МИШАРСКА БИТКА: ПОВОДОМ ДВЕСТА ДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ (6)
Споменик миШарским јунацима
Што се тиче тачног географског положаја мишарског шанца и његовог простирања на терену сва истраживања нису завршена. Зна се да је иницијативом Српског ученог друштва, наш познати научник Јанко Шафарик 1846. године обишао Подриње и дао описе шанчева у Крупњу, Лозници, Мишару и Равњу. Међутим, на терену шанчеве нико није обележио. Ради обраде земље, мештани су их затрпавали и они су временом заборављени. Када је у питању мишарски шанац треба захвалити Мати Крајинићу из Мишара, Окружном начелнику чији је отац учествовао у Бици, који је на месту некадашњег шанца 1870. године побо велики храстов крст. На том месту је 1906. године Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“ из Шапца подигло споменик „Карађорђу и мишарским јунацима“. У мишарском Дому културе данас постоји меморијални музеј са одговарајућим експонатима и одељење је Народног музеја из Шапца.
Године 1999. на Годишњицу битке, 13. августа, основано је Задужбинско друштво „Први српски устанак“ - Мишар. Циљ Друштва је да на млађе генерације преноси раније створене (традиционалне) вредности историје, патриотизма, културе и уметности. Једном речју, да се сећањем бори против заборава. У центру његовог интересовања је Први српски устанак и Мишарска битка. Друштво то остварује кроз различите облике рада, као што су:
Историјски часови,
Историјско-литерарне вечери,
Издавачка делатност (годишње издаје Читанку Мишарског боја, историјске књиге и публикације),
Суорганизатор је Мишарске ликовне колоније и у одржавању Галерије са Културним центром Шабац,
Организатор је округлих столова и отворених студија,
Учествује у обележавању годишњица Мишарске битке,
Врши истраживања и обележава значајна места за Мишарску битку,
Организује екскурзије трагом Првог српског устанка и Карађорђа и друге,
У оквиру Друштва делује и Омладинско позориште „Вожд“.
КАЗИВАЊЕ СЕКУЛЕ ГАВРИЛОВИЋА,
БАРЈАКТАРА ИЗ МИОКУСА КОД ШАПЦА
Секула Гавриловић из Миокуса један је од истакнутих Подринаца у Боју на Мишару. Зна се да је био барјактар. Сем тога, он је оставио своје казивање о Мишарској бици, а познати историчар Божидар Ковачевић је ово причање уврстио у своју књигу „Први српски устанак према казивањима савременика“, која је штампана 1940. године у Београду, у издању библиотеке „Луча“. При томе, Ковачевић у предговору истиче да ће по свој прилици Гавриловићево казивање за читаоце бити једно од најзанимљивијих.
„Турци под предводитељством везира босанског пошли су од Шапца к Београду и дошли су неки до Ушћа, а други до Власенице, но овде су ови разбијени од Јанка Катића који је ту и погинуо на десет дана пре Мишарског боја.
Карађорђе дође затим из Шумадије и набављајући војску састави до десет хиљада људи. Стигао је у суботу увече, а међутим док су се једни били с Турцима, други су шарампов начинили; и то вече седам је турски“™ глава одсечено и осамдесет комада марве сиротињске од Турака отето. У недељу ујутру изиђу турски коњаници да траже српски шарампов. Онда ће Господар рећи: Ја не допуштам никоме да излази у недељу да се бије, но седи ту и пиј, па ако баш навале Турци, ми ћемо се тући, а ако не навале, ми ћемо седети с миром. Онда Цинцар-Јанко заиште: Дај ми, Господару, да изиђем да их видим какви су. А Господар одговори: Иди ти, а пешак и коњик други (било га је нешто и у шарампову) нек стоји. Цинцар и Мутап се мало затим после неке чарке и гонидбе по пољу врате. У недељу није више ништа било. У понедељак ништа. Тако и у вторник... У среду ујутру ударе Турци, најпре коњаници, а свуд наоколо опколише шарампов; а Карађорђе изда заповест да се не пуца докле год близу не дођу (тај ће дан погинути Кулин). Од осам сати па до подне трајао је бој и пало је неколико стотина Турака, а и Срба је доста погинуло и ранило се.
У четвртак ништа није било, а уочи суботе стиже... писмо из оне стране: Ђоко Петровићу! Војску у планину, преседните, утекоше Турци. - Овде их потом дочекају прота Смиљанић и Поцерац Милош и овде је добио Милош Кулинову сабљу. Турци су у онај главни дан боја били шарампов опколили, па једни се бију, а други иза њих пеку каву. Српски коњаници, док су се из шарампова пешаци тукли, стајали су у Жабару, па после ударише кроз шуму, те од Јеленче села затеку Турке и растерају.
Исти дан боја и српски су пешаци многи из шарампова искочили и Турке били и гонили. Турци повукли су се затим к Сави. Што их је могло стати у град, то је остало, а други надреше у планину... Казују да је ударила кумбара турска на источнојужну капију; но два момка Гружанина истурили је онако врућу напоље из шарампова... После победе чињено је од стране верозаконе благодарење, као што се и сваки дан у шарампову јутрења чинила. - У среду, кад су Турци, ударивши с јужне стране, почли уз брдо, учинили су једну дову (турска молитва), па кад дођоше мало ближе, учинише другу, а кад се још већма приближише, учинише и трећу, и свет се уплаши и побеже к средини шарампова са свог места; но Карађорђе потегне сабљу и поврати га на своје место. Карађорђе је по шарампову идући држао штапић одостраг, и мотрио и храбрио људе, а за њим је момак носио крџалинку, на којој је на једној кити било три литре злата. Карађорђе имао је ту рајтхозле (панталоне коњичке) и гуњ, на глави црну шубару, испод које се са три прста фес видио, на ногама опанке, за појасом две пушке, о бедрима сабљу дугачку и праву.“
Не улазећи у историјске детаље и донекле испретурану хронологију збивања Гавриловићево казивање без обзира на све мањкавости драгоцено је као грађа о најзначајнијим моментима Мишарске битке.
Секула Гавриловић, Карађорђев заставник на Мишару, био је посебно цењен. Карађорђе му је поклонио једно имање у околини Шапца. Заставници су у војсци одувек веома цењени. И данас је највиши воднички (подофицирски) чин заставник.
Године 1999. на Годишњицу битке, 13. августа, основано је Задужбинско друштво „Први српски устанак“ - Мишар. Циљ Друштва је да на млађе генерације преноси раније створене (традиционалне) вредности историје, патриотизма, културе и уметности. Једном речју, да се сећањем бори против заборава. У центру његовог интересовања је Први српски устанак и Мишарска битка. Друштво то остварује кроз различите облике рада, као што су:
Историјски часови,
Историјско-литерарне вечери,
Издавачка делатност (годишње издаје Читанку Мишарског боја, историјске књиге и публикације),
Суорганизатор је Мишарске ликовне колоније и у одржавању Галерије са Културним центром Шабац,
Организатор је округлих столова и отворених студија,
Учествује у обележавању годишњица Мишарске битке,
Врши истраживања и обележава значајна места за Мишарску битку,
Организује екскурзије трагом Првог српског устанка и Карађорђа и друге,
У оквиру Друштва делује и Омладинско позориште „Вожд“.
КАЗИВАЊЕ СЕКУЛЕ ГАВРИЛОВИЋА,
БАРЈАКТАРА ИЗ МИОКУСА КОД ШАПЦА
Секула Гавриловић из Миокуса један је од истакнутих Подринаца у Боју на Мишару. Зна се да је био барјактар. Сем тога, он је оставио своје казивање о Мишарској бици, а познати историчар Божидар Ковачевић је ово причање уврстио у своју књигу „Први српски устанак према казивањима савременика“, која је штампана 1940. године у Београду, у издању библиотеке „Луча“. При томе, Ковачевић у предговору истиче да ће по свој прилици Гавриловићево казивање за читаоце бити једно од најзанимљивијих.
„Турци под предводитељством везира босанског пошли су од Шапца к Београду и дошли су неки до Ушћа, а други до Власенице, но овде су ови разбијени од Јанка Катића који је ту и погинуо на десет дана пре Мишарског боја.
Карађорђе дође затим из Шумадије и набављајући војску састави до десет хиљада људи. Стигао је у суботу увече, а међутим док су се једни били с Турцима, други су шарампов начинили; и то вече седам је турски“™ глава одсечено и осамдесет комада марве сиротињске од Турака отето. У недељу ујутру изиђу турски коњаници да траже српски шарампов. Онда ће Господар рећи: Ја не допуштам никоме да излази у недељу да се бије, но седи ту и пиј, па ако баш навале Турци, ми ћемо се тући, а ако не навале, ми ћемо седети с миром. Онда Цинцар-Јанко заиште: Дај ми, Господару, да изиђем да их видим какви су. А Господар одговори: Иди ти, а пешак и коњик други (било га је нешто и у шарампову) нек стоји. Цинцар и Мутап се мало затим после неке чарке и гонидбе по пољу врате. У недељу није више ништа било. У понедељак ништа. Тако и у вторник... У среду ујутру ударе Турци, најпре коњаници, а свуд наоколо опколише шарампов; а Карађорђе изда заповест да се не пуца докле год близу не дођу (тај ће дан погинути Кулин). Од осам сати па до подне трајао је бој и пало је неколико стотина Турака, а и Срба је доста погинуло и ранило се.
У четвртак ништа није било, а уочи суботе стиже... писмо из оне стране: Ђоко Петровићу! Војску у планину, преседните, утекоше Турци. - Овде их потом дочекају прота Смиљанић и Поцерац Милош и овде је добио Милош Кулинову сабљу. Турци су у онај главни дан боја били шарампов опколили, па једни се бију, а други иза њих пеку каву. Српски коњаници, док су се из шарампова пешаци тукли, стајали су у Жабару, па после ударише кроз шуму, те од Јеленче села затеку Турке и растерају.
Исти дан боја и српски су пешаци многи из шарампова искочили и Турке били и гонили. Турци повукли су се затим к Сави. Што их је могло стати у град, то је остало, а други надреше у планину... Казују да је ударила кумбара турска на источнојужну капију; но два момка Гружанина истурили је онако врућу напоље из шарампова... После победе чињено је од стране верозаконе благодарење, као што се и сваки дан у шарампову јутрења чинила. - У среду, кад су Турци, ударивши с јужне стране, почли уз брдо, учинили су једну дову (турска молитва), па кад дођоше мало ближе, учинише другу, а кад се још већма приближише, учинише и трећу, и свет се уплаши и побеже к средини шарампова са свог места; но Карађорђе потегне сабљу и поврати га на своје место. Карађорђе је по шарампову идући држао штапић одостраг, и мотрио и храбрио људе, а за њим је момак носио крџалинку, на којој је на једној кити било три литре злата. Карађорђе имао је ту рајтхозле (панталоне коњичке) и гуњ, на глави црну шубару, испод које се са три прста фес видио, на ногама опанке, за појасом две пушке, о бедрима сабљу дугачку и праву.“
Не улазећи у историјске детаље и донекле испретурану хронологију збивања Гавриловићево казивање без обзира на све мањкавости драгоцено је као грађа о најзначајнијим моментима Мишарске битке.
Секула Гавриловић, Карађорђев заставник на Мишару, био је посебно цењен. Карађорђе му је поклонио једно имање у околини Шапца. Заставници су у војсци одувек веома цењени. И данас је највиши воднички (подофицирски) чин заставник.
Bogdan Sekendek
Најновији број
25. април 2024.
