БОЖИЋ

Седели смо у полумрачној кухињи, а напољу се дан мучио да надвлада дугу зимску ноћ. Снег је затрпао прагове и сви смо нестрпљиво чекали да неко од станара први упрти стазу до шупе и клозета, који су се налазили у дну дворишта.
Светлост је долазила од велике количине жара из ложишта шпорета, који је посебно дотеран за ту прилику. Оштри мирис исфиксаних сулундара штипао нас је за нос и очи, док је ишмирглана плотна просијавала просторију. Плашећи се да не заспим, сетио сам се Бадње вечери и брата који је, као старији и снажнији, покупио скоро све што је мајка из кецеље на под бацала. Никако нисам могао да заборавим огромни орах, са којим бих, да сам га ухватио, сигурно сву комшијску децу у „кућама“ победио. Али, морам се осветити и на мах сам уздрхтао при помисли да ћу наћи пару у чесници.
Улазак комшије тргнуо ме је из размишљања. Већ је мирисао на јак дуван и лошу ракију, али је унео добро расположење у снене укућане. Варнице су прштале на све стране, а испао жар комшија је голим рукама у шпорет враћао. „Колико варница, толико среће, здравља, берићета!“ Пламен је захватио бадњак, осветљавајући наша сретна лица.
Најзад је свануло и природна светлост је продрла унутра, а комшија је пио трећу ракију, све гласније причајући о неким својим временима. Разговор су прекидале прангије које су се оглашавале све чешће, а чуле су се све ближе. Морали смо то видети.
Старији дечак носио је лепо изливену прангију, са чврстом дршком, а око њега се налазила гомила деце са различитим пуцаљкама. Најчешће су велики катанци са шупа остајали без кључева који су коришћени да се до врха напуне главицама од шибица. Понекад је и то могло да пукне, али није се далеко чуло, јер се држач од жице кривио, а ексер, који је служио као чеп, испадао напоље. Онај дечак који је имао праву прангију, шепурио се гледајући остале како се муче. Извадио је бочицу са жутом шалитром, а затим кашичицом до пола напунио шупљину, успут објашњавајући задивљеној деци да је не сме напунити целу јер се плаши да ће експлодирати. Снажно је замахнуо и ударио о праг Аутобуске станице, а мања деца су одскочила у страну. Наваљивали смо да је напуни до врха и на крају смо успели да га убедимо. Настао је тајац. А онда, страховит прасак. Остали смо укочени, отворених уста и чинило нам се да се зграда љуља. Ово мора да је чуо цео Шабац. Тапшали смо га по рамену, а он је ногом гурао одваљени део басамка.
Сто је био прекривен чаршавом од грубог платна са разнобојним цветовима повезаним међусобно. На средини се налазила чаша испуњена житом и кукурузом, а око свећице су бљештали сребрни новчићи. Све очи су биле упрте у чесницу која је крила своју тајну. „Ни сама не знам где сам пару ставила“- без разлога се мајка правдала. Горели смо од нестрпљења, али прво је требало молитву изговорити, затим собу окадити. Одвојена су три парчета за кућу, а онда је настало неописиво отимање између брата и мене, које мајка није успевала да смири. Нагло смо гутали несажвакане залогаје, притом штуцајући, али на грдње се нисмо обазирали. Да ли је заборавила да стави пару? И онда, туп удар у зубе, до бола, а сузе почеше да навиру на очи. Нашао сам! Нашао сам! Узвикивао сам држећи је у шаци, на шта је брат љутито отишао од стола. Одвојио сам околно тесто и испруженог длана говорио: Имаћу много среће ове године.