ПУТЕВИ И ТРАГАЊА ВЕЛИКАНА НОВИНАРСТВА

Пре неколико година објављена је књига Душана Славковића „Портрети новинара“, у којој је дат осврт на животне путеве и избор дела деведесет најзначајнијих српских и југословенских новинара, од самих почетака до данашњих дана. Међу великанима новинарске професије је и Момчило““Мома Бошковић, дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“ и Радио Београда, у којем је био и главни и одговорни уредник првог програма. Иначе, у поменутој књизи су и имена Владимира Дедијера, Стевана Станића, Мирослава Радојчића, Душана Радовића, Богдана Тирнанића, Моме Капора, Милана Ковачевића и др. Вођен инстинктом искусног новинара и великог познаваоца људске психологије, успоставио је срдачне односе са многима и имао разумевања за њихове проблеме, те се могао видети и на седницама Парламента, на спортским теренима и у сељачким домовима и на њивама, на туристичким приредбама широм земље.
Лепи и тешки тренуци у младости
Несвакидашњи је животни пут Момчила Бошковића, често пун неизвесности, али је он захваљујући својој виталности, упорности и сналажљивости увек успевао да нађе излаз из тешкоћа са увек присутном изразитом жељом да се бави новинарством.
Рођен је у селу Пожега код Новог Пазара, у подножју планине Голије. Као четврти дечак учитеља Драгослава Бошковића и Радмиле, од којих је наследио и енергију и способност да се супротстави животним недаћама, увек се придржавао традиције и православног духа у којем је васпитаван.
- Имао сам срећу да одрастем у породици пуној љубави, у којој је поштовање обичаја предака било високо цењено, а и рођен сам на простору изм5трове црква и Ђурђевих ступова, што је у великој мери утицало на мој став према животу и људима у православном духу ““ каже Бошковић.
Момчилови родитељи и њихови синови изузетно су волели овај крај, али пошто у Новом Пазару није било виших разреда гимназије, због даљег школовања своје деце, били су принуђени да са службом пређу у неки већи град. Тадашње школске власти обезбедиле су им прелазак у Шабац. Преселили су се у нови град у децембру 1940. године. Неколико месеци касније почео је и Други светски рат.
Дани детињства проведени у Шапцу, сем оних у ратним годинама, и школовање у Вишој гимназији у том граду имали су и лепих тренутака, али и тешких удараца које је Момчило доживео јер му је 1944. године погинуо брат Периша, а годину дана касније умро му је отац Драгослав у својој четрдесет петој години живота.
- Мој најбољи друг у гимназији био је Стеван Станић, родом из мачванског села Табановића, за кога ме везују многе драге успомене. И не само да смо се дружили у школи, него смо играли заједно у градском фудбалском клубу „Мачва“ ““ каже Мома.
После полагања матуре у Шабачкој гимназији и Мома и Стева Станић пошли су на студије. Остали су у изузетно пријатељским односима и после студија и након заснивања својих породица. Стева му је био и кум на венчању када се оженио банкарском службеницом Милицом Јокић из Богатића. Радост је била потпуна када им се родила кћи Драгана.
Деценије с микрофоном у руци
Преко двадесет година, Мома је био дописник Радио Београда из Шапца за Подринско-колубарски регион. Возећи „фићу“ којег му је обезбедила редакција и са микрофоном у руци обишао је сва места у Мачви, Поцерини, Посавотамнави, Јадру, Подгорини, а његов глас се могао чути преко радио таласа сваког дана у информативним, политичким и спортским емисијама. Због изузетних резултата у информисању са подручја за које је био задужен, позвали су га да пређе у Београд и то је он и учинио 1981. године. Ускоро је постављен за помоћника, затим заменика а касније и за главног и одговорног уредника првог програма Радио Београда, где је остао све до пензионисања 2000. године.
У току свог новинарског рада, Момчило Бошковић је правио интервјуе са великим бројем државника и домаћих и страних: са председником Титом, затим са Слободаном Милошевићем, Радованом Караџићем, Фрањом Туђманом, Зораном Ђинђићем, Томиславом Николићем, Александром Вучићем, Милом Ђукановићем, Мирком Марјановићем, Миланом Кучаном, Дражом Марковићем, као и са некадашњим председником Француске Жаком Шираком и др. Пропутовао је бившу Југославију, али је боравио и у Пекингу, Паризу, Мадриду, Стокхолму и другим светским метрополама. Био је сведок бурних догађаја приликом распада бивше југословенске федерације и свих наредних догађаја које су следили.
Бошковић је имао интервјуе и са људима различитих професија ““ спортистима, радницима, сељацима у време сетве и жетве и при том је изузетно лако успостављао контакт са њима.
Круг Моминих пријатеља у Београду био је изузетно велики, али највећи пријатељи су му свакако били легенде српског новинарства Стеван Станић, Светислав Вуковић, Коста Крајинчанић, Споменка Деретић. Станић је био не само његов друг из школских дана и кум на венчању, него и одани пријатељ све до своје преране смтри која је дубоко погодила Бошковића. Света Вуковић је дуго времена био незаменљив водитељ многих телевизијских емисија и естрадних приредаба.
Треба истаћи да је Мома Бошковић добио више признања за свој рад, између осталих и награду за животно дело Удружења новинара Србије, награду РТС за свеукупни вишедеценијски новинарски рад, те новинарску награду „Димитрије Туцовић“. Пре три године објавио је и књигу „Трака једног века“ у којој је детаљно описан његов животни пут.
Момчило Бошковић је и даље пун енергије. Највише времена проводи са својим унуком Стефаном, студентом прве године архитектуре, а његова кћи Драгана наставила је очевим стопама, те је и она новинар Радио Београда. Понекад са својом кћери и унуком оде у свој завичај и обавезно посети Пожегу, манастир Сопоћане, Ђурђеве ступове и Петрову цркву.