Мандатар
Када би вас неко питао сада да брзо, без размишљања, кажете шта мислите пре колико времена су се у Србији десили избори, признајте да бисте тешко баш из прве бубнули тачан одговор. Зар не делује као да је то било давно, толико давно да само најстарији међу нама још увек памте да је у прадавна времена постојало нешто попут избора? Живот под техничком владом, односно такозвани технички живот, је постао нормалан живот, живот какав смо одувек живели и живот какав заслужујемо.
А Премијер - шта то беше? Зар нас одувек није водио мандатар, уосталом то и звучи некако ауторитативније од премијера. Премијер звучи као нешто што се већ десило, нешто готово, свршен чин. Мандатар, с друге стране, подразумева нешто активно, у настајању, у покрету, потенцијал који тек треба да се оствари у свом пуном сјају и моћи, неугледну гусеницу који чека свој тренутак када ће изаћи из своје чауре и започети свој мандат у виду прелепог лептира, јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да.
Истина, ни Мандатар није у почетку планирао да оволико дуго буде Мандатар. Некада је био Први Потпредседник, и то очигледно није била улога за њега. Као голман или бек у фудбалском тиму - сви знају да без њега ништа неће функционисати, али џабе кад центарфори увек покупе сву славу. Улога Премијера, са друге стране, је била испуњење свих његових циљева. Али наравно да човек увек жели нешто више, а нарочито такав човек. Или када већ не може више, онда барем - другачије. Зато је, када је поново постао Мандатар, решио да се овај пут мало дуже задржи у тој потцењеној улози. Да ужива и да се можда и мало, одмори, иако то баш бласфемично звучи. Да гледа и посматра док сви нестрпљиво чекају на његов миг - шта ће урадити, када ће се смиловати, кога ће у својој мудрости изабрати, коме ће све дати мандат?
Ах, велика је моћ мандатара, можда чак и већа од премијерове - чак и на медијској сцени у доба мандатарства нема апсолутно никог осим њега - други који се евентуално ту и тамо појаве у медијима су у најбољем случају технички министри, другим речима нико и ништа.
Када би само ово могло да потраје мало дуже од законом прописаног ограниченог временског периода. А онда, све испочетка, до следећих избора. Ко ће да дочека да поново буде - Мандатар.
А Премијер - шта то беше? Зар нас одувек није водио мандатар, уосталом то и звучи некако ауторитативније од премијера. Премијер звучи као нешто што се већ десило, нешто готово, свршен чин. Мандатар, с друге стране, подразумева нешто активно, у настајању, у покрету, потенцијал који тек треба да се оствари у свом пуном сјају и моћи, неугледну гусеницу који чека свој тренутак када ће изаћи из своје чауре и започети свој мандат у виду прелепог лептира, јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да.
Истина, ни Мандатар није у почетку планирао да оволико дуго буде Мандатар. Некада је био Први Потпредседник, и то очигледно није била улога за њега. Као голман или бек у фудбалском тиму - сви знају да без њега ништа неће функционисати, али џабе кад центарфори увек покупе сву славу. Улога Премијера, са друге стране, је била испуњење свих његових циљева. Али наравно да човек увек жели нешто више, а нарочито такав човек. Или када већ не може више, онда барем - другачије. Зато је, када је поново постао Мандатар, решио да се овај пут мало дуже задржи у тој потцењеној улози. Да ужива и да се можда и мало, одмори, иако то баш бласфемично звучи. Да гледа и посматра док сви нестрпљиво чекају на његов миг - шта ће урадити, када ће се смиловати, кога ће у својој мудрости изабрати, коме ће све дати мандат?
Ах, велика је моћ мандатара, можда чак и већа од премијерове - чак и на медијској сцени у доба мандатарства нема апсолутно никог осим њега - други који се евентуално ту и тамо појаве у медијима су у најбољем случају технички министри, другим речима нико и ништа.
Када би само ово могло да потраје мало дуже од законом прописаног ограниченог временског периода. А онда, све испочетка, до следећих избора. Ко ће да дочека да поново буде - Мандатар.
Најновији број
25. април 2024.
