ШАБАЧКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР

Зграда у Јевремовој улици, где је данас Културни центар, одувек је припадала младима. Центар Шабачке трговачке омладине, додељен је омладини Шапца 1963. године, деведесетих је Дом омладине преименован у Дом културе, а већ извесно време носи назив Културни центар Шабац.
О времену садашњем, као и плановима за будућност, разговарали смо са Соњом Петровић Јагић, новоизабраном директорком, која је запослена у Културном центру 24 године.
- Пратећи савремене тенденције и нове идеје, правимо програме које смо дефинисали у неколико сцена: књижевна, ликовна, дечја, трибинска и музичка. Имамо квалитетну екипу људи који озбиљно раде. Подржава нас Градска управа, понекад Министарство културе и информисања, имамо и нешто својих средстава. Ипак, средства су нам ограничена, зато смо одлучили да се окренемо могућим фондовима, да се активирамо, једноставно говорећи, да потражимо новац и на други начин. Недостаје нам техника, надамо се да ћемо набавити добар пројектор и камеру.
Ви сте, колико је нама познато, прва од запослених у Културном центру, која је на место директора дошла из матичне установе?
- Да, и ја мислим да је тако. Када сам се запослила у Културном центру, почеле су са радом школице сликања кроз коју је прошло много деце, основана је Галерија, направили смо, заједно са Задужбинским друштвом “Први српски устанак ““ Мишар“ Ликовну колонију Мишар, 1999. године. Формирана је награда „Лаза К. Лазаревић“. Започело је много тога што данас чини наш препознатљив миље.
Ви добро познајете запослене, њихове могућности, програм установе. Какви су Ваши планови у наредном периоду?
- Очекујем да се најзад профилише Културни центар, да неке ствари које нису биле довољно квалитетне елиминишемо, да побољшамо квалитет програма и будемо професионалнији. Такође, мислим да би било добро да увећамо број награда које бисмо додељивали. Наставићемо сарадњу са институцијама са којима смо дуго у спрези, али ћемо радити на успостављању прекограничне сарадње, која укључује земље бивше Југославије. То би нам омогућило да извеземо наше и повољно увеземо друге програме. Постоје ствари које су доказале свој квалитет и које нећемо мењати, као што је Гитар фест, Дечји позоришни фестивал и друге... Нас је мало, сви се добро познајемо и верујем да можемо много тога доброг заједно да изнедримо. Тимски рад је најважнији.
Чињеница је да је последњих година опао број посетилаца Културног центра. Због чега је то тако, по Вашем мишљењу?
- Пре свега, имали смо јако лош маркетинг, затим, људи су апатични, тешка је ситуација у земљи. Међутим, постоји још нешто - у Шапцу, као у ретко ком граду у Србији, има много културних дешавања, ми смо помало и размажена публика. У августу ћемо направити програм рада, који ће бити другачији, не много, али ћемо настојати да радимо на квалитету, уместо на квантитету, пробране програме. Надамо се да ћемо 200 година од доласка Јеврема Обреновића обележити до краја године. Направићемо приоритете, рехабилитоваћемо сајт, побољшаћемо маркетинг. Потрудићемо се да вратимо нашу публику.
Шта бисте апострофирали?
- Ми смо градски центар културе, једна урбана прича и као такву ћемо је неговати. Лично, волела бих да вратимо славне дане ове установе када је постојала алтернативна група „Боје и речи“, која је прерасла локалне границе.
На послетку, почетак
Разговор са Соњом Петровић Јагић, био је иницијална каписла за подсећање на шездесете, када је основан Културни центар и култна група „Боје и речи“. Неко ко је тада био међу првима, а остао до данас млад, је шабачки писац, новинар и панкер, Иван Глишић.
- Пре него што је основан Дом омладине, млади Шапца су се састајали по установама културе, у Позоришту, Музеју, Библиотеци, Дому ЈНА... У Позоришту су нас обучавали глумци Цане Фирауновић и Зага Исаковић, припремали нас за статирање и мање улоге. У Музеју смо имали археолошку секцију, коју су водили Милан Јефтић и Миливоје Васиљевић, а у Библиотеци нас је библиотекарству учила Зага Герман. Имали смо и Луткарско позориште. У Дому ЈНА смо припремали приредбе сваког четвртка, сусрете шабачких младих песника, рецитатора и сликара, заједно са војницима уметницима. Од хонорара које смо добијали од Позоришта, Музеја и Библиотеке, куповали смо себи одећу и обућу, а после грамофон и прве плоче.
Када је основан Дом омладине, то је постало стално место вашег окупљања?
- Да, тако је било и трајало до 75 године. У Дому су нам координатори били Драган Пајић и Милан Васиљевић Буче. Почетком седамдесетих смо поставили драмолет „Плач за Игнасијем Санчез Мехијасом“, ја сам адаптирао и режирао Лоркину поезију, а Глиша је урадио сценографију. Снимали смо и кратке игране филмове. Од хонорара који смо добили за ископавање Бенске баре, који смо добили од Музеја, опремили смо сцену у Дому, где је сада матичар. Сва врата су нам била отворена, а ми никад нисмо злоупотребили поверење које смо имали. Општина је финансирала пет часописа за младе које смо правили: “Колоквијум“, “25. мај“ „Пламен“, „Сусрети“ и „Корак“, као и наше перформансе, каталоге за изложбе, сценографију за драмолете и путовања аутобусом на песничке сусрете у Шид, Ваљево, Бијељину, Брчко, чак и авионске карте мени и Крстивоју Илићу за песничке сусрете у Титограду, сада Подгорици
Многи су долазили тада у Шабац, виђенија уметничка имена?
- Били су нам у посети Брана Петровић, Божидар Шујица, Васко Попа, Милић од Мачве... Мика Антић нам је долазио сваког петка. Супер је свирао гитару и певао руске романсе, али није волео да говори своје стихове. Једном је дошао Иво Андрић у Шабац. Сећам се да је лила киша тог недељног дана... Ми, сликари и песници из Дома отварали смо Јеремијину изложбу у Музеју, а славни нобеловац је дошао да је види...
Колико је било младих стваралаца у оно време?
- Било нас је преко педесет, немогуће је све набројати. Били су ту Јеремија, Глиша, Боце, Мираз, Пурца, Флека, Слободанка Ракић Шефер, Иван Лолић, Драган Филиповић и други. Ишли смо на радничке сусрете стваралаца широм Југославије, а најчешће у Крагујевац, на „Црвени барјак“. У Дому смо имали свирке, долазили су нам бендови са стране. Војска нам је давала џип, возили су нас кад смо гостовали по разним касарнама. Када сам 72 добио прву награду на шифрованом конкурсу за химну емисије „Вече уз радио“, дошла нам је у госте екипа те емисије ““ Никола Караклајић и Пеца Поповић. Награда ми је уручена у Дому ЈНА, а то је била композиција на моје стихове, које су певали Горица Поповић, Биља Крстић, Бора Ђорђевић и атлетичар Ненад Стекић. Снимили смо и плочу.
Када сте и зашто дошли до краја баладе?
- Када се променила екипа челних људи, који су отишли у Београд, у Шабац су дошли неки други људи на руководећа места. Нисмо имали њихову подршку и 75 године престао је да ради Клуб младих стваралаца, група „Боје и речи“ и Клуб завичајних студената. Дошли су неки нови млади људи, Влада Обреновић и Стева и Бранка Тодоровић. Они су се у почетку окупљали у шабачкој кафани „Чивија“, недељом су имали састанке, а касније су основали Књижевни клуб у Дому омладине.
Прича без краја
У овој причи главни лик је Културни центар, који је од свог настанка био расадник младих талената. Долазе неки нови клинци, отвара се нови круг... Нека траје.