СКОРО ЗАБОРАВЉЕН ЗНАМЕНИТИ МАЧВАНИН, МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ ИЗ ЦРНЕ БАРЕ
ЗВЕЗДА НЕСВАКИДАШЊЕГ СЈАЈА
Милош С. Милојевић- српски Херодот, како су га звали, први дошао до драгоцених података о историји Срба, борећи се за њихово уједињење у једну државу. Оставио је дела чији сјај се ни до данас није угасио. Јунак у рату и миру, веома заслужан за утемељење историје српског народа, једног од најстаријих у Европи и међу свим Словенима. У родном селу успомену чува истоимено Удружење грађана
Филозоф и утемељивач модерне српске историје Милош С. Милојевић, рођен је у Црној Бари, крај Дрине 16. октобра 1840. године. За њега угледни шабачки прота Марко Павловић каже на једном научном скупу да потиче из свештеничке породице, а сви његови ближи и даљи потомци били су цењени интелектуалци оног доба. Прва знања је стекао у родном селу. Касније се школовао у Шапцу и Београду. Шире се образовао у Москви, где је провео три године. Тамо је студирао историју и поред санскрита научио све класичне језике, што му је много помогло при повратку у раду и даљем научном усавршавању.
Сукоб са германском школом историје
Прво је био судски писар у Ваљеву, а касније професор београдске богословије и лесковачке гимназије. Захваљујући преданом раду постао је члан Српског ученог друштва из кога је настала Српска академија наука. Јуришао је на челу добровољачких одреда у борбама против Турака.
Остало је сећање, да је Милош био велики поборник уједињења свих Срба. Посебно је критиковао равнодушност ондашње Србије према српским крајевима под Турском. У Београду окупља раднике, посебно из јужне Србије и Македоније, ради очувања веза српског народа у слободној и потлаченој Србији. Зато је често путовао, јужним крајевима Србије прерушен у зидара или молера, настојећи касније да опише пределе и људе, кроз које је пролазио и које је упознао, а све у циљу уједињења Срба.
Многи историчари који су се бавили његовим питањем, били су затечени сазнањем до кога је дошао истраживачким, мултудисциплинарним путем ( трагом споменика и манастира српских ) о историји српског народа. Тиме је практично окренуо нову страницу српске историје, сагледавајући прошлост свог народа као историчар, лингвиста и социолог. Заслуге досежу до утемељења истине о Србима, који су према Милошевом учењу један од најстаријих народа у Европи и међу свим Словенима. И што је најважније целим својим научним радом доказао је неистиност тадашње, актуелне германске историјске школе, за коју историја Срба почиње ступањем Немањића на историјску сцену. Милојевић је открио трагове присуства Срба у Индији и њихове заједнице у Азији, Африци и Европи.
Удружење грађана „Милош Милојевић“ у родном селу
Сукоб са актуелном германском школом историје, изгледа да је био и Милошев највећи “грех“, који му и тада и касније посебно у научним круговима нису могли да опросте. Његово грандиозно животно дело је скоро заборављено, а залагао се срцем, душом и свим својим научним радовима за заштиту српских споменика, манастира и цркава на Косову. У том смислу оштро је критиковао и био против одлуке тадашње српске владе из 1871. године о изузимању неких српских манастира на Косову од заштите. Не треба заборавити да је тада комплетна немачка наука била стављена у службу пангерманског империјализма.
Ипак Милошева сабрана дела угледала су светло дана. Прво су били преводи са руског дела “Маљута Скуратова“ и “Обичаји великоруса“. Из штампе је изашла и његова књига “Обичаји и песме укупног народа Српског“, 1869. године. Потом годину дана касније “Сватовске песме“. Требало би поменути и књигу одломака из живота Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији, као и многе друге које је за живота објавио, а остало је и доста необјављеног материјала.
- Мислим да многи у родном селу знају за њега, а то су пре свих чланови нашег Удружења грађана “Милош Милојевић“, које је формирано шестог маја 2010. године у Црној Бари и има око 200 чланова. То је пре свега нестраначка организација. Поставили смо спомен плочу с његовим ликом на кући Удружења у улици Витомира Марјановића број шест у Црној Бари. Ту је и велики билборд с његовом фотографијом и сви који овуда прођу не могу да га не примете.
Финансијска помоћ општине нажалост изостаје, а ми сами нисмо у могућности да штампамо књигу о Милошевом животу и делу, што смо планирали, а редован помен овом знаменитом Мачванину и Србину одржавамо сваког 24. маја у просторијама Удружења, каже Новица Крезовић, економски техничар из Црне Баре, председник Удружења грађана “Милош Милојевић“.
“Једна звезда на Српском небу утрнула је. Она беше необична сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку, далеку прошлост народа Српског, осветљаваше тамне кутове простора отаџбине Србинове и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали. Видесмо браћу нашу српски народ у свим српским земљама.
Звезда се угасила али њена светлост још допире до нас и дуго ће дуго светлети“. Ово је између осталог записано у некрологу поводом смрти Милоша С. Милојевића, 24. јула 1897. године у Београду.
Филозоф и утемељивач модерне српске историје Милош С. Милојевић, рођен је у Црној Бари, крај Дрине 16. октобра 1840. године. За њега угледни шабачки прота Марко Павловић каже на једном научном скупу да потиче из свештеничке породице, а сви његови ближи и даљи потомци били су цењени интелектуалци оног доба. Прва знања је стекао у родном селу. Касније се школовао у Шапцу и Београду. Шире се образовао у Москви, где је провео три године. Тамо је студирао историју и поред санскрита научио све класичне језике, што му је много помогло при повратку у раду и даљем научном усавршавању.
Сукоб са германском школом историје
Прво је био судски писар у Ваљеву, а касније професор београдске богословије и лесковачке гимназије. Захваљујући преданом раду постао је члан Српског ученог друштва из кога је настала Српска академија наука. Јуришао је на челу добровољачких одреда у борбама против Турака.
Остало је сећање, да је Милош био велики поборник уједињења свих Срба. Посебно је критиковао равнодушност ондашње Србије према српским крајевима под Турском. У Београду окупља раднике, посебно из јужне Србије и Македоније, ради очувања веза српског народа у слободној и потлаченој Србији. Зато је често путовао, јужним крајевима Србије прерушен у зидара или молера, настојећи касније да опише пределе и људе, кроз које је пролазио и које је упознао, а све у циљу уједињења Срба.
Многи историчари који су се бавили његовим питањем, били су затечени сазнањем до кога је дошао истраживачким, мултудисциплинарним путем ( трагом споменика и манастира српских ) о историји српског народа. Тиме је практично окренуо нову страницу српске историје, сагледавајући прошлост свог народа као историчар, лингвиста и социолог. Заслуге досежу до утемељења истине о Србима, који су према Милошевом учењу један од најстаријих народа у Европи и међу свим Словенима. И што је најважније целим својим научним радом доказао је неистиност тадашње, актуелне германске историјске школе, за коју историја Срба почиње ступањем Немањића на историјску сцену. Милојевић је открио трагове присуства Срба у Индији и њихове заједнице у Азији, Африци и Европи.
Удружење грађана „Милош Милојевић“ у родном селу
Сукоб са актуелном германском школом историје, изгледа да је био и Милошев највећи “грех“, који му и тада и касније посебно у научним круговима нису могли да опросте. Његово грандиозно животно дело је скоро заборављено, а залагао се срцем, душом и свим својим научним радовима за заштиту српских споменика, манастира и цркава на Косову. У том смислу оштро је критиковао и био против одлуке тадашње српске владе из 1871. године о изузимању неких српских манастира на Косову од заштите. Не треба заборавити да је тада комплетна немачка наука била стављена у службу пангерманског империјализма.
Ипак Милошева сабрана дела угледала су светло дана. Прво су били преводи са руског дела “Маљута Скуратова“ и “Обичаји великоруса“. Из штампе је изашла и његова књига “Обичаји и песме укупног народа Српског“, 1869. године. Потом годину дана касније “Сватовске песме“. Требало би поменути и књигу одломака из живота Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији, као и многе друге које је за живота објавио, а остало је и доста необјављеног материјала.
- Мислим да многи у родном селу знају за њега, а то су пре свих чланови нашег Удружења грађана “Милош Милојевић“, које је формирано шестог маја 2010. године у Црној Бари и има око 200 чланова. То је пре свега нестраначка организација. Поставили смо спомен плочу с његовим ликом на кући Удружења у улици Витомира Марјановића број шест у Црној Бари. Ту је и велики билборд с његовом фотографијом и сви који овуда прођу не могу да га не примете.
Финансијска помоћ општине нажалост изостаје, а ми сами нисмо у могућности да штампамо књигу о Милошевом животу и делу, што смо планирали, а редован помен овом знаменитом Мачванину и Србину одржавамо сваког 24. маја у просторијама Удружења, каже Новица Крезовић, економски техничар из Црне Баре, председник Удружења грађана “Милош Милојевић“.
“Једна звезда на Српском небу утрнула је. Она беше необична сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку, далеку прошлост народа Српског, осветљаваше тамне кутове простора отаџбине Србинове и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали. Видесмо браћу нашу српски народ у свим српским земљама.
Звезда се угасила али њена светлост још допире до нас и дуго ће дуго светлети“. Ово је између осталог записано у некрологу поводом смрти Милоша С. Милојевића, 24. јула 1897. године у Београду.
Љ. Ђукић
Најновији број
25. април 2024.
