ИЗ СТАРЕ ШТАМПЕ
НЕЗАБОРАВНЕ ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ
Шабац је у прошлости предњачио у много чему многим градовима у Србији, па и у земљи. Хроничар је забележио да су у Шапцу прве позоришне представе дате 1841. године ““ годину дана пре Београда. Првих дана после ослобођења 1944. године у Шапцу је основано Народно позориште, тачније 1. новембра. Било је то прво позориште, које је дигло завесу по протеривању окупатора. Први позоришни комад спреман је нешто више од месец дана. Прва премијера “Ноћна смотра“ од совјетског писца Шкваркина приказана је 14. децембра. Позоришни ансамбл био је састављен делимично од професионалних глумаца, који су се случајно затекли у Шапцу, највише је било чланова Позоришта из Краљева, као и чланова некадашњег Уметничког позоришта из Београда. Али, највећи део ансамбла сачињавали су шабачки позоришни аматери и чланови ранијег Занатског дилетантског позоришта “Јанко Веселиновић“.
Позориште је почело да ради у Занатском дому, који је имао малу скромну позорницу, неподесну за рад и веће сценско-техничке представе. Поред тога недостајала је гардероба, декор и реквизити, осветљење, радионица и просторија за материјал. Па ипак, све су се техничке тешкоће савлађиване великом вољом дисциплинованог и одушевљеног ансамбла.
Све потребне декорске и реквизитске потребе у почетку рада биле су некада пре толико десетина година измириване позајмицом по кућама током зиме , 1944/45. године није било довољно огрева. У преподневним часовима глумци су држали пробу, а кад год би се добио камион, глумци и чланови техничког персонала ишли су да секу дрва у Великом забрану како би обезбедили огрев за представу.
Прва позоришна сезона трајала је нешто око девет месеци. Припремљено је и приказано осам премијера: три домаћа и пет преведених комада совјетских писаца. После “Ноћне смотре“ приказан је комад “Најезда“ од Леонида Леонова, затим су се ређале премијере: “На бунару“, драматизација приповетке Лазе Лазаревића, “Сумњиво лице“ од Нушића, “Хајдук Станко“, драматизација романа Јанка Веселиновића, “Путем цвећа“ од Катајева, “Народна крв“ од Петрова и “Каћуша“ од Брунштајна. Укупно је дато 67 представа у граду и селима, које је посматрало 67.275 посетилаца. Од ових представа 25 дате су бесплатно за народноослободилачку војску, за рањенике и кажњенике у Ваљеву, јер, да напоменено и то, шабачко Позориште истовремено је радило и за Ваљевски округ.
Већ у почетку позоришни ансамбл схватио је своју мисију и циљ ““ одлазити што више у друга места, међу народне масе, у фабрике, на радилишта, у села... Позориште је давало посебне представе за раднике фабрике “Зорка“ на сцени њиховог дома Дома културе, у касарнама на њиховим импровизованим позорницама често и под отвореним небом, на планини Борања за дрвосече, у Малом Зворнику за градитеље хидроелектране, у Лозници на Војном градилишту ““ доцнијој “Вискози“. Свакако да је најдража представа била у Белој Цркви, приликом прве прославе Дана устанка народа Србије, 7. јула 1945. године. Одмах после говора друга Тита, чланови шабачког Народног позоришта приказали су Веселиновићевог “Хајдук Станка“.
У првим годинама после рата Позориште је гостовало у многим местима Србије, Војводине и Босне. Путовања су била веома тешка и напорна, јер су трајала по неколико, а често и по месец дана. До превозних средстава тешко се долазило, јер их није ни било. Обично се путовало отвореним камионима ““ заједно и глумци и декор. Нису били ретки случајеви приликом путовања да глумце завеје снег, да их продува хладан ветар, поквасе кишни пљускови или пече врело сунце. Све се подносило, јер заказана представа морала је почети на време.
Ево и имена првог ансамбла: Теја Тадић, Анка Мајценовић, Лепосава Ђорђевић, Вања Марковић, Мира Тодоровић ““ данас Ступица, Нада Првуловић, Катарина Игњатовић, Мира Јовановић, Јелена Стојановић, Емилија Јеремић, Драгица Поповић, Даница Туфегџић, Даница Петровић, Бранка Црномарковић, Јованка Стефановић, Радмила Јоксимовић, Драгица Станишић, Иво Ерман, Бранко Ђорђевић, Миливоје Поповић ““ Мавид, Обрен Ђорђевић, Тома Тасић, Јован Иванковић, Жика Петровић ““ Клас, Цане Фирауновић, Небојша Живановић, Милорад Главачки, Хрељан Илић, Богдан Петровић, Миле Тапавица и Драгољуб Стојановић.
Захваљујући једној од највећих шабачких глумица, члану првог ансамбла градског позоришта Бранки Црномарковић, поводом обележавања значајног јубилеја једне од најугледнијих институција културе објављујемо текст од пре неколико деценија Јована П. Иванковића, посвећен оснивању Народног позоришта у Шапцу.
Позориште је почело да ради у Занатском дому, који је имао малу скромну позорницу, неподесну за рад и веће сценско-техничке представе. Поред тога недостајала је гардероба, декор и реквизити, осветљење, радионица и просторија за материјал. Па ипак, све су се техничке тешкоће савлађиване великом вољом дисциплинованог и одушевљеног ансамбла.
Све потребне декорске и реквизитске потребе у почетку рада биле су некада пре толико десетина година измириване позајмицом по кућама током зиме , 1944/45. године није било довољно огрева. У преподневним часовима глумци су држали пробу, а кад год би се добио камион, глумци и чланови техничког персонала ишли су да секу дрва у Великом забрану како би обезбедили огрев за представу.
Прва позоришна сезона трајала је нешто око девет месеци. Припремљено је и приказано осам премијера: три домаћа и пет преведених комада совјетских писаца. После “Ноћне смотре“ приказан је комад “Најезда“ од Леонида Леонова, затим су се ређале премијере: “На бунару“, драматизација приповетке Лазе Лазаревића, “Сумњиво лице“ од Нушића, “Хајдук Станко“, драматизација романа Јанка Веселиновића, “Путем цвећа“ од Катајева, “Народна крв“ од Петрова и “Каћуша“ од Брунштајна. Укупно је дато 67 представа у граду и селима, које је посматрало 67.275 посетилаца. Од ових представа 25 дате су бесплатно за народноослободилачку војску, за рањенике и кажњенике у Ваљеву, јер, да напоменено и то, шабачко Позориште истовремено је радило и за Ваљевски округ.
Већ у почетку позоришни ансамбл схватио је своју мисију и циљ ““ одлазити што више у друга места, међу народне масе, у фабрике, на радилишта, у села... Позориште је давало посебне представе за раднике фабрике “Зорка“ на сцени њиховог дома Дома културе, у касарнама на њиховим импровизованим позорницама често и под отвореним небом, на планини Борања за дрвосече, у Малом Зворнику за градитеље хидроелектране, у Лозници на Војном градилишту ““ доцнијој “Вискози“. Свакако да је најдража представа била у Белој Цркви, приликом прве прославе Дана устанка народа Србије, 7. јула 1945. године. Одмах после говора друга Тита, чланови шабачког Народног позоришта приказали су Веселиновићевог “Хајдук Станка“.
У првим годинама после рата Позориште је гостовало у многим местима Србије, Војводине и Босне. Путовања су била веома тешка и напорна, јер су трајала по неколико, а често и по месец дана. До превозних средстава тешко се долазило, јер их није ни било. Обично се путовало отвореним камионима ““ заједно и глумци и декор. Нису били ретки случајеви приликом путовања да глумце завеје снег, да их продува хладан ветар, поквасе кишни пљускови или пече врело сунце. Све се подносило, јер заказана представа морала је почети на време.
Ево и имена првог ансамбла: Теја Тадић, Анка Мајценовић, Лепосава Ђорђевић, Вања Марковић, Мира Тодоровић ““ данас Ступица, Нада Првуловић, Катарина Игњатовић, Мира Јовановић, Јелена Стојановић, Емилија Јеремић, Драгица Поповић, Даница Туфегџић, Даница Петровић, Бранка Црномарковић, Јованка Стефановић, Радмила Јоксимовић, Драгица Станишић, Иво Ерман, Бранко Ђорђевић, Миливоје Поповић ““ Мавид, Обрен Ђорђевић, Тома Тасић, Јован Иванковић, Жика Петровић ““ Клас, Цане Фирауновић, Небојша Живановић, Милорад Главачки, Хрељан Илић, Богдан Петровић, Миле Тапавица и Драгољуб Стојановић.
Захваљујући једној од највећих шабачких глумица, члану првог ансамбла градског позоришта Бранки Црномарковић, поводом обележавања значајног јубилеја једне од најугледнијих институција културе објављујемо текст од пре неколико деценија Јована П. Иванковића, посвећен оснивању Народног позоришта у Шапцу.
Јован П. Иванковић
Најновији број
25. април 2024.
