ДАХИЈСКА ВЛАДАВИНА У СРБИЈИ

Авдија Хаџи-Марић, увређен у свом јуначком поносу што и Турци држе да од Карађорђа нема бољег јунака ни у Срба, ни у Турака, ни у Немаца, реши да сам оде у Тополу и да тог бившег слугу веже и везаног дотера својим друговима у Асан пашину паланку. Узалуд је Сали-баша саветовао Авдију да не иде сам пошто тај посао неће моћи да сврши а осрамотиће и себе и Турке. Из Тополе се Авдија вратио бедно и кукавно. Нашао је Карађорђа где лучи јагањце, затражио да му тобоже покаже пут, опсовао му крст и тада налете на њега голим ножем. Но Карађорђе обори Авдију, прекрсти му руке на прсима, љуто га изгњечи коленима и добро му омекша ребра. Затим му жене додадоше пракљачу и он још и њоме издевета Авдију Хаџи-Марића, јунака на гласу.
Карађорђе оде сам муселиму у Крагујевац да каже како је и шта је било и да је Авдији чувао оно што је најсветије у Турчина: очи, зубе, руке и главу, и да је то све на њему читаво. Муселим затвори Карађорђа, а Авдија од силне срамоте измисли како га је Карађорђе пресрео на путу са четрдесет хајдука, опљачкао, отео му коња и оружје. На глас да је Карађорђе у затвору и да му се овај пут ради о глави, дођоше у Крагујевац кнезови нахијски и двадесет и пет тополских домаћина и да потврде истину. Један од тополских домаћина рече муселиму: „Ако то буде истина што Авдија каже, ево нашег мала, ево нашег робља и наших глава па нек све пропане. Но Ђорђе је орач и копач, а ви Турци не дате му с миром орати и копати.“ И кнезови то потврде неколико пута. Муселим потом пусти Карађорђа, а овај му плати сто гроша, велик и знатан новац за сељака...