ЖИВОТНО СПОРТСКА ПРИЧА
ИЗМЕЂУ ПОШТЕ И БУБАМАРЕ
Богољуб Матић познатији као Боћа живи са супругом Миленом у улици Бранимира Ћосића и слови за заљубљеника у најлепшу споредну ствар на свету коју је уклапао са радом у пошти где је био инжењер ПТТ саобраћаја и радио као контролор. Почео је као чувар, па шалтерски раник да би по завршетку више школе постао контролор.
- Са супругом сам изродио две кћери Светлану и Славицу и дичим се унучићима који са родитељима живе у Новом Саду, Алексом који попут деде воли фудбал и тренира већ осам година у екипи Бистрица где је стандардни првотимац. Од друге ћерке Славице имам првачића Соњу која би опет у глумачке воде, поноси се деда Боћа.
Фудбал је друга страна медаље, и љубав и страст. Рођен у Помијачи подно Цера 1947. године садашњи пензионер је играо за школске екипе а, потом прешао и у Мачву у млађе омладинце али код Баће Јуришића и Ћела Вилотића играли су они који имају више оцене а, не само јурцају за лоптом. Потом прелази у Раднички код професора Киша. Године 1967. оснива клуб Омладинац, на кратко прекида због служења војног рока али и тамо уз звучна имена има екипу која је побеђивала све у Горњем Милановцу и Чачку.
- Потом долази тренерска каријера и књижица са бројем 0055. Од Омладинца нижу се Занатлија а, постајем и фудбалски судија. Брзом дижем руке од суђења и настављам тренерску каријеру преузимањем Карађорђа у време кад су браћа Вујовић из Сплита били у Шапцу у војсци и памтим да су Шеварице ушле у виши ранг. Следи љубав ка Грушићу и период који незаборављам који се тек био укључио у општинску лигу.
Ту се затвара књига упоредног трајања заљубљеника без мере. Мирне пензионерске дане уз породицу дели опет са фудбалом без којег не уме живети, каже за крај популарни Боћа из дана рада у Пошти.
Све своје наде Боћа полаже у унука Алексу који обећава пуно и има ген изражен и за више успехе. Ипак здравље ставља у први план а, остало баш као и своју причу одреди виша сила, закључује љубимац живота изнад свега.
Каже да је захваљујући фудбалу претрчао сва игралишта од Љубовије и Уба, Осечине, Крупња, целу Мачву и Јадар а, пикао “бубамару“ у Метлићу, Текеришу, Крнулама и тако редом до незаборавног Грушића.
- Са супругом сам изродио две кћери Светлану и Славицу и дичим се унучићима који са родитељима живе у Новом Саду, Алексом који попут деде воли фудбал и тренира већ осам година у екипи Бистрица где је стандардни првотимац. Од друге ћерке Славице имам првачића Соњу која би опет у глумачке воде, поноси се деда Боћа.
Фудбал је друга страна медаље, и љубав и страст. Рођен у Помијачи подно Цера 1947. године садашњи пензионер је играо за школске екипе а, потом прешао и у Мачву у млађе омладинце али код Баће Јуришића и Ћела Вилотића играли су они који имају више оцене а, не само јурцају за лоптом. Потом прелази у Раднички код професора Киша. Године 1967. оснива клуб Омладинац, на кратко прекида због служења војног рока али и тамо уз звучна имена има екипу која је побеђивала све у Горњем Милановцу и Чачку.
- Потом долази тренерска каријера и књижица са бројем 0055. Од Омладинца нижу се Занатлија а, постајем и фудбалски судија. Брзом дижем руке од суђења и настављам тренерску каријеру преузимањем Карађорђа у време кад су браћа Вујовић из Сплита били у Шапцу у војсци и памтим да су Шеварице ушле у виши ранг. Следи љубав ка Грушићу и период који незаборављам који се тек био укључио у општинску лигу.
Ту се затвара књига упоредног трајања заљубљеника без мере. Мирне пензионерске дане уз породицу дели опет са фудбалом без којег не уме живети, каже за крај популарни Боћа из дана рада у Пошти.
Све своје наде Боћа полаже у унука Алексу који обећава пуно и има ген изражен и за више успехе. Ипак здравље ставља у први план а, остало баш као и своју причу одреди виша сила, закључује љубимац живота изнад свега.
Каже да је захваљујући фудбалу претрчао сва игралишта од Љубовије и Уба, Осечине, Крупња, целу Мачву и Јадар а, пикао “бубамару“ у Метлићу, Текеришу, Крнулама и тако редом до незаборавног Грушића.
С.К.
Најновији број
25. април 2024.
