ПОВОДОМ ДАНА ШАПЦА
НА ПУТУ НЕЗАВИСНОСТИ
Признавањем пуног државног суверенитета и независности на Берлинском конгресу 1878. године, до тада вазална, полунезависна Кнежевина Србија, сврстала се у ред оних држава које су у 19. веку успеле да остваре свој сан о националној држави. Овим чином, Србија је успела да и сама примени преовлађујуће идеологије које су током 19. века биле прихваћене скоро од стране свих европских народа, а којима је подржавана теза да свака нација заслужује своју државу. Сам акт признања независности Србије, не може се посматрати као издвојен, него као последица вишедеценијске војне и политичке борбе српског народа за њено остваривање.
Међународни контекст
Почетком 19. века, српски народ живео је подељен у границама Османског царства и Хабзбуршке монархије (Аустрије). Док је Хабзбуршка монархија важила за једну од напреднијих европских држава, Османско царство је већ век уназад показивало знаке системских слабости, те заостајања у војном и технолошком погледу за Западом. Из тих разлога, а после једног војног пораза Османске државе крајем 18. века, на међународном плану отворено је тзв. Источно питање, питање опстанка и поделе територија Османског царства од стране заинтересованих европских сила. Управо на прелазу из 18. у 19. век, у развој и решавање овог питања укључио се и нови историјски фактор од одлучујућег значаја. Тај фактор су националреволуционарни и ослободилачки покрети балканских народа. Ови покрети, међу којима је значајну улогу имао и српски национални покрет, били су резултат дејства већег броја историјских сила и чинилаца: културног и политичког сазревања, као и буђења националне свести балканских народа, утицаја и зрачења примера Француске револуције, продубљивање унутрашње кризе Османског царства, даљих трвења великих европских сила око европског југоистока и источног Медитерана, као и стални насртаји појединих међу њима на интегритет и сам опстанак Турске.
Аутономна Кнежевина Србија
Унутрашња нестабилност Османског царства, посебно се испољавала у немогућности централне власти да контролише читаве провинције, па тако и самовољу локалних господара. Репресије групе јаничара тзв. дахија према народу Београдског пашалука, довела је до Првог и Другог српског устанка почетком 19. века. У њима је српски народ оружаном борбом са својом вођама и значајном помоћи српског свештенства и народа из Хабзбуршке монархије, покушао да реализује идеје о аутономији али и потпуној независности српског народа у односу на Османско царство. Ови устанци су касније постали темељ на ком је у наредном периоду кнез Милош изграђивао и проширивао српску аутономију. Током своје прве владавине (1815 ““ 1839), успео је да исели муслиманско становништво из већег дела Србије и целокупну управу пребаци у српске руке, осим градова у којима је остала турска посада и муслиманско становништво (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Соко град и Ужице). Кнежевина Србија је у тим деценијама након устанака, бележила известан напредак на многим пољима, па се веома брзо показало да преостала турска утврђења у Србији неће моћи још дуго ту и остати. Међутим, зашто се решавању тог питања није раније пришло, пре свега је последица компликованих међународних односа али и унутрашњих прилика у самој Србији. Материјално пропадање, небрига централне власти, недисциплина (Османско царство је током читавог 19. века у унутрашњим проблемима и под сталним притисцима европских сила), чинили су ове посаде непоузданим фактором, у великој мери претећим, по све већи број српског становништва који се досељавао у градове. Такође, преостала утврђења на северним границама Кнежевине Србије, могла су у неком будућем сукобу са Османским царством представљати и војну претњу по Србију. Стога је доласком на власт кнеза Михаила 1860. године, као један од приоритета његове спољне политике планирано и решавање овог питања. Већ се у другој години његове владавине, показало да турска утврђења представљају значајну безбедносну претњу. Када је у јуну 1862. године, на Чукур-чесми, у Београду, дошло до убиства српског дечака од стране турског наредника, сукоб је ескалирао и довео до бомбардовања Београда од стране турске артиљерије. Кнез Михаило је схватајући значај турских утврђења, писао заступнику Србије у Цариграду Јовану Ристићу: ,,Док је турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, а ни мени у њој опстанка“. Овим је још јасније потврђен правац у коме ће кнез Михаило деловати, и на крају успети да те 1862. године, на Канличкој конференцији у Цариграду, сазваној поводом бомбардовања Београда, дипломатским средствима и уз наклоност западних дипломата примора званичну Порту на напуштање и рушење Соко града и Ужица. Преостала четири утврђења, међу којима и Шабац, морала су сачекати коју годину касније, иако је њихова предаја српским властима сада већ била неминовна и само питање времена.
Шабачки град
Шабац је за време Првог српског устанка био у српским рукама од 1807. до 1813. године. Након пропасти устанка, Турци су се вратили у Шабац и ту остали све до 1867. Међутим, у периоду нешто дужем од једног века, Турци су због ратних прилика у чак четири наврата напуштали Шабац (1688-1690, 1718-1739, 1788-1791 и 1807-1813), да би се по окончању ових сукоба враћали. Сигурно да су ове селидбе негативно утицале на материјалне прилике тог становништва и љуљале његов морал. Притом, војна посада која је била у склопу Шабачке тврђаве делила је судбину Османске царевине. Насупрот томе, српска аутономија коју је кнез Милош вешто проширивао, довела је до развоја и самог Шапца. Он се за време устанака и после све више одваја од тврђаве на Сави и почиње интензивније насељавати (тврђава и њена утврђена околина називана је Шабачким градом, а даље од ње према Баиру и данашњем центру града настајала је варош Шабац, претежно насељена Србима). Исељавање муслиманског цивилног становништва које је живело у близини гарнизона на Сави, било је одређено словима хатишерифа из 1830. и 1833. године. Међутим, сплетом околности, већина муслиманског цивилног становништва дефинитивно напушта Шабац тек након одлука Канличке конференције 1862. године. Одлазак преостале турске војне посаде, наметао се као национални интерес Србије, али и интерес Шапца. Отклањањем ове претње по безбедност грађана, изласком у потпуности на реку Саву и даљим унапређењем трговине и саобраћаја који су доводили до свеобухватног напретка, стварали су се услови за економски али и сваки други просперитет Шапца. Како је Шабац само река Сава делила од велике средњеевропске царевине, а самим тим и Европе, постојало је уверење у даљи развој и повољне економске прилике који овакав положај може донети.
Међународни контекст
Почетком 19. века, српски народ живео је подељен у границама Османског царства и Хабзбуршке монархије (Аустрије). Док је Хабзбуршка монархија важила за једну од напреднијих европских држава, Османско царство је већ век уназад показивало знаке системских слабости, те заостајања у војном и технолошком погледу за Западом. Из тих разлога, а после једног војног пораза Османске државе крајем 18. века, на међународном плану отворено је тзв. Источно питање, питање опстанка и поделе територија Османског царства од стране заинтересованих европских сила. Управо на прелазу из 18. у 19. век, у развој и решавање овог питања укључио се и нови историјски фактор од одлучујућег значаја. Тај фактор су националреволуционарни и ослободилачки покрети балканских народа. Ови покрети, међу којима је значајну улогу имао и српски национални покрет, били су резултат дејства већег броја историјских сила и чинилаца: културног и политичког сазревања, као и буђења националне свести балканских народа, утицаја и зрачења примера Француске револуције, продубљивање унутрашње кризе Османског царства, даљих трвења великих европских сила око европског југоистока и источног Медитерана, као и стални насртаји појединих међу њима на интегритет и сам опстанак Турске.
Аутономна Кнежевина Србија
Унутрашња нестабилност Османског царства, посебно се испољавала у немогућности централне власти да контролише читаве провинције, па тако и самовољу локалних господара. Репресије групе јаничара тзв. дахија према народу Београдског пашалука, довела је до Првог и Другог српског устанка почетком 19. века. У њима је српски народ оружаном борбом са својом вођама и значајном помоћи српског свештенства и народа из Хабзбуршке монархије, покушао да реализује идеје о аутономији али и потпуној независности српског народа у односу на Османско царство. Ови устанци су касније постали темељ на ком је у наредном периоду кнез Милош изграђивао и проширивао српску аутономију. Током своје прве владавине (1815 ““ 1839), успео је да исели муслиманско становништво из већег дела Србије и целокупну управу пребаци у српске руке, осим градова у којима је остала турска посада и муслиманско становништво (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Соко град и Ужице). Кнежевина Србија је у тим деценијама након устанака, бележила известан напредак на многим пољима, па се веома брзо показало да преостала турска утврђења у Србији неће моћи још дуго ту и остати. Међутим, зашто се решавању тог питања није раније пришло, пре свега је последица компликованих међународних односа али и унутрашњих прилика у самој Србији. Материјално пропадање, небрига централне власти, недисциплина (Османско царство је током читавог 19. века у унутрашњим проблемима и под сталним притисцима европских сила), чинили су ове посаде непоузданим фактором, у великој мери претећим, по све већи број српског становништва који се досељавао у градове. Такође, преостала утврђења на северним границама Кнежевине Србије, могла су у неком будућем сукобу са Османским царством представљати и војну претњу по Србију. Стога је доласком на власт кнеза Михаила 1860. године, као један од приоритета његове спољне политике планирано и решавање овог питања. Већ се у другој години његове владавине, показало да турска утврђења представљају значајну безбедносну претњу. Када је у јуну 1862. године, на Чукур-чесми, у Београду, дошло до убиства српског дечака од стране турског наредника, сукоб је ескалирао и довео до бомбардовања Београда од стране турске артиљерије. Кнез Михаило је схватајући значај турских утврђења, писао заступнику Србије у Цариграду Јовану Ристићу: ,,Док је турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, а ни мени у њој опстанка“. Овим је још јасније потврђен правац у коме ће кнез Михаило деловати, и на крају успети да те 1862. године, на Канличкој конференцији у Цариграду, сазваној поводом бомбардовања Београда, дипломатским средствима и уз наклоност западних дипломата примора званичну Порту на напуштање и рушење Соко града и Ужица. Преостала четири утврђења, међу којима и Шабац, морала су сачекати коју годину касније, иако је њихова предаја српским властима сада већ била неминовна и само питање времена.
Шабачки град
Шабац је за време Првог српског устанка био у српским рукама од 1807. до 1813. године. Након пропасти устанка, Турци су се вратили у Шабац и ту остали све до 1867. Међутим, у периоду нешто дужем од једног века, Турци су због ратних прилика у чак четири наврата напуштали Шабац (1688-1690, 1718-1739, 1788-1791 и 1807-1813), да би се по окончању ових сукоба враћали. Сигурно да су ове селидбе негативно утицале на материјалне прилике тог становништва и љуљале његов морал. Притом, војна посада која је била у склопу Шабачке тврђаве делила је судбину Османске царевине. Насупрот томе, српска аутономија коју је кнез Милош вешто проширивао, довела је до развоја и самог Шапца. Он се за време устанака и после све више одваја од тврђаве на Сави и почиње интензивније насељавати (тврђава и њена утврђена околина називана је Шабачким градом, а даље од ње према Баиру и данашњем центру града настајала је варош Шабац, претежно насељена Србима). Исељавање муслиманског цивилног становништва које је живело у близини гарнизона на Сави, било је одређено словима хатишерифа из 1830. и 1833. године. Међутим, сплетом околности, већина муслиманског цивилног становништва дефинитивно напушта Шабац тек након одлука Канличке конференције 1862. године. Одлазак преостале турске војне посаде, наметао се као национални интерес Србије, али и интерес Шапца. Отклањањем ове претње по безбедност грађана, изласком у потпуности на реку Саву и даљим унапређењем трговине и саобраћаја који су доводили до свеобухватног напретка, стварали су се услови за економски али и сваки други просперитет Шапца. Како је Шабац само река Сава делила од велике средњеевропске царевине, а самим тим и Европе, постојало је уверење у даљи развој и повољне економске прилике који овакав положај може донети.
Историчар Дејан Живановић
Најновији број
25. април 2024.
