РЕЧ, ДВЕ СА НАТАШОМ НИНКОВИЋ И ЗОРАНОМ ЦВИЈАНОВИЋЕМ ПОВОДОМ ШАБАЧКЕ ПРЕМИЈЕРЕ ПРЕДСТАВЕ „ПРАХ“
ДРУШТВЕНА ТРАНЗИЦИЈА МОРАЛНИХ НАЧЕЛА
Дуодрама, рађена по делу мађарског писца Ђерђа Шпира, а у режији Вељка Мићуновића, покушава да да одговор на питање: „Шта је срећа?“
Само пет дана после београдске премијере на Сцени „Раша Плаовић“ Шапчани су имали прилику да погледају представу „Прах“ рађену по тексту једног од најпознатијих савремених мађарских писаца Ђерђа Шпира, а у режији Вељка Мићуновића. Дуодрама, заједнички пројекат Народног позоришта у Београду и Шабачког позоришта, на трагикомичан начин показала је шта се деси када један брачни пар на рубу егзистенције добије два милиона евра на лотоу. Уз смех и сузе тумачи насловних улога, Наташа Нинковић и Зоран Цвијановић, провели су публику од еуфорије и узбуђења, преко страха и параноје, па све до очаја.
Сведена сценографија Љубице Милановић, костими Марине Вукасовић Меденице, представе прочишћених линија у први план је избацила текст и глуму актера приче која је одушевила шабачку публику. Од почетка до краја, током сат времена и петнаест минута, сусрећући се са причом свих нас о времену у коме је недостатак новца итекако приметан, а питање да ли се срећа огледа у његовом имању или пак немању, постаје јасно да је све ствар сопственог избора. Избора о коме је коментарисла и шабачка публика после одгледане представе чији је сваки тренутак на сцени пропраћен смехом, аплаузима одобравања и одушевљења Наташиним и Зорановим глумачим надахнућем.
А из њиховог угла рад на дуодрами био је захтеван, испуњен међусобном компактибилношћу која је и допринела, како је рекла Наташа, да направе „апсолутно добру представу“.
- Ми смо потпуно различити али јако компактибилни. То се могло видети и на сцени на којој смо се први пут појавили као брачни пар.
Црна комедија, античка драма, фарса, све то је по Наташи садржано у представи која одсликава друштво у коме данас живимо.
- Оно што је најважније направили смо једну топлу, питку, праву позоришну представу коју ће публика сат и петнаест минута са нама да заиста прође читав један спектар емоција, стања. Нема човека на овом свету који није замишљао шта би било кад би добио на лотоу или нешто слично. Сви мислимо ја бих овако, ја бих онако. То је исто кад ми кажемо: „Е, да сам ја на власти ја бих то другачије“. Заиста мислим, ако погледамо сву литературу писану на ту тему, да је Меша у праву када каже: „Сви они дођу да би променили власт, а у ствари само власт мења тебе“. Тако исто и овде. Ти мислиш да би ти не знам шта, али кад погледате статистичке податке шта се дешавало са људима који су добили на лотоу изненадили би сте се у најнегативнијем смислу. Буду на крају на просјачком штапу буквално. Е, тако и ово двоје људи пролазе са нама кроз буквално кратке еуфорије среће, па страха, како ће да сачувају паре, па како ће да их потроше, па параноје и на крају тотални хаос, разочарења, одбијања тога. То вам је као када засадите нешто а све зависи у какву сте земљу засадили. Исто је тако и када неком нешто причате. Све зависи шта је у том човеку, колико он може да прими. Џабе ви причате неком ако је јалов изнутра. Она има једну чувену реченицу, која је мени увек потресна, када на крају њему каже: „Нама је дошло прекасно, деци је дошло прерано“. Не можеш ти да избришеш с неким новцима оно што је било. Била је беда. Има много и комичних ствари. Публика се и све време смеје па онда опет негде се замисли и запита. Значи све оно што смо хтели постигли смо - рекла је Наташа.
Провокативна, с друге стране топла, љубавна, духовита, али и врло озбиљна због покретања једне скрајнуте теме о односу човека, неких правих, заборављених вредности и новца који је сада постао синоним свега, Цвијановићев је закључак о представи која на један потпуно незаустављив начин увуче публику у своју тематику.
- Интересантно је зато што ју је писао Ђерђ Шпиро, мађарски писац, негде измећу 2005. и 2007. године. Посебно је дирљиво да видите како једна суседна земља пролази кроз транзицију готово на исти начин као ми овде данас. Ми би можда могли да се сетимо неких бољих времена тамо кад је била велика земља али они баш немају чега. Ми смо имали један огроман проблем да правимо представу о нечему о чему је маштала и размишљала свака глава која је живела икад на овој планети откад постоји лото. Не постоји човек који у једном тренутку није помислио шта би радио кад би добио лото. А с друге стране, ми никад нисмо видели човека у тренутку када сазнаје да је добио на лотоу. Чак ни данас кад већ имамо „Јутјуб“, хиљаду камера, Великог брата који снима све. Никад, нигде нисмо видели човека у тренутку када схвата да је добио два милиона евра на лотоу. Тако да је пред нама стајао један огроман задатак. Човек живи у некој идеји да као познаје тај тренутак добитка овога, онога, али у ствари не зна ништа о томе. А на нама је био задатак да убедимо људе у искреност тог тренутка. Једноставно да створимо и направимо те људе и донесемо тај тренутак у коме њих двоје сазнају да су добили на лотоу. То је наш задатак. Тако да је било много тешко, као и много, много копања, посла, и мењања и овога и онога - истакао је Зоран.
Признаје да је све било лакше захваљујући Наташи и њеној женској интуицији о којој се не дискутује пуно.
- Ово је први пут да радимо у позоришту али Наташа и ја смо до сад некако претплаћени да играмо супружнике. Играли смо у „Ивковој слави“, затим у првој епизоди будуће серије „Мамурлуци“ Срђана Драгојевића. Наташа има ту дивну енергију, незаустављиву. Кад је покрене има диван инстикт. Све што је имала као идеју, све што је износила као предлог, све што је тражила да се уради овако или онако, све је била у праву. Много волим тај њен инстикт пошто је он некако непогрешив и из неког великог залета. У стварном животу то отприлике изгледа као кад преживите цунами. Некако после тога живите неки други живот. Свет као да почне да буде у боји. А ја на срећу сад сам већ толико вешт да могу да преживим такве налете. Огромно задовољство. Све што је предлагала, све што је доносила као предлог, све о чему је размишљала, све је био погодак у срце мете.
А да су погодили у срца шабачке публике било је више него очигледно што ће убрзо моћи, и то 1. децембра, да осете и сви они који су пропустили премијеру.
- Још боље је да дођу на прву репризу. Онда смо уигранији. Имаће заиста једно дивно вече. После прве премијере у Београду телефон ми је звонио исто и првог и другог дана јер људи размишљају о томе. Толико вас прича ухвати унутра. Од првог тренутка видећете дешава се поистовећење са актерима. То се мени десило кад сам је читала. Одбила сам једну велику ансамблу представу због овога. Ово ми је било примарно да урадим. Заиста сам сматрала да је то некако важно и глумачки и за мене и за Зорана. Желела сам просто то да радим - додала је Наташа на крају разговора.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
„Он једног поподнева дође кући раније с посла, а она тек долази с пијаце да спреми кромпир за ручак. Ништа од ручка, остаће гладни. Нешто страшно важно се догодило и то мора да јој саопшти. Али како да јој саопшти шта је срећа? Је ли срећа сигурност? Је ли новац срећа? Је ли срећа благостање? Како да је завредимо, како да објаснимо да смо је заслужили? Је ли срећа нешто чему само можемо да тежимо? Откуд та људска вера у лутријску срећку? Питање је, заправо, има ли краја друштвеној „транзицији“ или ће се људи делити на оне који се кладе на срећу и оне који су „срећни“ профитери. Постаје ли нам смешно свако моралисање на тему новаца? Ко још верује да сиромашни могу бити срећни? “
Вељко Мићуновић
Сведена сценографија Љубице Милановић, костими Марине Вукасовић Меденице, представе прочишћених линија у први план је избацила текст и глуму актера приче која је одушевила шабачку публику. Од почетка до краја, током сат времена и петнаест минута, сусрећући се са причом свих нас о времену у коме је недостатак новца итекако приметан, а питање да ли се срећа огледа у његовом имању или пак немању, постаје јасно да је све ствар сопственог избора. Избора о коме је коментарисла и шабачка публика после одгледане представе чији је сваки тренутак на сцени пропраћен смехом, аплаузима одобравања и одушевљења Наташиним и Зорановим глумачим надахнућем.
А из њиховог угла рад на дуодрами био је захтеван, испуњен међусобном компактибилношћу која је и допринела, како је рекла Наташа, да направе „апсолутно добру представу“.
- Ми смо потпуно различити али јако компактибилни. То се могло видети и на сцени на којој смо се први пут појавили као брачни пар.
Црна комедија, античка драма, фарса, све то је по Наташи садржано у представи која одсликава друштво у коме данас живимо.
- Оно што је најважније направили смо једну топлу, питку, праву позоришну представу коју ће публика сат и петнаест минута са нама да заиста прође читав један спектар емоција, стања. Нема човека на овом свету који није замишљао шта би било кад би добио на лотоу или нешто слично. Сви мислимо ја бих овако, ја бих онако. То је исто кад ми кажемо: „Е, да сам ја на власти ја бих то другачије“. Заиста мислим, ако погледамо сву литературу писану на ту тему, да је Меша у праву када каже: „Сви они дођу да би променили власт, а у ствари само власт мења тебе“. Тако исто и овде. Ти мислиш да би ти не знам шта, али кад погледате статистичке податке шта се дешавало са људима који су добили на лотоу изненадили би сте се у најнегативнијем смислу. Буду на крају на просјачком штапу буквално. Е, тако и ово двоје људи пролазе са нама кроз буквално кратке еуфорије среће, па страха, како ће да сачувају паре, па како ће да их потроше, па параноје и на крају тотални хаос, разочарења, одбијања тога. То вам је као када засадите нешто а све зависи у какву сте земљу засадили. Исто је тако и када неком нешто причате. Све зависи шта је у том човеку, колико он може да прими. Џабе ви причате неком ако је јалов изнутра. Она има једну чувену реченицу, која је мени увек потресна, када на крају њему каже: „Нама је дошло прекасно, деци је дошло прерано“. Не можеш ти да избришеш с неким новцима оно што је било. Била је беда. Има много и комичних ствари. Публика се и све време смеје па онда опет негде се замисли и запита. Значи све оно што смо хтели постигли смо - рекла је Наташа.
Провокативна, с друге стране топла, љубавна, духовита, али и врло озбиљна због покретања једне скрајнуте теме о односу човека, неких правих, заборављених вредности и новца који је сада постао синоним свега, Цвијановићев је закључак о представи која на један потпуно незаустављив начин увуче публику у своју тематику.
- Интересантно је зато што ју је писао Ђерђ Шпиро, мађарски писац, негде измећу 2005. и 2007. године. Посебно је дирљиво да видите како једна суседна земља пролази кроз транзицију готово на исти начин као ми овде данас. Ми би можда могли да се сетимо неких бољих времена тамо кад је била велика земља али они баш немају чега. Ми смо имали један огроман проблем да правимо представу о нечему о чему је маштала и размишљала свака глава која је живела икад на овој планети откад постоји лото. Не постоји човек који у једном тренутку није помислио шта би радио кад би добио лото. А с друге стране, ми никад нисмо видели човека у тренутку када сазнаје да је добио на лотоу. Чак ни данас кад већ имамо „Јутјуб“, хиљаду камера, Великог брата који снима све. Никад, нигде нисмо видели човека у тренутку када схвата да је добио два милиона евра на лотоу. Тако да је пред нама стајао један огроман задатак. Човек живи у некој идеји да као познаје тај тренутак добитка овога, онога, али у ствари не зна ништа о томе. А на нама је био задатак да убедимо људе у искреност тог тренутка. Једноставно да створимо и направимо те људе и донесемо тај тренутак у коме њих двоје сазнају да су добили на лотоу. То је наш задатак. Тако да је било много тешко, као и много, много копања, посла, и мењања и овога и онога - истакао је Зоран.
Признаје да је све било лакше захваљујући Наташи и њеној женској интуицији о којој се не дискутује пуно.
- Ово је први пут да радимо у позоришту али Наташа и ја смо до сад некако претплаћени да играмо супружнике. Играли смо у „Ивковој слави“, затим у првој епизоди будуће серије „Мамурлуци“ Срђана Драгојевића. Наташа има ту дивну енергију, незаустављиву. Кад је покрене има диван инстикт. Све што је имала као идеју, све што је износила као предлог, све што је тражила да се уради овако или онако, све је била у праву. Много волим тај њен инстикт пошто је он некако непогрешив и из неког великог залета. У стварном животу то отприлике изгледа као кад преживите цунами. Некако после тога живите неки други живот. Свет као да почне да буде у боји. А ја на срећу сад сам већ толико вешт да могу да преживим такве налете. Огромно задовољство. Све што је предлагала, све што је доносила као предлог, све о чему је размишљала, све је био погодак у срце мете.
А да су погодили у срца шабачке публике било је више него очигледно што ће убрзо моћи, и то 1. децембра, да осете и сви они који су пропустили премијеру.
- Још боље је да дођу на прву репризу. Онда смо уигранији. Имаће заиста једно дивно вече. После прве премијере у Београду телефон ми је звонио исто и првог и другог дана јер људи размишљају о томе. Толико вас прича ухвати унутра. Од првог тренутка видећете дешава се поистовећење са актерима. То се мени десило кад сам је читала. Одбила сам једну велику ансамблу представу због овога. Ово ми је било примарно да урадим. Заиста сам сматрала да је то некако важно и глумачки и за мене и за Зорана. Желела сам просто то да радим - додала је Наташа на крају разговора.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
„Он једног поподнева дође кући раније с посла, а она тек долази с пијаце да спреми кромпир за ручак. Ништа од ручка, остаће гладни. Нешто страшно важно се догодило и то мора да јој саопшти. Али како да јој саопшти шта је срећа? Је ли срећа сигурност? Је ли новац срећа? Је ли срећа благостање? Како да је завредимо, како да објаснимо да смо је заслужили? Је ли срећа нешто чему само можемо да тежимо? Откуд та људска вера у лутријску срећку? Питање је, заправо, има ли краја друштвеној „транзицији“ или ће се људи делити на оне који се кладе на срећу и оне који су „срећни“ профитери. Постаје ли нам смешно свако моралисање на тему новаца? Ко још верује да сиромашни могу бити срећни? “
Вељко Мићуновић
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
