НА ПРАГУ ЈЕВРОПЕ

Један запис немачког географа и путописца Феликса Каница у време заповедања господара Јеврема Обреновића у Шапцу 1816. до 1831, говори да је овај град био богата варош на граници двају царства, која се и именом “Малог Париза”, могла звати. То је варош коју су и Капијом Јевропе крстили. Варош која корача подједнако са Београдом. Шта више у много чему и предњачи... пише Каниц.
КЛАВИР И ШАРГИЈЕ
Док су целим Београдским пашалуком и престоним Београдом одјекивале шаргије, гусле и двојнице, немачки учитељ музике Јосиф Шлезингер, који је по заповести Јевремовој у Шабац приспео, подучавао је клавиру Јевремову ћерку Анку.
А у време Јевремово Шабац је по много чему био први у Србији. Први клавир, прва стакла на прозорима, прва европска мода, први учитељи музике, први кревети, прва стајаћа војска ( касарна ), први фијакер у Србији, прва болница, прва апотека, први рендген апарат, први... и тако ваздан.
Господар Јеврем није у Шабац унео само гламур запада, већ и своју навику да рано устаје и са пословима први започиње... Док је млади господар у својој соби, горе на Конаку, испијао у рано јутро први филџан тек испечене кафе, његов секретар Алекса Поповски, читао му је тек приспеле европске новине и часописе. Јеврем је доста књига и сам читао.
За Србију овог времена у којој се још спавало на поду на лежајевима од сламе, а покривало поњавом или асуром у којој се јело са синије, седећи на малим троношцима и грабећи дрвеним кашикама из заједничке чиније, сваки детаљ из Јевремовог конака имао је драгоцен значај.
ФИЈАКЕР И ТАЉИГЕ
Јеврем је са дивана ( први кревет) често гледао кроз стакла широких прозора своје куће. С друге стране ширени су видици и оних који су у величанствен шабачки конак почели све чешће да навраћају. Хартија пенџерлија, којом су до тада “застирани” прозори губила је ову намену. Изгледа да су ти први застакљени прозори доприносили да и Србија јасније погледа и да се окрене Јевропи.
Конак је привлачио посебну пажњу, а испред њега често први правцати фијакер са белцима који су чекали да у варош или на даљи пут превезу младог господина и његову госпођу Томанију. Кад су гласи о тој раскоши стигли у Крагујевац, књаз Милош који није много марио за те пречанске новотарије и још са својом Љубицом возао у таљигама које су вукли волови, не издржа већ посла писмо свом брату Јеврему у Шабац, са прекором због таквог помодарства и луксуза. Са писмом посла и своја два момка који су се одмах постарали да већ наредне недеље тај исти фијакер стигне у Крагујевац.
Јеврем се тако нашао у “необраном грожђу”. Одмах је из Срема наручио нови фијакер и у њега упрегао још силније белце. Сличне фијакере и још украшеније почињу да купују и други богатији шапчани, а на њих су се убрзо угледали и имућнији људи из суседних вароши.
Шабачке занатлије добијају нову идеју. Почели су сами да изграђују нове кароце, чезе и фијакере. По томе посташе чувени: Јован Апић, исти онај Коларица Јоца, Тодор Кнежевић и Црнгалија Панта. Како пише уважени колега, почивши Новица Прстојевић, вишегодишњи бивши главни и одговорни уредник овог листа, у својој монографији поменуте занатлије улазе и у варошку химну коју су често певали Цицварићи.
Зидани су потом и други конаци, широм Србије. Радили су их чак исти мајстори као у Шапцу, али ниједан није био као онај први. Полемисали су потом учени људи можда због места на коме је подигнут, можда због света који је у њега навраћао, можда због топлине и отворености којом су овде гости дочекивани, а не треба занемарити ни значај оних новотарија, које су стизале у Мали Париз, Јевремовог доба, уствари у Србију жељну мира и берићета.
Остаје питање колико би садашњој Србији требао један Јеврем и конак да се опет бар одшкрину они стаклени пенџери према Јевропи. Шапцу би то сигурно много значило. Можда и целој Србији.