Летњи пљусак

«Помози ми да изнесем шиваћу машину под хладњак, накупило се доста поправки. Живети се мора, а од чега ако се не ради? Дај ми ту лутку, научићу те како се шије!», рекла ми је тетка Мица једног дана кад сам дошла код ње.
Кад смо наместиле машину, тетка Мица је донела платнени џак и изручила га пред мене. Очи су ми засијале од крпица разних боја и шара.
Ево, то је твоје, још да изнесем моје, па да нас две почнемо са шивењем. А сад иди и напумпај хладне воде, донећу слатко од белих трешања.»
Када смо се засладиле, свака се окренула свом послу. Машина је штепала, а ја кројила лутки “точак“ сукњу.
У то врело летње подне, изненада и неочекивано капија шкрипну и пред нама се појави непознат човек. Висок, црн, оштрог погледа и зализане косе; обучен у тамно одело и кравату, под мишком држи ваљкасти замотуљак у хартији. Толико смо изненађене његовом појавом да ни једна не одговори на поздрав. Када нам приђе од њега допре мирис бриљантина..
Јесте ли ви та и та?», обрати се тетка Мици.
«Јесам, господине...», једва чујним гласом одговори и уплашено га погледа.
Неко ме послао да сашијете хаљину за моју...»
Та, шта је са вама, господине? Ја нисам шнајдерка, ја уопште не шијем!»
Али, другарице, мени су рекли да шијете... и то одлично!»
Нннии случајно, ттаман посла... Кко је то могао рећи, ја... ја немам ни машину!»
«А што сте се тако збунили, другарице? Па ово испред вас је машина! » , упита оштро и додирну металну главу са сребрним словима “˜Сингер“™.
Ах, то... па... уствари, забављамо се она и ја... за лутку, за њену лутку шијемо.»
Другарице, другарице, смирите се!», рече човек и додирну тетка Мицу по рамену.
«Јјјаа, ја сам самохрана удовица, не могу да плаћам порез, немам чиме... Ко ли ме је пријавио, господине?»
«Али, ја нисам из порезног, дошао сам да сашијете хаљину за моју другарицу!» , рече и приђе јој је сасвим близу, па шапатом настави:
Молим вас сашијте ту хаљину, јако ми је стало. Нећу вам наудити, напротив, платићу више од других и частићу, ако јој се свиди...»
Као крупне грашке пасуља, зној се сливао низ тетка Мицино лице; све време је гледала доле, мучила се, мучила...
Човек поцепа хартију и пред мојим очима се појави прелепа црвена тканина.
Меру за хаљину немам... она је отприлике као ви, и висине и грађе, модел одаберите Ви. Ево, плаћам унапред, само хоћу хаљину за два дана. Може?»
»А, ако нисте из порезног... да нисте из... из... из УДБ-е, господине?»
«Нисам из УДБ-е. Нисам господин! Ја сам друг и то је довољно!», рече и нестаде.
Да није провокатор? А дете... шта мислиш, да није провокатор?», пита тетка Мица и гледа са страхом у очима: «Иди по мајку!»
Утрчала сам у хладовину мајчине собе. Кад сам јој све испричала одмах је кренула. Тек што смо стигле до хладњака, кад се мајка окренула и процедила кроз зубе:
«А где си ти полетела? Мица је звала мене, а не тебе ““ ти си доста чула и видела, па би још...Враћај се кући и ником ни речи! Само би то требало јадној Мици.»
Мајка је те вечери касно дошла кући. Била је спокојна, а ја ништа нисам смела да питам; све три биле подједнако нестрпљиве до доласка непознатог.
Дошао је, причала је мајка, и опет донео замотуљак. Хаљина коју је Мица сашила, му се допала, па је додао и част. Â«И девојчици, за сладолед!», рекао је мислећи да сам Мицина кћерка.
Од тада је редовно долазио два пута месечно и увек каваљерски плаћао.
У међувремену се пронео глас да је “друг“ био један од важних личности и да је поред жене имао и “™другарицу“™ за коју је Мица шила хаљине, зато је и хтео њу, непознату самохрану шнајдерку коју сем комшилука нико није знао. Предходно је чуо да Мица шијуцка, а не плаћа порез ““ то значи да неће причати, тајност загарантована, а корист обострана.
Цело лето тетка Мица је шила и зарађивала, куповала бомбоне за мене, дрва за зиму, зелену кафу за мајку која ју је пекла у пржуну, а мирис се ширио улицом. Сви смо били задовољни.
Крајем јула друг је као и обично донео упакован материјал који нас је одушевио. “Тешка свила са особеним дезеном!“, рекла је мајка, а тетка Мица - надмашила саму себе. Сашила је најлепшу хаљину. Кад је била готова, ставила ју је на вешалицу и окачила о грану лозе испод хладњака. С дивљењем смо је гледале: «Стварно је лепа, а сад морам да прилегнем!», рекла је тетка Мица, ушла у замрачену собу, опружила се и запала у тежак омамљујући сан. Тргла се од снажног праска грома, скочила, отворила врата и претрнула; небо се отворило, киша је пљуштала. «Хаљина!Шта је са хаљином, јадна ти сам?», речи се изгубише у праску грома и муклој тутњави. У неверици угледа огромну бару под хладњаком: са опалим лишћем и труњем, угледа и хаљину.
Дотрчала је код нас мокра и уплакана. Мајка је преузела све у своје руке:
«Кад ОН треба да дође?
За сат, два... можда предвече... Не знам, ништа не знам...», говорила је смушено, док је мама прала хаљину и сушила је тешком црном пеглом у коју сам сваки час дувала да распаљујем жар; најзад, суву и испеглану мајка је ставила на вешалицу и окачила на врата и тек тад смо приметиле да се - хаљина скупила, сав труд је био узалудан! Опет се тетка Мица ухватила за главу кукајући над злом судбином...ћутале смо и чекале. АЛИ, друг се није појавио ни те вечери, ни сутрадан...а, ни много касније. Више га нисмо видели.
«Пукла веза... знаш с ким...», рекла је мајка и трепнула према тетка Мици.
«Знам,зато је и премештен», рече тетка Мица и одахну. «Ах, бар ћу мирно спавати...»
А, шта је било са хаљином? Најлепше што је могло бити; припала је мени и била најлепша коју је једна девојчица могла имати - у то време.