РАЗГОВОР СА ПРЕДРАГОМ МУШИЦКИМ, ТРЕНЕРОМ КК „БАЈРАМПАША“
Инспирација пуних дворана
Прве тренерске кораке направио је пре 20 година. Водио је различите категорије шабачких клубова, ушао у историји у сезони 2012/2013, а онда се, чак и за њега неочекивано, отиснуо преко границе и наставио да се усавршава у Турској. Предраг Мушицки отишао је на пробу, а у Истанбулу остао, ево већ неколико година.
Ушли сте у историју шабачке кошарке освајањем лиге са максималним учинком и некако је ангажман у иностранству био логичан, наредни, корак у каријери. Како је дошло до Вашег ангажовања у Турској?
- Искрено, ја нисам размишљао о иностранству, али први контакт са Турском био је преко нашег суграђанина и некадашњег репрезентативца, Александра Рашића. Био сам близу посла у Анкари, но када је смењен први тренер, ангажман је пропао. Ипак, уследио је позив Зулфо Косута, бившег репрезентативца Турске, пореклом из Рожаја, кога знам са кампова. Понудио ми је посао тренера јуниора у његовом клубу „Бајрампаша Санчак спор“. Брзо смо се договорили и ја сам спаковао кофере.
Како је текла Ваша каријера у Турској?
- Најпре сам имао пробни, десетодневни период у Истанбулу. Радио сам са омладинским репрезентативцима, међу којима је и светски потенцијал, Емирџан Косут из Ефеса. Били су задовољни мојим радом, те је уследио дугорочни уговор. Водио сам, најпре, јуниоре и то у највишем рангу. Побеђивали смо Ефес и Галатасарај, а на крају били шести, што је велики успех. Потом сам водио и сениоре, ушли смо у плеј оф Треће лиге, а из млађих категорија дали смо три репрезентативца: Аксуа, Дестаноглуа и Репића.
Турска невероватно напредује што се клупске кошарке тиче. Да ли су велика улагања једини узрок томе или има још нешто?
- Није једини, али је кључни. Улажу много, али и плански. Много дају млађим категоријама и зато су омладински и јуниорски прваци Европе. Клубови су приватни, организовани по НБА принципу. Долазе врхунски играчи, тренери. Знају шта раде, поштују знање, труд и то им се враћа.
Како изгледа радити у нижим лигама, што се услова и посете тиче и може ли се рећи да су Турци луди за кошарком?
- Најјача су лига Европе, али и најпосећенија. Дворане су пуне у мушкој и женској конкуренцији, код млађих категорија, али и у нижим лигама. Јесу мање, али су једнако пуне, атмосфера феноменална. Они воле спорт генерално, а кошарка је, после фудбала, најпопуларнија. Код њих су све лиге професионалне, то довољно говори.
Некако обележје љубави ових простора према кошарци су тзв. улични терени, терени за баскет у неким квартовима, поред пута, двориштима, има ли тога у Турској/Истанбулу?
- Предрасуда је да су терени за баскет обележје Балкана и Америке. Турска их је пуна, а када је лепо време, место нећете наћи, екипе чекају на ред. Баскет и кошарку играју и деца, али и старији рекреативци.
Знамо шта за нашу кошарку значе Жељко и Дуда, а какав је њихов статус у Турској и колико се цени Србија као кошаркашка нација тамо?
- Југословенска школа кошарке је узор за њих. Нису жалили новца да доведу Жељка Обрадовића, као ни Ивковића, пружили су им све услове и то је важно. Не траже одмах резултат, хоће највише, али знају да то захтева време.
Како је текло привикавање на живот у Истанбулу, када прође тај осећај туристе у великом граду и пређе у становника тог града?
- Јако је тежак почетак, све је непознато, а знате да је то сада Ваш живот, морате да се навикнете. Срећом, много је људи из Србије, Црне Горе, Босне, те сам са, уз њих, привикавао. Највише сам захвалан помоћном тренеру, Бурхану Гулеру, још једном Рожајцу. Управо првих дана, он ми је помогао да се снађем и стекнем познанства.
Како изгледа свакодневица у таквој метрополи?
-Од куће до посла и натраг и тако седам дана недељно. Нема викенда, радим више него у Србији. Пружају све услове и захтевају посвећеност. Срећа што клуб држи спортска породица, где су отац, мајка и троје десе, сви спортисти. Знају какав труд изискује предан рад и ту су да помогну како год могу.
Каква су Ваша очекивања од Ф4 у Берлину. Да ли је време да Турска коначно добије клупског шампиона Европе?
- По свему, време је. „Фенер“ је доминирао целе сезоне и мислим да је први фаворит за титулу. Верујем да ће успети и навијам за њих.
Ваши планови за даље?
- Врло сам задовољан садашњом ситуацијом, али је овај посао јако променљив. Кофери морају бити спремни, било да се направи корак напред, уколико се укаже прилика или назад, ако дођете у такву ситуацију. Ове године је тачно две деценије како сам у тренерском послу, знам шта значи бити на врху, али и трпети поразе, то је наша судбина.
Ушли сте у историју шабачке кошарке освајањем лиге са максималним учинком и некако је ангажман у иностранству био логичан, наредни, корак у каријери. Како је дошло до Вашег ангажовања у Турској?
- Искрено, ја нисам размишљао о иностранству, али први контакт са Турском био је преко нашег суграђанина и некадашњег репрезентативца, Александра Рашића. Био сам близу посла у Анкари, но када је смењен први тренер, ангажман је пропао. Ипак, уследио је позив Зулфо Косута, бившег репрезентативца Турске, пореклом из Рожаја, кога знам са кампова. Понудио ми је посао тренера јуниора у његовом клубу „Бајрампаша Санчак спор“. Брзо смо се договорили и ја сам спаковао кофере.
Како је текла Ваша каријера у Турској?
- Најпре сам имао пробни, десетодневни период у Истанбулу. Радио сам са омладинским репрезентативцима, међу којима је и светски потенцијал, Емирџан Косут из Ефеса. Били су задовољни мојим радом, те је уследио дугорочни уговор. Водио сам, најпре, јуниоре и то у највишем рангу. Побеђивали смо Ефес и Галатасарај, а на крају били шести, што је велики успех. Потом сам водио и сениоре, ушли смо у плеј оф Треће лиге, а из млађих категорија дали смо три репрезентативца: Аксуа, Дестаноглуа и Репића.
Турска невероватно напредује што се клупске кошарке тиче. Да ли су велика улагања једини узрок томе или има још нешто?
- Није једини, али је кључни. Улажу много, али и плански. Много дају млађим категоријама и зато су омладински и јуниорски прваци Европе. Клубови су приватни, организовани по НБА принципу. Долазе врхунски играчи, тренери. Знају шта раде, поштују знање, труд и то им се враћа.
Како изгледа радити у нижим лигама, што се услова и посете тиче и може ли се рећи да су Турци луди за кошарком?
- Најјача су лига Европе, али и најпосећенија. Дворане су пуне у мушкој и женској конкуренцији, код млађих категорија, али и у нижим лигама. Јесу мање, али су једнако пуне, атмосфера феноменална. Они воле спорт генерално, а кошарка је, после фудбала, најпопуларнија. Код њих су све лиге професионалне, то довољно говори.
Некако обележје љубави ових простора према кошарци су тзв. улични терени, терени за баскет у неким квартовима, поред пута, двориштима, има ли тога у Турској/Истанбулу?
- Предрасуда је да су терени за баскет обележје Балкана и Америке. Турска их је пуна, а када је лепо време, место нећете наћи, екипе чекају на ред. Баскет и кошарку играју и деца, али и старији рекреативци.
Знамо шта за нашу кошарку значе Жељко и Дуда, а какав је њихов статус у Турској и колико се цени Србија као кошаркашка нација тамо?
- Југословенска школа кошарке је узор за њих. Нису жалили новца да доведу Жељка Обрадовића, као ни Ивковића, пружили су им све услове и то је важно. Не траже одмах резултат, хоће највише, али знају да то захтева време.
Како је текло привикавање на живот у Истанбулу, када прође тај осећај туристе у великом граду и пређе у становника тог града?
- Јако је тежак почетак, све је непознато, а знате да је то сада Ваш живот, морате да се навикнете. Срећом, много је људи из Србије, Црне Горе, Босне, те сам са, уз њих, привикавао. Највише сам захвалан помоћном тренеру, Бурхану Гулеру, још једном Рожајцу. Управо првих дана, он ми је помогао да се снађем и стекнем познанства.
Како изгледа свакодневица у таквој метрополи?
-Од куће до посла и натраг и тако седам дана недељно. Нема викенда, радим више него у Србији. Пружају све услове и захтевају посвећеност. Срећа што клуб држи спортска породица, где су отац, мајка и троје десе, сви спортисти. Знају какав труд изискује предан рад и ту су да помогну како год могу.
Каква су Ваша очекивања од Ф4 у Берлину. Да ли је време да Турска коначно добије клупског шампиона Европе?
- По свему, време је. „Фенер“ је доминирао целе сезоне и мислим да је први фаворит за титулу. Верујем да ће успети и навијам за њих.
Ваши планови за даље?
- Врло сам задовољан садашњом ситуацијом, али је овај посао јако променљив. Кофери морају бити спремни, било да се направи корак напред, уколико се укаже прилика или назад, ако дођете у такву ситуацију. Ове године је тачно две деценије како сам у тренерском послу, знам шта значи бити на врху, али и трпети поразе, то је наша судбина.
Д. Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
