Је л“™ траЧариШ понекад?

Ако имаш двоцифрен број годиница, а твој одговор на питање из наслова је „не“, или лагиш мене, или лагиш себе, или не знаш шта је трачарење, или оговарање.
Сад ћу да ти кажем.
Оговарање је кад ти и бар још једна особа причате о особи која тренутно није ту, али тако да особа која слуша причу негативно процени одсутну особу. Дакле, причање о људима који тренутно нису присутни није увек оговарање, то може да буде просто изношење чињеница. Када уз чињеницу неко износи и негативан суд о одсутној особи то је оговарање. „Јовану је оставио дечко“ је чињеница. „Није ни чудо што је Јовану оставио дечко, како се понашала према њему“ је оговарање.
Некад оговарамо само да би нам било лакше, да се издувамо: када нас неко повреди, изнервира, наљути, увреди, разочара..., а из било ког разлога не можемо то да кажемо директно, истресемо све у доброј трач-партији са блиском особом. Ако у тој причи нема неке „надоградње“, ако нисмо ствари „надували“, слагали, од оваквог оговарања има више користи него штете. То му дође као неки издувни вентил који нас спасе од експлозије, донесе неку врсту олакшања, тако да можемо да се смиримо и полако одлучимо шта нам је чинити. Знаш оно, кад се изјадаш најбољој другарици на свог дечка, кажеш свашта о њему, па после тога мало јасније сагледаш ствари (у тим ситуацијама, паметне најбоље другарице се не придружују оговарању, само слушају!). Осим тога, некад наше лоше искуство са особом коју оговарамо или наше знање о њој може заштитити друге од неправде или повређивања и помоћи им да бирају квалитетније пријатеље, партнере, сараднике (наравно да ћеш рећи другарици ако знаш да њена симпатија по правилу оставља девојке после једне вечери, па чак и ако трач није проверен!).
Међутим.
Наравно да има и међутим.
Оговарање почесто уопште није растерећење, него манипулација. Поента је наћи истомишљеника, привући неког на своју страну како бисмо се осетили јачим, сигурнијим. Не бирају се средства, потпуно је небитно колико у причи има истине (и да ли је уопште има). Из те перспективе, оговарање је врло моћна ствар. Две другарице које оговарају трећу уз тај трач постају јаче, осећају се чвршће повезаним.
Знате ли да су психолошка истраживања показала да посвађане људе могу поново да повежу две ствари: заједнички циљ и заједнички непријатељ. Е, суштина трачарења је да увек постоји тај заједнички непријатељ ““ његова нова девојка, она мала што живи у том крају, онај кретен из теретане, онај необични лик који вас и не примећује...
Овакво оговарање је израз немоћи и несигурности, а моћ је само привид. Мета отровног оговарања врло често су квалитетне особе (лепе, успешне, паметне, амбициозне, са ставом...) у односу на које се „оговарачи“ осећају угрожено. Да би сачували добро мишљење о себи, да би сачували своје самопоуздање и самопоштовање „оговарачи“ говоре лоше о особи од које се осећају угрожено.
Како истраживања показују, највише волимо да оговарамо особе истог пола, нама сличне по годинама. На моју жалост, истраживања су потврдила и претпоставку да женски пол значајно више оговара од мушког (они су зато склонији хвалисању! Ј).
Дакле, добар трач може да нас растерети. Лош, отрован, трач ствара привид моћи.
Како год окренеш, трач може да повреди.
Ствари су постале много, много горе од како се трач не шири „од уста до уста“, него од уста, преко фејса, преко месинџера, преко инстаграма, преко скајпа, преко вајбера...
Ако сте били мета трача, знате о чему причам.
Игноришите, драги моји и драге моје, игноришите. Лепо каже наш народ „за добрим коњем, прашина се диже“.
А ви, госсип гирлс, меан гирлс, преттy литтле лиарс, имајте у виду: говорећи лоше о другима, заправо говорите лоше о себи.
Друге видимо онаквима какви смо ми.