ПРЕМИЈЕРСКЕ СУЗЕ

Рад, Рад, Рад, Рад, Рад, Рад. Јавор, Јавор, Јавор, Јавор, Јавор, Јавор. Металац, Металац, Металац, Металац, Металац, Металац. Чукарички, Чукарички, Чукарички, Чукарички, Чукарички, Чукарички…
Овако понекад, драгиграђани Чивијашке републике, понављам себи у мислима и то најчешће док слушам предугачке, заморне, а бесмислене говоре мојих колега политичара на седницама и заседањима.
Понекад ме неочекивано прену из ове моје медитације, па ми, мимо моје воље несвесно излети рецимо: Рад, Рад, Рад, Рад, Рад, Рад….
Док схватим шта сам изговорио, већ је касно. Наравно да не долази у обзир да присутнима у сали и гледаоцима крај малих екрана објашњавам да је то тек део моје свакодневне мантре набрајања тимова, назива предузећа, градова у Србији, река, језера, биљака, животиња и опозиционих партија, па се, брже –боље извадим наставивши нешто у стилу “…хоћу да се ради још више и боље и…овај…радније него до сад”. Зашто да вас лажем, драги грађани Чивијашке републике, мој став је да је рад нужно зло. Чак није ни нужно, уколико је човек способан да алтернативним начинима, дакле мимо рада, оствари материјално и духовно благостање. У том случају, није ни зло. Свестан чињенице да сам на прошлогодишњим чивијашким изборима добио мандат, не због своје марљивости, него због свог урођеног шарма и талента за лелемуђење, одлучно овде изјављујем: мука ми је од било каквог умног, а камо ли физичког рада и не стидим се да то признам. Мислим да је природно стање човека, а поготову човека на високој позицији попут мене, да сву своју енергију усмерава искључиво ка задовољењу сопствених хедонистичких потреба. Желим да видим срећна, насмејана лица грађана док златним кочијама које вуку диносауруси лагано јездим ка спацентру. Хоћу да и без мене на челу Чивијашке владе, све савршено функционише током мог тромесечног летовањана Карибима, Хавајима, Тајланду, Куби и нешто мало у Гроцкој.
Хоћу да сви буду срећни због моје среће. Да уживају због мојих уживања. Да народима који немају овако кул премијере, поносно кажу : “Ваш ради!? Свашта. Овај наш муда лади.”
Нека се стави у новине: Има муда. И лади их!
Није то срамота, напротив. Пробао сам летос на хрватском приморју и верујте, ужитак је заиста велики.
На посао, када ипак морам да одем, касним максимално, јер тиме скраћујем време које ћу провести на послу. Лепше је посветити се породици, хобијима, Нетфликсу…
Визију будућности републике немам, али визију своје среће и те како. Уосталом ко није за себе…
Не верујем да ћу Чивијашку републику увести у ЕУ, али, ако вам то драги грађани значи и ако ћете се боље осећати, немам проблем да вам кажем: “На прагу смо ЕУ”!
Заправо, рећи ћу вам све што желите да чујете.
Шта ме кошта?
Рад, Рад, Рад, Рад, Рад, Рад…