ДРАГАН ГАВРИЛОВИЋ ИЗ ПОМИЈАЧЕ И ОВОГ ЛЕТА ПРИРЕДИО ИЗЛОЖБУ МАКЕТА НАСАТАЛИХ У ШВАЈЦАРСКОЈ
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
Иако је већ тридесет година са породицом у Швајцарској педесетједногодишњи Драган Гавриловић никада није заборавио где је рођен и одакле је кренуо пут белог света у потрази за бољим животом. Носећи у срцу и души лепоте свога родног села пре пет година решио је да то овековечи на макетама које су привукле пажњу не само у родној Помијачи него и у српским клубовима у Швајцарској.
Овог лета, после двогодишње паузе, у својој новој кући на очевом имању, окупио је родбину и пријатеље. Повод изложба макете српске сеоске свадбе али и нешто више. Дружење, евоцирање успомена које, како и сам каже, имају за циљ да се не заборави како се некад живело и радило на сеоским газдинствима.
- Све је кренуло пре пет година сасвим случајно и то од макете коју сам урадио како би супруга видела како ће да изгледа наша кућа. То ми је прва, можда и најдража макета. Онда сам после тога урадио макету родитељске куће ““ почиње са причом Драган.
Пре две године у отприлике исто време и на истом месту могла се видети макета Поцерског села из двадесетог века. Сваки детаљ, ситница, рађену су по сећању и то од липовог дрвета и других материјала. Овога пута 4.000 делова, на којих је утрошено 1.000 сати стрпљивог рада, прешло је 1.200 километара од Швајцарске до Србије, да би било склопљено и спремно за традиционалну Драганову изложбу у Помијачи.
- Радим на основу цртежа и то у стану. Потребно је доста времена за све то. Радним данима радим по два три сата, суботом и до осам, а недељом одмарам. У питању је рад са јако ситним, прецизним деловима. Када сам почео да радим делио сам кухињски сто са супругом, а сада имам своју собу где могу да се повучем и на миру стварам ““ додаје уз осмех Драган који признаје да је перфекциониста.
Управо због тога на његовим макетама представљена су српска сеоска газдинства из Поцерине са дозом швајцарске прецизности која је условљена и његовим послом монтера инструмената за испитивања у хемији и медицини.
- Изабрао сам једног педантног домаћина коме је све било на свом месту. Желео сам да прикажем сватове код младине куће. У питању је пар сцена на којима су приказани сватови, деца, крађа јабуке, барјактар, коњска кола или таљиге, итд. На почетку сам правио само зграде са оштрим ивицама, следили су коњи, фијакери, а сада и људи. Најтеже је било од дрвета извести један део на фијакеру изнад точка. Морате бити лукави, сналажљиви. У врућој води савио сам дрво које је урађено према шаблону насталом по узору на дрвени штапић који користе доктори приликом прегледа грла ““ објашњава Драган.
Део већ сада позамашне колекције су и слике рађене у техници пирографије. Уметничка црта, која је била годинама сакривена, полако је избијала на видело. Зато и не чуди што за наредни период у плану има нешто ново.
- За сада то нека остане тајна. Када будем остварио што сам наумио поново ћемо видети овде на изложби ““ обећава Драган желећи помало да остане тајанствен.
Ипак, успели смо да сазнамо да ће и то бити везано за обликовање дрвета и вечите мотиве поцерских села.
- Знатижељан сам да видим шта могу да урадим и шта ми иде од руке. У Швајцарској се чуде људи јер не могу да верују да може од дрвета да се издеља особа овако мала и у оригиналу. Знају и они шта су коњи али ово нису никада видели. Швајцарци су људи који воле да сазнају нешто ново, упознају туђу културу. а нашом нису разочарани. Кажу да имамо много лепих обичаја који теба да се негују. Циљ ових изложби је и да наша омладина види како је некада било, какви су нам обичаји.
Помијача остаје у срцу и души тако да Драган са супругом, због које је и стигао до Швајцарске, намерава за три, четири године да се врати. Радови на очевом имању, који одсликавају жељу да се бар нешто старо поврати, су у току. Од макета неће одустати јер то му је хоби у коме проналази задовољство.
- Мислим да већина људи у Србији не негује наше обичаје, традицију. Била су то лепа времена. Швајцарска је једно, али ипак своје село је у души, срцу. Нема приче. Каква Швајцарска. Довољно је било тако да је ускоро време за повратак ““ поручио је Драган остајући окружен родбином и пријатељима који ће у ишчекивању нечег новог, можда већ наредне године, имати шта да причају и препричавају.
Овог лета, после двогодишње паузе, у својој новој кући на очевом имању, окупио је родбину и пријатеље. Повод изложба макете српске сеоске свадбе али и нешто више. Дружење, евоцирање успомена које, како и сам каже, имају за циљ да се не заборави како се некад живело и радило на сеоским газдинствима.
- Све је кренуло пре пет година сасвим случајно и то од макете коју сам урадио како би супруга видела како ће да изгледа наша кућа. То ми је прва, можда и најдража макета. Онда сам после тога урадио макету родитељске куће ““ почиње са причом Драган.
Пре две године у отприлике исто време и на истом месту могла се видети макета Поцерског села из двадесетог века. Сваки детаљ, ситница, рађену су по сећању и то од липовог дрвета и других материјала. Овога пута 4.000 делова, на којих је утрошено 1.000 сати стрпљивог рада, прешло је 1.200 километара од Швајцарске до Србије, да би било склопљено и спремно за традиционалну Драганову изложбу у Помијачи.
- Радим на основу цртежа и то у стану. Потребно је доста времена за све то. Радним данима радим по два три сата, суботом и до осам, а недељом одмарам. У питању је рад са јако ситним, прецизним деловима. Када сам почео да радим делио сам кухињски сто са супругом, а сада имам своју собу где могу да се повучем и на миру стварам ““ додаје уз осмех Драган који признаје да је перфекциониста.
Управо због тога на његовим макетама представљена су српска сеоска газдинства из Поцерине са дозом швајцарске прецизности која је условљена и његовим послом монтера инструмената за испитивања у хемији и медицини.
- Изабрао сам једног педантног домаћина коме је све било на свом месту. Желео сам да прикажем сватове код младине куће. У питању је пар сцена на којима су приказани сватови, деца, крађа јабуке, барјактар, коњска кола или таљиге, итд. На почетку сам правио само зграде са оштрим ивицама, следили су коњи, фијакери, а сада и људи. Најтеже је било од дрвета извести један део на фијакеру изнад точка. Морате бити лукави, сналажљиви. У врућој води савио сам дрво које је урађено према шаблону насталом по узору на дрвени штапић који користе доктори приликом прегледа грла ““ објашњава Драган.
Део већ сада позамашне колекције су и слике рађене у техници пирографије. Уметничка црта, која је била годинама сакривена, полако је избијала на видело. Зато и не чуди што за наредни период у плану има нешто ново.
- За сада то нека остане тајна. Када будем остварио што сам наумио поново ћемо видети овде на изложби ““ обећава Драган желећи помало да остане тајанствен.
Ипак, успели смо да сазнамо да ће и то бити везано за обликовање дрвета и вечите мотиве поцерских села.
- Знатижељан сам да видим шта могу да урадим и шта ми иде од руке. У Швајцарској се чуде људи јер не могу да верују да може од дрвета да се издеља особа овако мала и у оригиналу. Знају и они шта су коњи али ово нису никада видели. Швајцарци су људи који воле да сазнају нешто ново, упознају туђу културу. а нашом нису разочарани. Кажу да имамо много лепих обичаја који теба да се негују. Циљ ових изложби је и да наша омладина види како је некада било, какви су нам обичаји.
Помијача остаје у срцу и души тако да Драган са супругом, због које је и стигао до Швајцарске, намерава за три, четири године да се врати. Радови на очевом имању, који одсликавају жељу да се бар нешто старо поврати, су у току. Од макета неће одустати јер то му је хоби у коме проналази задовољство.
- Мислим да већина људи у Србији не негује наше обичаје, традицију. Била су то лепа времена. Швајцарска је једно, али ипак своје село је у души, срцу. Нема приче. Каква Швајцарска. Довољно је било тако да је ускоро време за повратак ““ поручио је Драган остајући окружен родбином и пријатељима који ће у ишчекивању нечег новог, можда већ наредне године, имати шта да причају и препричавају.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
