ТАМНАВА ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА ПРОХУЈАЛА СА ВИХОРОМ
ДУША МУ ЈЕ БИЛА РАЈСКА
Лепи млади уча, несвакидашњег певачког дара, препун доброте и вере у људе, за прва научена слова и дубоке бразде човечности брзо стекао симпатије младих у Свилеуви, где се оженио. У тамошњој основној школи, која данас носи његово име, био учитељ. Све се закомпликовало, кад постаје председник општине у Коцељеви
Рајска душа, како је Јанка Веселиновића једном приликом назвао академик Никола Милошевић, није се снашао у сендвичу оштрих страначких зађевица и мешетарења. Често га хапсе, а једно време проводи у затвору. На то указује Зоран А. Живковић, виши кустос завичајног музеја у Коцељеви, где је пре више деценија било седиште општине и школе, у којој је непуне две године радио Јанко Веселиновић.
То је уствари био његов други боравак у овој општини. Први пут, бунтовног младића, који је мрзео школу, отац, глоговачки прота Милош, захваљујући помоћи пријатеља и стицају позитивних околности запошљава у основној школи у Свилеуви, која данас носи његово име и има свега педесетак ученика у осам разреда.
- У шестом једном одељењу шестог разреда имамо свега осам ученика. Најбројније је одељење са 15 ученика у седмом разреду. Свилеува данас броји око 1.400 становника, а број ђака у нашој школи је нажалост у сталном паду, каже Јованка Софранић, наставница ове школе. Ученици седмог разреда, Јована Зарубац, Невена Јовановић, Александар Божић и Данило Митровић, данас мало знају о Јанку и његовом учитељевању, овде пре више од једног века. Затекли смо их у ходнику школе испред зборнице где су два велика портрета Јанка Веселиновића.
А пре много година, јануара 1880. године са несвршеном Учитељском школом и 18 година живота Јанко је прионуо на посао, подучавајући младе у Свилеуви првим словима азбуке. Није могла да га заплаши школске чамотиња, острашћени сеоски политиканти нити било шта друго. Обострана љубав је била изван свега. О томе пише свом добром пријатељу Павлу Мартиновићу: “Био сам им искрен, па и они мени. Ништа се од мене није крило, као што и ја не имах шта од њих крити. Брзо смо увидели да су нам интереси исти и једнаки и онда неста оне најмање браздице што је делила “господина“ учитеља од сељака. Ја бејах њихов “уча“. Старији људи зваху ме просто именом, без икакве титуле...
Мене је занео тај живот, толико да сам и сам почео њиме живети. Што бих могао радити ја, један почетник, учитељ са 42 динара плате месечно и две три давно прочитане књижице у својој “библиотеци“, у дугим зимским ноћима, да ми није било оних сељака од којих сам се наслушао прича и песама... “
У Свилеуви је Јанко написао и своје прве приповетке: Како је настао каишарлук и Вика на вука, а лисице месо једу. Прву приповетку је објавио у Шабачком Гласнику 1886. године. Звала се “На прелу“, а штампао је Андрија Славуј.
Јанко је са младићима и девојкама у Свилеуви, тог доба ишао на прела, а са старијима се налазио код суднице, какве механе, на слави, свадби или даћи. У Свилеуви се оженио Јованком ““ Јоком Јовановић. Било је то 1881. године у јесен. Млада је била сестричина, познатог ујака Николе, епископа нишког Никанора Ружичића.
Из овог некада најразвијенијег села Тамнаве касније признати књижевник понео је неизбрисиво искуство, које му је помогло у “вајању“ многих књижевних ликова. Јанко је као улог дао сав свој човекољубиви таленат. Тамнава му душу отворила.
Да је са тамошњим ђацима радио много и добро без обзира што није реализовао комплетан школски програм за једну годину сведочи и позитиван извештај Јеврема Илића, тадашњег професора Богословије и Ревизора основних школа за Округ шабачки: “Учитељ Јанко, као даровит човек, заслужује нарочиту пажњу, Вашу, господине министре. Поред успешних радова у књижевности, одликује се необичним гласом- баритоном ретке јачине. Грехота је оставити овог човека у овом положају и не извести га на земљиште, где би се његовом генију дао слободан полет.“
Ништа нажалост од те љубави младог уче и режима последњих Обреновића није било. Обреновићи су га чак и одликовали 15. новембра 1900. и тај документ чува се у коцељевачком музеју. Одликовање је стигло и од Карађорђевића. Први је био орден Таковског крста четвртог реда, а други на предлог тадашњег министра просвете Љубе Давидовића, орден Светог Саве трећег реда, краља Петра Првог Карађорђевића.
То је уствари био његов други боравак у овој општини. Први пут, бунтовног младића, који је мрзео школу, отац, глоговачки прота Милош, захваљујући помоћи пријатеља и стицају позитивних околности запошљава у основној школи у Свилеуви, која данас носи његово име и има свега педесетак ученика у осам разреда.
- У шестом једном одељењу шестог разреда имамо свега осам ученика. Најбројније је одељење са 15 ученика у седмом разреду. Свилеува данас броји око 1.400 становника, а број ђака у нашој школи је нажалост у сталном паду, каже Јованка Софранић, наставница ове школе. Ученици седмог разреда, Јована Зарубац, Невена Јовановић, Александар Божић и Данило Митровић, данас мало знају о Јанку и његовом учитељевању, овде пре више од једног века. Затекли смо их у ходнику школе испред зборнице где су два велика портрета Јанка Веселиновића.
А пре много година, јануара 1880. године са несвршеном Учитељском школом и 18 година живота Јанко је прионуо на посао, подучавајући младе у Свилеуви првим словима азбуке. Није могла да га заплаши школске чамотиња, острашћени сеоски политиканти нити било шта друго. Обострана љубав је била изван свега. О томе пише свом добром пријатељу Павлу Мартиновићу: “Био сам им искрен, па и они мени. Ништа се од мене није крило, као што и ја не имах шта од њих крити. Брзо смо увидели да су нам интереси исти и једнаки и онда неста оне најмање браздице што је делила “господина“ учитеља од сељака. Ја бејах њихов “уча“. Старији људи зваху ме просто именом, без икакве титуле...
Мене је занео тај живот, толико да сам и сам почео њиме живети. Што бих могао радити ја, један почетник, учитељ са 42 динара плате месечно и две три давно прочитане књижице у својој “библиотеци“, у дугим зимским ноћима, да ми није било оних сељака од којих сам се наслушао прича и песама... “
У Свилеуви је Јанко написао и своје прве приповетке: Како је настао каишарлук и Вика на вука, а лисице месо једу. Прву приповетку је објавио у Шабачком Гласнику 1886. године. Звала се “На прелу“, а штампао је Андрија Славуј.
Јанко је са младићима и девојкама у Свилеуви, тог доба ишао на прела, а са старијима се налазио код суднице, какве механе, на слави, свадби или даћи. У Свилеуви се оженио Јованком ““ Јоком Јовановић. Било је то 1881. године у јесен. Млада је била сестричина, познатог ујака Николе, епископа нишког Никанора Ружичића.
Из овог некада најразвијенијег села Тамнаве касније признати књижевник понео је неизбрисиво искуство, које му је помогло у “вајању“ многих књижевних ликова. Јанко је као улог дао сав свој човекољубиви таленат. Тамнава му душу отворила.
Да је са тамошњим ђацима радио много и добро без обзира што није реализовао комплетан школски програм за једну годину сведочи и позитиван извештај Јеврема Илића, тадашњег професора Богословије и Ревизора основних школа за Округ шабачки: “Учитељ Јанко, као даровит човек, заслужује нарочиту пажњу, Вашу, господине министре. Поред успешних радова у књижевности, одликује се необичним гласом- баритоном ретке јачине. Грехота је оставити овог човека у овом положају и не извести га на земљиште, где би се његовом генију дао слободан полет.“
Ништа нажалост од те љубави младог уче и режима последњих Обреновића није било. Обреновићи су га чак и одликовали 15. новембра 1900. и тај документ чува се у коцељевачком музеју. Одликовање је стигло и од Карађорђевића. Први је био орден Таковског крста четвртог реда, а други на предлог тадашњег министра просвете Љубе Давидовића, орден Светог Саве трећег реда, краља Петра Првог Карађорђевића.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
