Шабац ““ острво другости

У последњих 25 година, како смо отворили процесе демократизације друштва, коју прате и изборни циклуси, као саставни део демократије, карактер изборних кампања се драматично променио. На економском, естетском и емотивном плану.
Почело се са пуно страсти и импровизација. Присетимо се ратова плаката, застрашивања тадашњих опозиционих активиста, изборних крађа, демонстрација, медијског мрака, великих надања, европских императива, као и претњи свим нашим очекивањима. Прве две деценије наше демократије, могли би да кажемо да су биле врло емотивне. Суштински, кретали смо се у оквиру стандардних драматуршких образаца о добрим и лошим, светлу и тами.
Стижемо, коначно и до садашњег тренутка. Изборне кампање су изгубиле свој некадашњи снажан емотивни набој, на којим су углавном почивале. Између осталог , зато што су политички актери рекли све што су имали. Исти слогани само мењају странке, као и посланици. Импровизације су искључене, свака слика или реч је проверена путем истраживања јавног мњења, и статистичких модела, и сваки садржај мора да се држи наратива политичке коректности. Активисте које лепе плакате, заменили су ботови. Кампање су се из реалног пребациле у виртуелни простор.
И таман кад би нам се да учинило да улазимо у фазу краја историје, како је писао Фукујама, живот нас изненади својом непредвидљивошћу.
Сведоци смо вести која је успела да изађе из свих до сада познатих оквира који важе за учеснике изборног процеса. Тврдећи да је дегутантно трошити 7 одсто буџета града на културу и програме у култури, један од актера процеса, поставља нове, до сада непознате стандарде, водећи своју кампању са позиција негације и разградње.
Наравно, треба се упитати зашто би оваква вест уопште могла да буде занимљива у земљи у којој водеће музејске институције не раде више од деценије.
У тренутно доминантном моделу, у ком се примат даје сваком облику разградње, било институција, јавних простора и слично, Шабац је постао и јесте, мало острво другости. Годинама уназад давања из градског буџета за културу кретала су се између 5 и 7 одсто.
Дугачак је списак објеката, опреме, програма који су реализовани захваљујући буџетској подршци. Не наводим их, јер оне нису суштина те подршке. Јер зграде не чине град. Град чине људи који живе у њему. Суштина је у подршци људима, најважнијем ресурсу свих, па и овог времена. Јер и наш омиљени градски мит, о Шапцу као граду првина, је у ствари само прича о људима који су трагали за новим искуствима, новим садржајим који нису били део стандардног културног модела Србије и који су желели да те новине буду део њиховог града. Мит о Малом Паризу је у ствари прича о необичним људима који су створили најиновативнији и најузбудљивији град у тадашњој Србији.
Доносећи стратешку одлуку да издваја значајна средства за културу, а суштински да подиже капацитете и институција и људи, град је показао своју одлучност да Шабац поново постане најиновативнији град у Србији. Да створимо нове првине у 21. веку и редефинишемо и поново испишемо нама драге митове, како би и наши потомци имали о чему да причају.
Зато је и горе споменута изјава невероватна, јер указује на непознавање чињеница и суштинског функционисања града.