АРХИТЕКТА СТОЈАН СТАНИЋ ЖЕЛИ ДА ДЕДИН МЛИН У ТАБАНОВИЋУ ПРЕПРАВИ У МУЗЕЈ
УСПОМЕНЕ НА ОЦА И ТЕТКУ
Ретка музејска поставка на селу била би посвећена знаменитом мачванском новинару и “неухватљивом“ центарфору шабачке “Мачве“ из периода педесетих, када су овај тим називали “Провинцијски Уругвај“, Стевану Станићу и његовој сестри, признатој сликарки Десанки Станић, чија се репрезентативна дела налазе у градском музеју
У породичном дворишту Рајка Станића, почившег машинбравара табановачког, који је пре рата ( Другог светског) имао електрични млин и 40 хектара плодне мачванске земље, све још “мирише“ на давно прошло време. Ништа се није променила ни кућа од печене цигле, покривена биберовим црепом у којој је често боравио Стеван Станић, угледни мачвански новинар, који је своје чувене разговоре са бројним великанима уметности 20. века, реализовао у београдском НИН, а поред тога стигао да буде “неухватљиви“ центафор шабачке “Мачве“ из периода када се овај клуб такмичио у Првој савезној лиги и звали су га “Провинцијски Уругвај“. Стева је тада добио надимак “Лептир“, будући да је тако нежно и лако тресао противничке мреже.
Стевина сестра Десанка, академски сликар остварила се мноштвом уља на платну, од којих се најзначајнија колекција од 19 радова и данас налази у Народном музеју, а више других слика у родном селу, галеријама широм бивше Југославије и приватним збиркама.
- Деда Рајко је имао седморо деце. Одлучио сам да његов стари млин реновирам у музеј посвећен сећању на оца ( Стеван) и тетку (Десанка). Највећи део овог простора ( око 140 квадрата ) припао је мени, а очекујем и позитивно решење за мањи други део (око 70 квадрата ). Ту би се пре свега нашли „реквизити“ из очевог живота и стваралаштва, као и Десине слике. Није искључено ни одржавање других културних манифестација (промоције књига, изложбе слика ) јер за све би било довољно простора, каже, специјално за “Глас Подриња“ о својој идеји чија реализација је у току, Стојан Станић, син Стевана Станића кога памте као изузетног ствараоца и човека.
- Стева је поред мене седео у ђачкој клупи Шабачке гимназије. Касније смо постали кумови. Без обзира на све био је угледни бележник писане речи и непоновљива личност. Заслужио је музеј и трајно сећање, каже Момчило Бошковић, признати новинар и бивши главни и одговорни уредник Радио Београда.
Стојан је чврсто опредељен да очува успомену на оца и тетку. Са тим се слажу и остали чланови његове породице. Размишља и о увођењу својеврсне уметничке награде, пре свега за младе ствараоце. Слично је породица Станић имала у сеоској школи, а том приликом су скромне награде додељивали најуспешнијим ученицима.
У породичном дворишту Рајка Станића, почившег машинбравара табановачког, који је пре рата ( Другог светског) имао електрични млин и 40 хектара плодне мачванске земље, све још “мирише“ на давно прошло време. Ништа се није променила ни кућа од печене цигле, покривена биберовим црепом у којој је често боравио Стеван Станић, угледни мачвански новинар, који је своје чувене разговоре са бројним великанима уметности 20. века, реализовао у београдском НИН, а поред тога стигао да буде “неухватљиви“ центафор шабачке “Мачве“ из периода када се овај клуб такмичио у Првој савезној лиги и звали су га “Провинцијски Уругвај“. Стева је тада добио надимак “Лептир“, будући да је тако нежно и лако тресао противничке мреже.
Стевина сестра Десанка, академски сликар остварила се мноштвом уља на платну, од којих се најзначајнија колекција од 19 радова и данас налази у Народном музеју, а више других слика у родном селу, галеријама широм бивше Југославије и приватним збиркама.
- Деда Рајко је имао седморо деце. Одлучио сам да његов стари млин реновирам у музеј посвећен сећању на оца ( Стеван) и тетку (Десанка). Највећи део овог простора ( око 140 квадрата ) припао је мени, а очекујем и позитивно решење за мањи други део (око 70 квадрата ). Ту би се пре свега нашли „реквизити“ из очевог живота и стваралаштва, као и Десине слике. Није искључено ни одржавање других културних манифестација (промоције књига, изложбе слика ) јер за све би било довољно простора, каже, специјално за “Глас Подриња“ о својој идеји чија реализација је у току, Стојан Станић, син Стевана Станића кога памте као изузетног ствараоца и човека.
- Стева је поред мене седео у ђачкој клупи Шабачке гимназије. Касније смо постали кумови. Без обзира на све био је угледни бележник писане речи и непоновљива личност. Заслужио је музеј и трајно сећање, каже Момчило Бошковић, признати новинар и бивши главни и одговорни уредник Радио Београда.
Стојан је чврсто опредељен да очува успомену на оца и тетку. Са тим се слажу и остали чланови његове породице. Размишља и о увођењу својеврсне уметничке награде, пре свега за младе ствараоце. Слично је породица Станић имала у сеоској школи, а том приликом су скромне награде додељивали најуспешнијим ученицима.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
