БУЛКЕ

Уз њиве и путеве раскошно црвена боја ретко кога остави равнодушним. Булке, попут чувара зрења, говорили су стари расуле се на искрају маја и пред јунске жеге да опомену да ту зри хлебно жити и толико тога што природа раскошно дарује.
Булке.
Толико је предања о њима да је тешко кренути. Али једна прича одолева вековима. Беху то сушна лета која су бројну млађарију отерале у град трбухом за крухом. И тог лета булке су живале али авај. У зору се некако и могло дисати али како је дан одмицао то је бивало несносно. А из сиротињске куће четворо упртило балоне и српове, ужад плетене на искрају оближње баре, па пут под ноге. У сам расвитак.
Биле то њиве коју је држава даровала сиротињи да преживи, парцеле уске али дуге у недоглед. Отац косио, мајка купила а синови од по једва десетак година простирали ужа да би се знојавог чела отац враћао да све повеже. Потом би се утркивали докле је снаге било да све садену у крстине и сачувају за вршај.
Тог дана све је до пред крај било идилично. А онда црни облак запрети и за њим сиви који је вазда носио лед у својој котарици бола. Олуја млела све пред собом а мајка попут квочке скупљала своју нејач. Отац се крстио и нешто роморио у браду тек са последњим откосом који у журби покупише и понапише студен воде отпоче болан пир. Покривени старом травом и импровизованим склоништем сачекаше док се канали не понапише воде и почеше расипати по њиви. Крстине су одолеле али све је било у тоталном расулу.
Ред јабланова старих деценије попут палидрваца се изломио и собом самлео мноштво летине. И тако редом.
Не потраја дуго и засија сунце. Облаци одоше даље да пожине нови пир а породица погнутих глава крете пут старе оџаклије да види има ли чега живог. А тамо слика непреболна. Срушен стари орах, тачније ишчупан, воће расуто по земљи и тако редом. Кокоши се скупљале сатима, гладне животиње тражиле своје.
Само су уз суседну њиву поносно стајале пурпурно црвене булке.
Чувари зрења нису сачували своје.
У то доба зачу се и сеоско звоно. Сви помослише да се оглашава да се лакше зло преболи али ето нове несреће. Пар чобана у непрегледним ливадама склониште потражише под времешним храстом. И ту их отворених очију и беживотних тела нађоше старине похрливши да виде зашто их нема. А цело стадо се окупило око њих иако је забрањена летина мамила.
И оближња река се излила и све је туробно болело и очи и душу, само су булке биле чинило се и црвеније.
Чувари летине која је живот значила имају свој век и трају колико и прича о њима. Девојке их уплитале у косе а момци оној коју су бегенисали давали од срца.
Прођоше векови и све поста тек сећање. Болно и стварно. Не поновило се зборили стари а ми ето да траје и сећа у нека времена друга дарујемо вама да се сетите кад тешкоће дођу. Издржало се све. Човек је марвинка тврдили најстарији, све преживи. Булке су остале да пркосе вековима и чувају и дан данас. На многаја љета са радошћу коју својом појавом носи.
И пред жетву која би требала бити раскошна ако раскошно попут булки стигну до амбара. И одгаје и нејач и спреме све за свадбена весеља која беху са јесени. Некада било а сада тек да се зна.
Булке су биле и остале чувари зрења.