ЖЕЛИМ ДА УСПЕМ У СРБИЈИ

Јован Солдатовић је Шапчанин који је отишао у Америку и успео да оснује своју компанију која успешно послује. Бави се програмирањем и прави веб апликације за мала предузећа. Срећно је ожењен. Све „мирише“ на још једну типичну причу о Србину који је остварио амерички сан. Ипак, оно што Јована издваја од других је чињеница да још нема ни 22 године.
Први пут је у Америку отишао са непуних 18 година. Након тога ишао је још три пута. Радио је као спасилац и кувар. За све то време је студирао, и то у Шапцу. Завршио је Високу технолошку школу струковних студија, смер информационих технологија, где је стекао звање струковног инжењера. Каже да му је знање ту стечено било довољно за успех у Сједињеним државама.
Када је последњи пут отишао тамо било је то у оквиру програма стручне праксе. Почео је да ради у једној фирми, па прешао у другу где је за само месец дана схватио да може да има и своју компанију. Помогао му је и тадашњи шеф.
-Много смо путовали, ишли смо на конвенције. Имао сам добру плату. Тада сам још увек имао тренинг визу, па смо гледали како могу да добијем сталну, објашњава Јован.
Као и сваки Србин у свету, без папира, и Јован се оженио. Међутим, опет једно „али“. Ивана је економиста из Ниша, која је у Америку дошла месец дана после њега.
-Када сам рекао да сам се оженио прво што су ме питали да ли је то због папира. Када кажем да је Српкиња онда питају зашто сам се оженио. Оженио сам се зато што ми прија њено друштво, што је волим, што се поред ње осећам добро. А што сте се ви оженили?, препричава Јован ову мало трагикомичну ситуацију и додаје да осећа бес због тога што људи овде још не могу да пређу тај ниво.
Ипак, пре женидбе, са Иваном је у Детроиту, у држави Мичиген, живео девет месеци. Заједно су се борили да добију папире. Тај период назива „временом депресије“, јер су им се сва врата затварала, не због њих већ зато што је систем такав. Међутим, готово невероватан сплет околности довео је до тога да сва та врата почну да им се отварају.
-Три године пре него што сам отишао у Детроит имао сам на Фејсбуку међу пријатељима жену која је одатле. Ни сада не знам како. За то време никакве конверзације међу нама није било. Једног дана она је објавила да ће бити организовано сакупљање новца за локалног државног тужиоца за државу Мичиген. Износ је био 50 долара по особи. Предложио сам Ивани да одемо тамо, јер је било близу, а постојале су шансе да упознамо неког ко би могао да нам помогне. Дали смо чек и ушли. Сви су били у смокинзима, са лептир машнама. Ивана ми је рекла „Дошли смо међу Масоне“. Упознали смо се са неким младићима који су представљали неку фирму. Ми смо им објаснили ко смо, они су се чудили зашто смо ту. Рекао сам да су старији помагали нама па да смо ми сада дошли ако можемо да помогнемо неком старијем од нас. Поменули смо и да немамо папире. Човек које је стајао иза све је то слушао, пришао је и рекао да такву причу још није чуо, прича Јован.
Тај човек био је управо државни тужилац, и то супруг Јованове пријатељице са Фејсбука. Упознао их је са људима, остварили су контакте и од тада су редовно почели да их позивају на сличне забаве. Касније, он их је одвео и код адвоката захваљујући ком су коначно успели да добију и папире.
Ту није крај изненађењима када је овај Шапчанин у питању, јер се ради само о добијању статуса помоћу ког могу да уђу и изађу из Америке када год желе и да несметано послују.
-То није зелена карта нити је желим, поготову после свега кроз шта смо прошли. Неком можда више од свега значи њихово држављанство, да каже да је Американац. Ја сам рођен у Шапцу, имам наше држављанство и са њим ћу успети оно што желим. За успех је довољно имати себе и онога ко те подржава.
Истиче да би у будућности највише волео да има фирму од 150-200 запослених у којој може да се напредује, и то овде. Мада, каже да се Ивана не би сложила са тим.
-Мучи ме то што, када сам био мали и видим неког да вози леп ауто, и питам како, кажу ми да је лопов или мафијаш. Мислим да ми се тада створио тај его да желим да докажем себи да могу да будем успешан у овој земљи. Као што неко пати за америчким држављанством тако ја патим да имам нешто овде, али Србија још увек има један „пункт“ који не може да пређе, каже Јован и додаје да не стоји прича да су овде људи лењи, него да желе да раде, али и да буду цењени и адекватно плаћени за то што раде.
Тренутно је у Шапцу и планира да остане до јануара или фебруара. Пре тога ће отићи на неколико дана у Абу Даби, где је такође добио интересантну понуду за посао. Ивана је остала у Америци и придружиће му се овде у децембру.
Уписао је мастер студије на Виској технолошкој школи и планира ту и да докторира. Каже да је још ту навикао на константи раст, јер док је као студент путовао у Америку, сваки пут по повратку школа више није ни личила на себе.
-Овде постоји зацртани курс и није циљ да се деци само узму паре. Професори пружају знање, а на студентима је да ли ће то искористити. Завршио сам трогодишњу средњу школу, „ШУП“, учио сам да поправљам веш машине и фрижидере. Није ме то интересовало. Свест о стицању знања променила ми се када сам дошао овде.
Јован сада жели да помогне и другим студентима. Отвара академију где ће млади који су у последњих годину дана добили диплому у ИТ сектору моћи да надограде своје знање, а касније да оду у Америку. Јован каже да ће курс трајати 14-15 недеља и да ће бити веома повољан. Представљаће надоградњу стручног знања, јер у Америци постоје фирме које траже нешто специфично, док се у Србији добија опште образовање. Заједно са факултетом ће помагати студентима са завршне године да оду на стручну праксу у САД, као и он.
Оно што му у Америци највише недостаје су школа, храна и социјални живот. Истиче да се у школи стичу пријатељства каква се неће стећи никада касније. Поред тога што Ивана одлично кува, каже да је храна у Америци очајна, „пластична“. Органска храна је веома скупа, па се исплати јести сваког дана у ресторанима. Поред тога, социјални живот практично не постоји.
-Може се зарадити новац, живети леп живот, имати све што се пожели у сваком смислу. Међутим, тамо не може да се оде на кафу са неким, посебно не као код нас у два поподне. Стекли смо сараднике, а не пријатеље. То је начин живота и култура коју су они градили од када држава постоји и то се неће променити.
Јован саветује младе да не слушају старије.
-Радите како мислите да треба, чак и ако буде погрешно, јер мора да се греши у животу да би се нешто направило. Мора да се ризикује, и то много. Школу треба завршити, али и нешто научити у њој. Знање које се стиче у школи, нећете моћи да стекнете касније, јер нећете имати свест о томе да треба нешто да учите, поручује Јован.