ВЕЧЕ СА МИОДРАГОМ МИШОМ ДАНИЧИЋЕМ У ГЕРОНТОЛОШКОМ КЛУБУ
РОМАНТИЧНО МУЗИЧКО ПУТОВАЊЕ
Пријатељи стари где сте,/кад ћемо се опет наћи/кажите ми шта вам значи/кад гитара ноћас свира..., чуло се прошле среде, 4. новембра, у просторијама Геронтолошког клуба. После дужег времена запловило се на звуцима романтичних тонова а све захваљујући Миодрагу Миши Даничићу, некада архитекти, данас пензионеру, коме су највећа љубав биле и остале гитара и песма.
- Волим гитару. Волим и ову публику. Види се да је жељна овакве врсте песме која је превише запостављена баш као што смо и ми пензионери запостављени – кроз шалу, са осмехом на уснама, изрекао је Миша једну велику истину.
А све је, како то бива, почело у детињству, са првим далматинским песмама и мишљу „да су анђели сишли са неба“.
- Онда сам заволео италијанске песме, оне из Сан Рема. Обожавам руске од којих много знам, а исувише су запостављене. Када слушам све програме криво ми је што нема ниједне руске. Не знам зашто се толико форсира тај енглески језик, због чега се не певају српски шлагери. Сви своју музику поштују више од нас. А наша забавна музика је умирујућа, није раздражујућа. Лепо се спава после тих песама.
Пловећи на нежним звуцима гитаре праћеним топлим Мишиним гласом у просторији се није чуо ни дах одушевљене публике која се вратила у времена своје младости, првих љубави, неизоставних корзоа и вечитог „Малог Париза“.
- Публика увек инспирише. Зажелели су се евергина, наших лепих шлагера и романси. Да певам сам у соби, није то овакав осећај. Жао ми је да све те песме које знам, које сам сакупљао годинама, не делим са другима, ако се то њима свиђа. Не могу да схватим те „Фарме“, „Парове“ и чуда. Овакве музике нам треба више. Она се слуша малтене и у свету. Волим Нет Кинг Кола, Харија дела Фонтеса, Дина Мартина, Трошкина, Алу Пугачеву. Апсолутно не правим разлику. Волим и оперске арије. Музика се не дели на ово или оно већ само на добру или лошу – поручио је Миша до неког новог дружења.
А дружења ће бити, како због реакције публике, тако и председника Геронтолошког Клуба Илије Товаровића који се захвалио у име свих присутних Миши што им је омогућио да уживају у једноипочасовном програму, истовремено показавши колико им ова музика недостаје.
- Ми смо у Клубу у последње време више отишли у другу врсту музике, народну. Мислим да се Миша мало плашио да ли ћемо бити довољно пажљиви слушаоци али се, ипак, уверио, колико смо захвална и пажљива публика. Хвала му. Сигуран сам да ћемо бити у прилици да поново уживамо заједно са њим – рекао је председник.
И баш као у стиховима и овога пута „У Шапцу, граду веселе ноћи“ слушале су се песме у Мишином извођењу, ту где се „пило и будно сневало...“.
- Волим гитару. Волим и ову публику. Види се да је жељна овакве врсте песме која је превише запостављена баш као што смо и ми пензионери запостављени – кроз шалу, са осмехом на уснама, изрекао је Миша једну велику истину.
А све је, како то бива, почело у детињству, са првим далматинским песмама и мишљу „да су анђели сишли са неба“.
- Онда сам заволео италијанске песме, оне из Сан Рема. Обожавам руске од којих много знам, а исувише су запостављене. Када слушам све програме криво ми је што нема ниједне руске. Не знам зашто се толико форсира тај енглески језик, због чега се не певају српски шлагери. Сви своју музику поштују више од нас. А наша забавна музика је умирујућа, није раздражујућа. Лепо се спава после тих песама.
Пловећи на нежним звуцима гитаре праћеним топлим Мишиним гласом у просторији се није чуо ни дах одушевљене публике која се вратила у времена своје младости, првих љубави, неизоставних корзоа и вечитог „Малог Париза“.
- Публика увек инспирише. Зажелели су се евергина, наших лепих шлагера и романси. Да певам сам у соби, није то овакав осећај. Жао ми је да све те песме које знам, које сам сакупљао годинама, не делим са другима, ако се то њима свиђа. Не могу да схватим те „Фарме“, „Парове“ и чуда. Овакве музике нам треба више. Она се слуша малтене и у свету. Волим Нет Кинг Кола, Харија дела Фонтеса, Дина Мартина, Трошкина, Алу Пугачеву. Апсолутно не правим разлику. Волим и оперске арије. Музика се не дели на ово или оно већ само на добру или лошу – поручио је Миша до неког новог дружења.
А дружења ће бити, како због реакције публике, тако и председника Геронтолошког Клуба Илије Товаровића који се захвалио у име свих присутних Миши што им је омогућио да уживају у једноипочасовном програму, истовремено показавши колико им ова музика недостаје.
- Ми смо у Клубу у последње време више отишли у другу врсту музике, народну. Мислим да се Миша мало плашио да ли ћемо бити довољно пажљиви слушаоци али се, ипак, уверио, колико смо захвална и пажљива публика. Хвала му. Сигуран сам да ћемо бити у прилици да поново уживамо заједно са њим – рекао је председник.
И баш као у стиховима и овога пута „У Шапцу, граду веселе ноћи“ слушале су се песме у Мишином извођењу, ту где се „пило и будно сневало...“.
О. Г.
Најновији број
30. април 2025.
