СЛОБОДАНКА РАКИЋ ШЕФЕР, СЛИКАР, НЕКАДАШЊИ ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ТРАГОВИМА ДЕТИЊСТВА
ЖИВОПИСАН СВЕТ ОД СВЕТЛОСТИ ДАНА
Као нека добра вила, занесена лепотом природе испод легендарног Цера, буди поспане емоције. Живо сећање на несвакидашње дане проведене код бабе и деде у Липолисту. Сликама обезбедила дуже трајање
Да постане слободан ликовни уметник, пресудила је љубав, таленат, далекосежно и бистро размишљање, изузетно вредне и надарене ученице генерације шабачке гимназије 1971. године на Друштвеном смеру, Слободанке Ракић-Шефер, рођене Мачванке из Дуваништа. Унапред је знала да ступа у неизвесне, изазовне и узбудљиве воде сликарства. Чини се да јој је сам Бог одредио ту врсту терета на младалачким плећима коју и данас носи. Није лако, а за узврат, уверена је да ће овако дуже трајати. То јој је и један од животних циљева, а са просечном оценом од 9,87 на Ликовној академији у Београду, где је касније магистрирала, нудили су јој место професора. Проценила је да ће прихватањем потрошити велики део драгоцене енергије на друге и одбила понуду у жељи да самостално крчи пут ка остварењу и испуњењу дечјег сна.
Слике детињства
Идеје за слике црпи из детињства, које је за њу непресушан извор стварања. Прелепи дани проведени у Липолисту, код бабе и деде су јој у свежем сећању. Преноси их са задовољством на своја платна и у томе ужива. Потенцира да је у великој предности у односу на оне који дедину колибу, бабине ручне радове, врцање меда или цеђење грожђа, испод Цера, нису могли да проживе.
- Почело је од циклуса “Беле слике“, потом су дошле слике са мотивима пчелињака и доминантно плаве, синтезе, столице, рајске птице, нисам вила да збијам облаке... Тренутно радим циклус слика винове лозе. Увек се ту роди и нека нова идеја, која ми одузме време и пажњу. Поменућу и циклус “Мој Београд“, који још траје и сваке године га допуњујем са 2-3 нове слике. Чекају ме и нови циклуси слика, а идеје просто навиру, каже Слободанка пуна енергије и свежине, док разговарамо у пријатном амбијенту њеног атељеа на Бањици, независно од тропске врелине дана.
Слику дубоко промишља. Максимално јој је посвећена. Као добар пријемник идеја, увек иде даље, освајајући нове просторе и слике које величају живот.
Између осталог и то је разлог да потенцира свој добар избор животног пута. Није желела неки “чиновнички“ посао о ком су сањали њени школски другови из шабачке гинмазије.
- Нисам погрешила у избору животног опредељења. Најбоље сведочанство о томе су хиљаде мојих досадашњих слика, расутих по светским и домаћим музејима, галеријама или приватним колекцијама. Овако ћу трајати много дуже, додаје наша саговорница која и даље својим сликама увелико шири позитивну енергију и усрећује људе.
Прагматизам на који јој указују мери уложеном енергијом, не новцем већ трајањем. Наглашава и неопходност позитивне комуникације у настанку слике, коју би да приближи људима, без обзира на економску ситуацију у држави која није “ружичаста.“
Помаже људима
... Лицидерска срца, чипке и перле, орнаменти и везови, голубови, мачке, свраке, столице, беле руке девојачке, руке тежачке, граде и обликују свет сачињен од сетних и страсних уздаха и древних песама.., запажају посматрачи над сликама Слободанке Ракић-Шефер.
- Увек сам желела да својим сликама ширим позитивну енергију. Оне су прави лек и храна за душу. То је мој основни мото, моја животна порука, истиче Слободанка, противећи се силама мрака и депресије, а залажући се за уметност која враћа животу и помаже људима против сила зла.
У истом стилу говори и о уметности данас, наглашавајући, ову врсту стваралаштва као “ ужасну“ потребу савременог човека.
- Многи су фрустрирани, затворени, депресивни и добра уметничка слика им као и добра музика дођу као лек, извесна психо-терапија, каже Слободанка, трудећи се да своје радове на све начине приближи човеку.
Необично је радознала и никада се не зауставља на достигнутом. Имагинарне представе уметника древних цивилизација, постале су јој реалност. Тако је старим симболима дала нова значења и изградила сопствену ликовност.
- Ја нисам толико везана за етнос, нити се бавим препричавањем историје, већ више бринем о емоцијама свог народа. Ми смо иначе, више емотивни него разумни. То је суштина од које ни ја не могу да побегнем, закључује сликарка.
Она не дозвољава рационалном промишљању да заустави емоције ни емоцијама да победе разум.
О СЛОБОДАНКИ
Слободанка Ракић-Шефер, рођена је 27. јануара 1953. године у Дуваништу у Мачви. После завршене гимназије у Шапцу, примљена је на Факултет ликовних уметности у Београду, који завршава 1976. године, а посдипломске студије на истом факултету 1978. године.
Члан је УЛУС и УЛУШ, ЛАДЕ (Друштва српских уметника) и УЛУПУДС.
Под покровитељством Министарства културе РС објавила је 2006. године књигу “ Испод стреје дедине колебе“, посвећену детињству у Липолисту. Друга књига је на путу.
Учествовала је на преко 600 ликовних смотри, код нас и у иностранству. Има око 100 самосталних изложби, а за ликовно стваралаштво добила је 15 награда.
Да постане слободан ликовни уметник, пресудила је љубав, таленат, далекосежно и бистро размишљање, изузетно вредне и надарене ученице генерације шабачке гимназије 1971. године на Друштвеном смеру, Слободанке Ракић-Шефер, рођене Мачванке из Дуваништа. Унапред је знала да ступа у неизвесне, изазовне и узбудљиве воде сликарства. Чини се да јој је сам Бог одредио ту врсту терета на младалачким плећима коју и данас носи. Није лако, а за узврат, уверена је да ће овако дуже трајати. То јој је и један од животних циљева, а са просечном оценом од 9,87 на Ликовној академији у Београду, где је касније магистрирала, нудили су јој место професора. Проценила је да ће прихватањем потрошити велики део драгоцене енергије на друге и одбила понуду у жељи да самостално крчи пут ка остварењу и испуњењу дечјег сна.
Слике детињства
Идеје за слике црпи из детињства, које је за њу непресушан извор стварања. Прелепи дани проведени у Липолисту, код бабе и деде су јој у свежем сећању. Преноси их са задовољством на своја платна и у томе ужива. Потенцира да је у великој предности у односу на оне који дедину колибу, бабине ручне радове, врцање меда или цеђење грожђа, испод Цера, нису могли да проживе.
- Почело је од циклуса “Беле слике“, потом су дошле слике са мотивима пчелињака и доминантно плаве, синтезе, столице, рајске птице, нисам вила да збијам облаке... Тренутно радим циклус слика винове лозе. Увек се ту роди и нека нова идеја, која ми одузме време и пажњу. Поменућу и циклус “Мој Београд“, који још траје и сваке године га допуњујем са 2-3 нове слике. Чекају ме и нови циклуси слика, а идеје просто навиру, каже Слободанка пуна енергије и свежине, док разговарамо у пријатном амбијенту њеног атељеа на Бањици, независно од тропске врелине дана.
Слику дубоко промишља. Максимално јој је посвећена. Као добар пријемник идеја, увек иде даље, освајајући нове просторе и слике које величају живот.
Између осталог и то је разлог да потенцира свој добар избор животног пута. Није желела неки “чиновнички“ посао о ком су сањали њени школски другови из шабачке гинмазије.
- Нисам погрешила у избору животног опредељења. Најбоље сведочанство о томе су хиљаде мојих досадашњих слика, расутих по светским и домаћим музејима, галеријама или приватним колекцијама. Овако ћу трајати много дуже, додаје наша саговорница која и даље својим сликама увелико шири позитивну енергију и усрећује људе.
Прагматизам на који јој указују мери уложеном енергијом, не новцем већ трајањем. Наглашава и неопходност позитивне комуникације у настанку слике, коју би да приближи људима, без обзира на економску ситуацију у држави која није “ружичаста.“
Помаже људима
... Лицидерска срца, чипке и перле, орнаменти и везови, голубови, мачке, свраке, столице, беле руке девојачке, руке тежачке, граде и обликују свет сачињен од сетних и страсних уздаха и древних песама.., запажају посматрачи над сликама Слободанке Ракић-Шефер.
- Увек сам желела да својим сликама ширим позитивну енергију. Оне су прави лек и храна за душу. То је мој основни мото, моја животна порука, истиче Слободанка, противећи се силама мрака и депресије, а залажући се за уметност која враћа животу и помаже људима против сила зла.
У истом стилу говори и о уметности данас, наглашавајући, ову врсту стваралаштва као “ ужасну“ потребу савременог човека.
- Многи су фрустрирани, затворени, депресивни и добра уметничка слика им као и добра музика дођу као лек, извесна психо-терапија, каже Слободанка, трудећи се да своје радове на све начине приближи човеку.
Необично је радознала и никада се не зауставља на достигнутом. Имагинарне представе уметника древних цивилизација, постале су јој реалност. Тако је старим симболима дала нова значења и изградила сопствену ликовност.
- Ја нисам толико везана за етнос, нити се бавим препричавањем историје, већ више бринем о емоцијама свог народа. Ми смо иначе, више емотивни него разумни. То је суштина од које ни ја не могу да побегнем, закључује сликарка.
Она не дозвољава рационалном промишљању да заустави емоције ни емоцијама да победе разум.
О СЛОБОДАНКИ
Слободанка Ракић-Шефер, рођена је 27. јануара 1953. године у Дуваништу у Мачви. После завршене гимназије у Шапцу, примљена је на Факултет ликовних уметности у Београду, који завршава 1976. године, а посдипломске студије на истом факултету 1978. године.
Члан је УЛУС и УЛУШ, ЛАДЕ (Друштва српских уметника) и УЛУПУДС.
Под покровитељством Министарства културе РС објавила је 2006. године књигу “ Испод стреје дедине колебе“, посвећену детињству у Липолисту. Друга књига је на путу.
Учествовала је на преко 600 ликовних смотри, код нас и у иностранству. Има око 100 самосталних изложби, а за ликовно стваралаштво добила је 15 награда.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
