топаловић свакако може да буде поносан ““ истакла је историчар уметности Соња Петровић, кустос галерије.
Бавећи се мање облицима, а више маштовитом игром стварности, илузијом у којој се односи између форме, боје, звукова могу се посматрати као својства објекта настала уметниковим јасним потезима. Имагинарни пејзажи мачванске равнице ведрог колорита, јак, робустан цртеж, чврста композиција не робују законима, канонима, правилима анатомије, пропорције, геометрије или перспективе. Топлина сеоског домаћег огњишта сагледаног кроз детаље извучене из најтананијих уметникових сећања доноси причу израженог националног индетитета.
- Слободан Топаловић је живописац јер у Мачви је сликар фотограф, а онај који слика кичицом, бојом, на било којој подлози он је живописац. Опробао се на свим подлогама и у свим техникама. На крају је постао једна врста дрворесца. Његове слике су завичајне. Милић је Слободана назвао „мачвански ђаво подно Цера“ и он је вероватно неком имагинацијом, својом појавом, својим наступом, својом комуникацијом и одавао утисак тог ђавола. Он је и био ђаво али стваралачки ђаво који је тражио неком имагинацијом да оно што перципира, што својим очима види пренесе на платно. Код њега доминирају прозори и он је Мачви отворио прозор у свет - нагласио је прим. др Предраг Тојић.
На путовање стазама Слободана Топаловића, „једног од најсугестивнијих наследника и преносилаца мачванске сликарске школе“, може се запутити свако ко до 19. јануара сврати у галерију Културног центра одакле је и кренуо пре четири деценије проносећи дух вољене Мачве широм планете.
Слободан Топаловић рођен је у мачванском селу Липолисту. Сликарством се бави од 1971. године. Током четрдесет година истрајног рада насликао је преко 4.500 слика и приредио четрдесет пет самосталних изложби по бившој Југославији и Србији. Излагао је и у иностранству и то у Немачкој (Хајделберг, Манхајм, Берлин), Швајцарској (Сент Гален), Француској (Шеверни на Лоари). Његове слике завршиле су у многобројним приватним колекцијама, установама и галеријама широм света. Живи и ради на свом имању у Липолисту где је направио Етно село у којем се налази галерија са неколико стотина изложених слика и атеље у коме ствара.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
