ЈЕЛЕНА ВУКОВИЋ, ЧУВАР НАРОДНИХ РУКОТВОРИНА
НИТИ ИЗВЕЗЕНЕ ЉУБАВЉУ
Она народна „златне руке“ с правом се може применити када је у питању Шапчанка Јелена Вуковић. Родом из Градојевића своје прве златне нити традиционалног веза извезала је под будним оком баке, маме и стрине, а у школи учитељице Даре. И данас, присећајући се часова домаћинства на којима је научила да вез одсликава народни дух у свој лепоти указујући истовремено на смисао за склад сваког убода и распоред боја, не може а да не заборави да се свака грешкица наплаћивала чупкањем косе.
- То је нешто што ме и данас опомиње на могуће неправилности у раду који тражи прецизност и савршенство. Све радим са задовољством јер то волим, обожавам – каже Јелена која већ шест деценија осликава платна концима стварајући на тај начин права мала уметничка дела.
Упијајући знања од других Јеленине руке вођене визуелним смислом за лепо стигле су до савршенства када је у питању техника рада. Зато и не чуди што је једне године на Палићу члан жирија такмичења „Златне руке Србије“ само прокоментарисао: „То је машински рад“.
- У тренутку сам се изнервирала. Извиним се и кажем да позове све па ако и они кажу је машински рад ја ћу га појести. Ипак, нису ми дозволили да на лицу места покажем шта умем тако да је остало на томе. Измакла ми је победа и одлазак на море – присећа се уз осмех Јелена.
У свет такмичења увела ју је Зага Живковић, жена која је радила најлепше народне ношње. Јелена јој је помагала везући блузе и прегаче. Захваљујући њој убрзо су уследиле многобројне награде, путовања и дружења широм Србије. Врхунац је било прошлогодишње учешће на 3. Међународном фестивалу везења у Велењу у Словенији.
- Било је незаборавно. У Словенији су жене биле веома гостопримљиве. Немам речи. Загрли те као да ти је најмилији род. Прича као да те зна годинама иако се видимо први пут. Градоначелник је за моје радове имао само једну реч: „Врхунац“. Добила сам признање за учешће јер су се оцењивали само гардеробни предмети. Важно је учествовати, а још важније дружити се, размењивати идеје и научити нешто ново – уверена је Јелена.
Ормар пун радова непроцењиве вредности, прегршт награда, још више успомена са путовања, Јеленин су сав живот. Иако све финансира сама ни у ова тешка времена кад је ослабила куповна моћ не посустаје. Каже да ништа не би мењала.
- Не одустајем јер волим да радим. Одрекла сам се доста тога. Уложила силне паре у конац, платно. Ваљда је то нешто јаче од мене. Након свих ових година сам схватила да треба бити упоран у својим настојањима. Због недостатка једне врсте конца чекала сам три године да завршим столњак. Од тада прво пронађем и купим конац који ми треба па онда везем.
Своју вештину недавно је показала и млађима на радионици у „Цапитол Парку“.
- Има деце која су заинтересована. Неке девојчице су покушале а једна од њих се веома заинтересовала. После је дошла њена мајка рекавши: „Супер, није иглу никад узела у руке“.
Јеленини радови су право мало савршенство што се огледа и у њеној перфектној техници која не трпи грешке. Свако наличје било ког рада може бити и лице што су управо и гледа на такмичењима. Године су донеле искуство заогрнуто љубављу ове неуморне чуварке народне традиције уобличене у рукотворинама злата вредне. Иако ће 25. септембра напунити седамдесет четири године не посустаје. И даље ће мотиви цвећа, паткица, птичица, зечића, петлова, кувара... улепшавати просторије домова оних који знају да цене традиционалну радиност и народну уметност.
- То је нешто што ме и данас опомиње на могуће неправилности у раду који тражи прецизност и савршенство. Све радим са задовољством јер то волим, обожавам – каже Јелена која већ шест деценија осликава платна концима стварајући на тај начин права мала уметничка дела.
Упијајући знања од других Јеленине руке вођене визуелним смислом за лепо стигле су до савршенства када је у питању техника рада. Зато и не чуди што је једне године на Палићу члан жирија такмичења „Златне руке Србије“ само прокоментарисао: „То је машински рад“.
- У тренутку сам се изнервирала. Извиним се и кажем да позове све па ако и они кажу је машински рад ја ћу га појести. Ипак, нису ми дозволили да на лицу места покажем шта умем тако да је остало на томе. Измакла ми је победа и одлазак на море – присећа се уз осмех Јелена.
У свет такмичења увела ју је Зага Живковић, жена која је радила најлепше народне ношње. Јелена јој је помагала везући блузе и прегаче. Захваљујући њој убрзо су уследиле многобројне награде, путовања и дружења широм Србије. Врхунац је било прошлогодишње учешће на 3. Међународном фестивалу везења у Велењу у Словенији.
- Било је незаборавно. У Словенији су жене биле веома гостопримљиве. Немам речи. Загрли те као да ти је најмилији род. Прича као да те зна годинама иако се видимо први пут. Градоначелник је за моје радове имао само једну реч: „Врхунац“. Добила сам признање за учешће јер су се оцењивали само гардеробни предмети. Важно је учествовати, а још важније дружити се, размењивати идеје и научити нешто ново – уверена је Јелена.
Ормар пун радова непроцењиве вредности, прегршт награда, још више успомена са путовања, Јеленин су сав живот. Иако све финансира сама ни у ова тешка времена кад је ослабила куповна моћ не посустаје. Каже да ништа не би мењала.
- Не одустајем јер волим да радим. Одрекла сам се доста тога. Уложила силне паре у конац, платно. Ваљда је то нешто јаче од мене. Након свих ових година сам схватила да треба бити упоран у својим настојањима. Због недостатка једне врсте конца чекала сам три године да завршим столњак. Од тада прво пронађем и купим конац који ми треба па онда везем.
Своју вештину недавно је показала и млађима на радионици у „Цапитол Парку“.
- Има деце која су заинтересована. Неке девојчице су покушале а једна од њих се веома заинтересовала. После је дошла њена мајка рекавши: „Супер, није иглу никад узела у руке“.
Јеленини радови су право мало савршенство што се огледа и у њеној перфектној техници која не трпи грешке. Свако наличје било ког рада може бити и лице што су управо и гледа на такмичењима. Године су донеле искуство заогрнуто љубављу ове неуморне чуварке народне традиције уобличене у рукотворинама злата вредне. Иако ће 25. септембра напунити седамдесет четири године не посустаје. И даље ће мотиви цвећа, паткица, птичица, зечића, петлова, кувара... улепшавати просторије домова оних који знају да цене традиционалну радиност и народну уметност.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
