ПОВОДОМ ДВЕСТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА (4)
БИТКА НА ДУБЉУ КАО ПРИМЕР РАТНОГ ЛУКАВСТВА
Реч је о последњој бици у Другом српском устанку на Дубљу у Мачви. После извојеване победе кнез Милош је ступио у преговор са Турцима. У току битке је показао велико ратно лукавство, а у преговорима упорност и дипломатску вештину. До битке је дошло 14. (27.) јула 1815. године.
Да би паралисао успехе устаника на Љубићу, Палежу (Обреновцу) и Пожаревцу босански везир Хуршид ““ паша, у намери да поседне Мачву и продре до Шапца, послао је као своју претходницу Мараш-пашу са 1.000 коњаника, и 300 пешака да прокрче пут кроз Китог његовој главнини. Испред свих је ишао Хасан Дрвеница, родом из Јање, са 300 Бијељинаца и Јањанаца. Ова претходница је прешла Дрину код Јање и упутила се кроз Китог (густу шуму између Дрине и Шапца). Чим је за ово сазнао прота Никола Смиљанић је стао дизати Мачву на оружје и обарати столетне храстове и постављати их као препреке на пут којим су требали Турци да прођу. Скоро преполовљена од Смиљанићеве дружине, турска претходница је стигла до села Дубља. Ту је Марашева ордија на месту званом Табориште ископала шарампов (шанац) са намером да ту сачекају Хуршида са главним снагама.
Шанац на Дубљу био је у облику квадрата, са високим бедемом и дебелим палисадама. Имао је широка и тешка врата за испад коњице и троја мала за излазак пешадије. Између палисада биле су уже пушкарнице, а на угловима на табљама два лака топа. По банкетима су била места за пешаке, док је коњица имала заклоњено место у средини шанца.
За то време у тамнавском селу Црниљеву прикупила се бројна устаничка војска. У овом логору поред устаника Ваљевске нахије, под командом младог војводе Симе Ненадовића (у Аустрији био кадет Ратне школе и борио се против Наполеона), били су устаници из Подгорине, Тамнаве и Поцерине. Из овог логора отишли су гласници кнезу Милошу Обреновићу и известили га да је босанска војска прешла Дрину. Нови вожд одмах покрену рудничку војску и са братом Јованом похита у Мачву. Не свраћајући у црниљевски логор, одмах му доће Сима Ненадовић, а затим Петар Молер и Илија Срдан са Мачванима, а Ђука Марковић са Поцерцима. Милош је 13 (26) јула 1815. године стигао у село Липолист. Мачва тог времена пружала је тужну слику. Тешка куга проредила је и угасила многе мачванске домове, а двомесечна суша спржила је траву по пољима и усеве по ораницама. Уз све то један број мачванских кметова није био за борбу против Турака. Реч је о оним истим кметовима који су Турцима издали Стојана Чупића, (Митар Лазић, Стојадин Јелић и Ђорђе Новаковић из Петловаче и Ћирко Николић из Прњавора. На основу њихове издје Турци су Стојана Чупића усмртили у Зворнику).
За то време Мараш - паша је у шарампову на Дубљу од устаника био стално узнемираван. Тако је Петер Молер са протом Николом Смиљанићем, Николом Катићем из Рогаче и Симом Прекодринцем, Голаћским бимбашом, у кишовитој ноћи извршио напад на Турке који су били изашли из шанца. Међутим, сви се повукоше у шанац и одбише напад, а испад турске коњице унесе немир међу српску коњицу која се једва заустави код ћуприје на Јерезу. Ту донесоше тешко рањеног Ђуку Марковића, Поцерца (из Грушића). Кад се устаници прикупише, поново се приближише шанцу и пушкарањем целу ноћ узнемираваше посаду. Како су Турци да би се склонили од јулске врућине свуд око шарампова били подигли од грања хладњаке, прота Смиљанић их попали, те се целе ноћи видео шанац као у сред дана.
Док се ово дешавало, Милош Обреновић је у Липолисту са војводом Симом Ненадовићем, рудничким војводом Милићем Дринчићем, капетаном Милисавом, Марком Штитарцем и осталим старешинама држао ратни савет. Како је око шанца било чисто земљиште на коме би пешадија била изложена јакој ватри, одучено је да се сваки пешак снабде добрим храстовим прошцем којег ће побијати испред себе а иза њега пуцати. Сем тога, наређено је да се по околним селима прикупе дебеле храстове даске и предњи и задњи трапови воловских кола и на њих прикују дебеле храстове даске и тако направе неку врсту борних кола које су Турци називали “думуз-арабе“. Њих ће по двојица пешака гурати и иза њих пуцати. На главну капију удариће Рудничани, десно од њих Ваљевци и Тамнавци, а лево Мачвани и Поцерци. Петар Молер ће са главнином коњице бити у резерви и напшће онда када Турци изађу из шанца и заподене се битка у пољу.
У свануће 14. (27.) јула 1815. године кренуо је Милош са целокупном прикупљеном војском из Липолиста ка Дубљу. Напред је ишао Илија Срдан са Марком Штитарцем, за њима је јахао Милош са војводом Симом и осталим старешинама, а иза њих се отегла дуга колона пешадије са окорамљеним дугим пушкама и прошцем на рамену. Позади свих котрљали су се тешки трапови сељачких кола са прикованим талпама које су по двојица пешака гурали испред себе. Сунце се већ дизало изнад мачванских лугова када је устаничка војска стигла на дубљанско поље. Сад Милош посла Срдана Илију пред шарампов да позове Турке на предају. Мараш-паша одговори да се не мисли предавати, него ће се туши до последњег. Пошто су заузели одређене положаје, око подне Милош нареди да почну бој. Барјактар Сима Паштрмац-Амиџа узјаха коња, разви велики барјак и са одредом коњаника облете око шарампова избацујући понеку кубуру према њему. Кад се зауставише, бојни низ пешадије поче се лагано примицати шарампову са кога грунуше турски топови и отпоче појединачна паљба. Пешаци полегаше по влажној земљи (претходног дана је пала дуго очекивана киша), а стрелци иза “долуз араба“ осуше плотуном. Под заштитом њихове ватре, пешаци се приближише шанцу, забише прошце у меку земљу и иза њих почеше пуцати. За њима је наступао Цинцар Марко са Поцерцима и Тамнавцима, а за овим Сима Катић Прекодринац са голаћима, који прво преко палисада стадоше ускакати у шанац. Први ускочише Тешан Подруговић, Петар Чарко и Бошко Шарић, а за њима остали голаћи.
Да би паралисао успехе устаника на Љубићу, Палежу (Обреновцу) и Пожаревцу босански везир Хуршид ““ паша, у намери да поседне Мачву и продре до Шапца, послао је као своју претходницу Мараш-пашу са 1.000 коњаника, и 300 пешака да прокрче пут кроз Китог његовој главнини. Испред свих је ишао Хасан Дрвеница, родом из Јање, са 300 Бијељинаца и Јањанаца. Ова претходница је прешла Дрину код Јање и упутила се кроз Китог (густу шуму између Дрине и Шапца). Чим је за ово сазнао прота Никола Смиљанић је стао дизати Мачву на оружје и обарати столетне храстове и постављати их као препреке на пут којим су требали Турци да прођу. Скоро преполовљена од Смиљанићеве дружине, турска претходница је стигла до села Дубља. Ту је Марашева ордија на месту званом Табориште ископала шарампов (шанац) са намером да ту сачекају Хуршида са главним снагама.
Шанац на Дубљу био је у облику квадрата, са високим бедемом и дебелим палисадама. Имао је широка и тешка врата за испад коњице и троја мала за излазак пешадије. Између палисада биле су уже пушкарнице, а на угловима на табљама два лака топа. По банкетима су била места за пешаке, док је коњица имала заклоњено место у средини шанца.
За то време у тамнавском селу Црниљеву прикупила се бројна устаничка војска. У овом логору поред устаника Ваљевске нахије, под командом младог војводе Симе Ненадовића (у Аустрији био кадет Ратне школе и борио се против Наполеона), били су устаници из Подгорине, Тамнаве и Поцерине. Из овог логора отишли су гласници кнезу Милошу Обреновићу и известили га да је босанска војска прешла Дрину. Нови вожд одмах покрену рудничку војску и са братом Јованом похита у Мачву. Не свраћајући у црниљевски логор, одмах му доће Сима Ненадовић, а затим Петар Молер и Илија Срдан са Мачванима, а Ђука Марковић са Поцерцима. Милош је 13 (26) јула 1815. године стигао у село Липолист. Мачва тог времена пружала је тужну слику. Тешка куга проредила је и угасила многе мачванске домове, а двомесечна суша спржила је траву по пољима и усеве по ораницама. Уз све то један број мачванских кметова није био за борбу против Турака. Реч је о оним истим кметовима који су Турцима издали Стојана Чупића, (Митар Лазић, Стојадин Јелић и Ђорђе Новаковић из Петловаче и Ћирко Николић из Прњавора. На основу њихове издје Турци су Стојана Чупића усмртили у Зворнику).
За то време Мараш - паша је у шарампову на Дубљу од устаника био стално узнемираван. Тако је Петер Молер са протом Николом Смиљанићем, Николом Катићем из Рогаче и Симом Прекодринцем, Голаћским бимбашом, у кишовитој ноћи извршио напад на Турке који су били изашли из шанца. Међутим, сви се повукоше у шанац и одбише напад, а испад турске коњице унесе немир међу српску коњицу која се једва заустави код ћуприје на Јерезу. Ту донесоше тешко рањеног Ђуку Марковића, Поцерца (из Грушића). Кад се устаници прикупише, поново се приближише шанцу и пушкарањем целу ноћ узнемираваше посаду. Како су Турци да би се склонили од јулске врућине свуд око шарампова били подигли од грања хладњаке, прота Смиљанић их попали, те се целе ноћи видео шанац као у сред дана.
Док се ово дешавало, Милош Обреновић је у Липолисту са војводом Симом Ненадовићем, рудничким војводом Милићем Дринчићем, капетаном Милисавом, Марком Штитарцем и осталим старешинама држао ратни савет. Како је око шанца било чисто земљиште на коме би пешадија била изложена јакој ватри, одучено је да се сваки пешак снабде добрим храстовим прошцем којег ће побијати испред себе а иза њега пуцати. Сем тога, наређено је да се по околним селима прикупе дебеле храстове даске и предњи и задњи трапови воловских кола и на њих прикују дебеле храстове даске и тако направе неку врсту борних кола које су Турци називали “думуз-арабе“. Њих ће по двојица пешака гурати и иза њих пуцати. На главну капију удариће Рудничани, десно од њих Ваљевци и Тамнавци, а лево Мачвани и Поцерци. Петар Молер ће са главнином коњице бити у резерви и напшће онда када Турци изађу из шанца и заподене се битка у пољу.
У свануће 14. (27.) јула 1815. године кренуо је Милош са целокупном прикупљеном војском из Липолиста ка Дубљу. Напред је ишао Илија Срдан са Марком Штитарцем, за њима је јахао Милош са војводом Симом и осталим старешинама, а иза њих се отегла дуга колона пешадије са окорамљеним дугим пушкама и прошцем на рамену. Позади свих котрљали су се тешки трапови сељачких кола са прикованим талпама које су по двојица пешака гурали испред себе. Сунце се већ дизало изнад мачванских лугова када је устаничка војска стигла на дубљанско поље. Сад Милош посла Срдана Илију пред шарампов да позове Турке на предају. Мараш-паша одговори да се не мисли предавати, него ће се туши до последњег. Пошто су заузели одређене положаје, око подне Милош нареди да почну бој. Барјактар Сима Паштрмац-Амиџа узјаха коња, разви велики барјак и са одредом коњаника облете око шарампова избацујући понеку кубуру према њему. Кад се зауставише, бојни низ пешадије поче се лагано примицати шарампову са кога грунуше турски топови и отпоче појединачна паљба. Пешаци полегаше по влажној земљи (претходног дана је пала дуго очекивана киша), а стрелци иза “долуз араба“ осуше плотуном. Под заштитом њихове ватре, пешаци се приближише шанцу, забише прошце у меку земљу и иза њих почеше пуцати. За њима је наступао Цинцар Марко са Поцерцима и Тамнавцима, а за овим Сима Катић Прекодринац са голаћима, који прво преко палисада стадоше ускакати у шанац. Први ускочише Тешан Подруговић, Петар Чарко и Бошко Шарић, а за њима остали голаћи.
(Насатвиће се)
Најновији број
25. април 2024.
