ПРИЧА САВЕ ЈАЊИЋ, ЖЕНЕ КОЈА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА ГОЛГОТУ
ГДЕ ЈЕ ЖИВОТ У КУЋИ БОЛА
Преживела Јасеновац, Други светски и наш рат, запалили јој две, а трећа кућа пред рушењем
„Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов“.
Реченицом којом Меша Селимовић почиње роман „Дервиш и смрт“, започињемо, не без разлога, но зато што је све на овом свету у вези са свим, причу Саве Јањић. Уколико бисмо започели речју, онда бисмо одабрали ““ Страдање.
Сава је рођена на Савиндан, у селу Живаја, у Костајници, у бившој Југославији. Ту су је затекла два рата, Други светски, кад је била дете и „наш“ рат, као зрелу жену, кад је избегла са породицом у Србију. У првом су јој запалили кућу, у другом још једну, а трећа, коју јој је син купио, у плану је за рушење.
Савин први рат
Када сам имала три године, почео је Други свјетски рат. Сви из мог села су били Срби, па смо избегли на Козару. Ту смо се крили, “™одали по шуми гладни и жедни, боси и голи. Ја се не сјећам, била сам мала, брат ми је испричао да је мајка отишла да ми заграби воде, али је упала у збијег, усташе су је опколиле. Мама се није вратила, никада је више нисам видјела, нити за њу чула. Кад смо сишли доље, ухватили су и нас и депортовали у Јасеновац. Тамо су били хангари пуни људи и дјеце, јели смо на води кукурузну кашу, добили смо уши (вашке), окраставили смо се и разбољели. Имали смо срећу у несрећи да је мог тату препознао један човјек док је, у колони, мене носио на леђима, а брата држао за руку. Имао је неку везу и извео нас је из логора. И данас чувам записано његово име ““ Таборник Крзнарић. Има и добрих људи.
Били смо два мјесеца у Јасеновцу, а кад смо се вратили, видјели смо да је наша кућа спаљена. Тата је добио задужење од партизана да одемо у Новоглинско, чисто хрватско село, да буде на вези са нашима. Мене и брата су распоредили у двије куће, да будемо слугани. Моја газдарица је била добра према мени, имала сам редовне оброке и нисам радила тешке послове, чувала сам гуске. Али је брату било тешко код његовог газде, био је јако мршав, сама кост и кожа, сав подеран... Оца су нам убиле усташе у трећој години рата. Газдарица је хтјела мене посвојит“™, али се нисам хтјела раздвајат“™ од мог Баће (тако сам брата звала од миља). Сјећам се као данас. Пила сам бјелу каву што ми је моја газдарица спремила, кад сам угледала жену у црнини. У том селу су сви носили бјело и чим сам њу видјела, знала сам да је неко мој. Излетела сам вани пред њу и рекла јој: „Сејо, води ме“. Пошто смо остали без оба родитеља, хтјела је да нас одведе у Дом за ратну сирочад у Костајници. Тетка је плакала: „Остави ми бар њих да их гледам кад нема више мог брата“. А сестра јој је вели: „Мама, ни ми ништа немамо, тамо ће имати шта да поједу и обуку, да се школују“. Отишли смо у Дом, али нисмо дуго били заједно, брата су одвели у Дом у Сисак, а ја сам остала у Костајници. Кад су нас прегледали, установили су да имамо плућну болест, послали су нас на лијечење у Швицарску, гдје смо шест мјесеци били заједно. Мог брата је хтјела посвојити једна медицинска сестра, али ја нисам дала, плакала сам: „Не дам мог брата“. Била сам мала, имала сам шест година, а никог осим њега нисам имала.
Но, ипак их нас је живот раздвојио. Кад смо се вратили, женска дјеца су отишла у Дом у Петрињу, а мушка у Сисак. Нисмо се видјели четири године, дописивали смо се. И данас памтим: „Драги мој незаборављени брацо, воли те твоја једина сестра“. Много смо слични ја и мој брат... Више никада нисмо живјели у истом Дому. Ја сам из Петриње отишла у Книн, одатле опет у Костајницу, где сам завршила средњу економску школу, запослила се и удала у истој години. Младост је јако брзо прошла. Мој муж Владо и ја смо почели од нуле, ја сам радила као рачуновођа у предузећу „Банија Промет“, он на Жељезници. Кућа и посао, тако сам живјела. Никада нисам била на годишњем одмору. Купили смо кућу у Костајници, која нам је запаљена послије рата. Никада нисмо добили одштету, ни за један рат, ни за једну кућу, ни као жртве Холокауста. И Владо је био ратно сироче. Обратила сам се Међународној организацији за миграције у Швицарској за компензациони програм принудног рада у логору, али нисам добила одговор.
Други, наш рат
У Костајници смо остали до нашег рата. Када је Олуја заршила, били смо код пријатеља, јер нисмо знали ђе су нам дјеца. Син је био у Книну до задњега. Јавили су нам у један сат ноћи шестога, кад смо остали сами самцати у селу да морамо поћ“™, да су већ сви отишли. Прешли смо Уну и отишли код пријатеља у Грдановац, а послије двије недеље, задњим аутобусом кренули у Србију. Прво смо били у Пожаревцу, онда су нас послали у Жагубицу, а одатле смо отишли у Београд. Преко огласа смо нашли једну госпођу која је тражила помоћ у кући и бригу око сина који је био парализиран. Радили смо само за собу, нисмо имали ни динара, живјели смо на конзервама које смо добијали од Црвеног крста. Мали нас је јако заволио, Владо га је возао колицима по Канаревом брду. Након тога, били смо пет година у Хртковцима, у кући нашег пријатеља, имали смо башчу од које смо живјели. Кад смо прешли у Шабац, становали смо као подстанари на Чавићу десет година, помагала нам је ћерка, која живи у Пули, слала нам је новац да платимо стан и дрва да купимо. Нисам могла нигдје да се запослим, већ сам имала шездесет година, а муж ми се јако разболео. Болесног сам га водила у Хрватску да потпише захтев за мировину, морао је особно доћ“™. Тамо су нас казнили поштено. Иако смо обоје имали решење прије рата, ја сам радила тридесет и пет, а Владо четрдесет и једну годину, они то нису уважили, дали су нам старосну мировину. И на то сам морала чекат“™. Кад је био расписан натјечај, поднела сам захтев Комесаријату за избеглице да ми дају само колико да направим једну собу са купатилом у дворишту гдје живи мој син. Одбили су ме, рекли су ми да немам право, да не испуњавам услове. Желим само кров над главом у близини мога сина. Он је јако болестан. Био је у Јединици за специјалне операције, разболео се од ратног синдрома, од страхота које је доживио. Жена му је болесна, не ради ни она, ни унук који има три сина. Живе од социјалне помоћи. Е, да је мој син здрав, зарадио би он својим златним рукама. Купио је кућу на Камичку са незавршеним објектом, од кога је хтео да направи мени смјештај, муж ми је умро. Прије пар мјесеци је поднео захтев за легализацију тог објекта који је уцртан у пројекат. Међутим, одбијен је у овом мјесецу и добио је рок од петнаест дана да то поруши.
Епилог
Сава данас живи сама са својим успоменама и сачуваним фотографијама, као подстанар у Видовданској улици. Прича и очи не суши.
- Саво, сећате ли се бар једног лепог дана у свом животу?
- Не могу да се сјетим. Патила сам се од малена. Најтеже ми је што нисам знала пружит“™ љубав својој дјеци. Нисам знала пригрлит“™, пољубит“™, нико мени то није радио, па нисам умјела ни ја. Само сам се борила да зарадим, да им буде боље него мени, да им пружим све што ја нисам имала. Тучена сам у домовима, све је било на команду, као у восјци. Није то живот. Опет, хвала Богу да сам витална, седамдесет седма ми је година. Надам се да ме мој тата гледа са неба и блажи моју тугу.
Још увек верујући у људску доброту, надамо се да епилог ове приче неће бити као у оној народној: „Како те колевка заљуља, тако те мотика закопа“, да ће Сава Јањић, пре него што се пресели у Небеске Дворе, пронаћи мир у својој, трећој кући, да буде близу сина и чува праунуке.
САВИН БРАТ
Мој брат Баћо је имао сина јединца, Мишу, који је био ожењен Хрватицом која га је напустила, а дијете оставила у Загребу у болници. Мишо је преко Умпрофора то дијете допремио. Онда је отишао на ратиште, иако није требало, био је самохрани отац. Мобилисали су га пред сам пад, а малог је дао у комшилук код једне госпође да га чува, јер је моја снаја, Баћина жена, била шлагирана и није се могла са њим борит“™. Кад је Мишо погинуо, малог Бошка су дали у Дом у Бања Луку за незбринуту дјецу. Брат и снаја су били у Приједору да би били близу њему. Кад му је било четири године, један човјек из Београда је дошао да га посвоји. Презиме - Гатар. Дјевојачко презиме моје мајке. Гатар Зоран. Са Косова, живи у Крњачи, код Београда, отац му је из Живаје. Испоставило се да смо фамилија, са материне стране. Зоранов прадјед је мој дјед, материн стриц, који је дошао из Америке кад је избио рат, као добровољац. Није се вратио у Америку кад је рат завршио, отишао је на Косово. Мој брат је, лака му земља, био сав сретан што је Бошка посвојио Гатар.
Реченицом којом Меша Селимовић почиње роман „Дервиш и смрт“, започињемо, не без разлога, но зато што је све на овом свету у вези са свим, причу Саве Јањић. Уколико бисмо започели речју, онда бисмо одабрали ““ Страдање.
Сава је рођена на Савиндан, у селу Живаја, у Костајници, у бившој Југославији. Ту су је затекла два рата, Други светски, кад је била дете и „наш“ рат, као зрелу жену, кад је избегла са породицом у Србију. У првом су јој запалили кућу, у другом још једну, а трећа, коју јој је син купио, у плану је за рушење.
Савин први рат
Када сам имала три године, почео је Други свјетски рат. Сви из мог села су били Срби, па смо избегли на Козару. Ту смо се крили, “™одали по шуми гладни и жедни, боси и голи. Ја се не сјећам, била сам мала, брат ми је испричао да је мајка отишла да ми заграби воде, али је упала у збијег, усташе су је опколиле. Мама се није вратила, никада је више нисам видјела, нити за њу чула. Кад смо сишли доље, ухватили су и нас и депортовали у Јасеновац. Тамо су били хангари пуни људи и дјеце, јели смо на води кукурузну кашу, добили смо уши (вашке), окраставили смо се и разбољели. Имали смо срећу у несрећи да је мог тату препознао један човјек док је, у колони, мене носио на леђима, а брата држао за руку. Имао је неку везу и извео нас је из логора. И данас чувам записано његово име ““ Таборник Крзнарић. Има и добрих људи.
Били смо два мјесеца у Јасеновцу, а кад смо се вратили, видјели смо да је наша кућа спаљена. Тата је добио задужење од партизана да одемо у Новоглинско, чисто хрватско село, да буде на вези са нашима. Мене и брата су распоредили у двије куће, да будемо слугани. Моја газдарица је била добра према мени, имала сам редовне оброке и нисам радила тешке послове, чувала сам гуске. Али је брату било тешко код његовог газде, био је јако мршав, сама кост и кожа, сав подеран... Оца су нам убиле усташе у трећој години рата. Газдарица је хтјела мене посвојит“™, али се нисам хтјела раздвајат“™ од мог Баће (тако сам брата звала од миља). Сјећам се као данас. Пила сам бјелу каву што ми је моја газдарица спремила, кад сам угледала жену у црнини. У том селу су сви носили бјело и чим сам њу видјела, знала сам да је неко мој. Излетела сам вани пред њу и рекла јој: „Сејо, води ме“. Пошто смо остали без оба родитеља, хтјела је да нас одведе у Дом за ратну сирочад у Костајници. Тетка је плакала: „Остави ми бар њих да их гледам кад нема више мог брата“. А сестра јој је вели: „Мама, ни ми ништа немамо, тамо ће имати шта да поједу и обуку, да се школују“. Отишли смо у Дом, али нисмо дуго били заједно, брата су одвели у Дом у Сисак, а ја сам остала у Костајници. Кад су нас прегледали, установили су да имамо плућну болест, послали су нас на лијечење у Швицарску, гдје смо шест мјесеци били заједно. Мог брата је хтјела посвојити једна медицинска сестра, али ја нисам дала, плакала сам: „Не дам мог брата“. Била сам мала, имала сам шест година, а никог осим њега нисам имала.
Но, ипак их нас је живот раздвојио. Кад смо се вратили, женска дјеца су отишла у Дом у Петрињу, а мушка у Сисак. Нисмо се видјели четири године, дописивали смо се. И данас памтим: „Драги мој незаборављени брацо, воли те твоја једина сестра“. Много смо слични ја и мој брат... Више никада нисмо живјели у истом Дому. Ја сам из Петриње отишла у Книн, одатле опет у Костајницу, где сам завршила средњу економску школу, запослила се и удала у истој години. Младост је јако брзо прошла. Мој муж Владо и ја смо почели од нуле, ја сам радила као рачуновођа у предузећу „Банија Промет“, он на Жељезници. Кућа и посао, тако сам живјела. Никада нисам била на годишњем одмору. Купили смо кућу у Костајници, која нам је запаљена послије рата. Никада нисмо добили одштету, ни за један рат, ни за једну кућу, ни као жртве Холокауста. И Владо је био ратно сироче. Обратила сам се Међународној организацији за миграције у Швицарској за компензациони програм принудног рада у логору, али нисам добила одговор.
Други, наш рат
У Костајници смо остали до нашег рата. Када је Олуја заршила, били смо код пријатеља, јер нисмо знали ђе су нам дјеца. Син је био у Книну до задњега. Јавили су нам у један сат ноћи шестога, кад смо остали сами самцати у селу да морамо поћ“™, да су већ сви отишли. Прешли смо Уну и отишли код пријатеља у Грдановац, а послије двије недеље, задњим аутобусом кренули у Србију. Прво смо били у Пожаревцу, онда су нас послали у Жагубицу, а одатле смо отишли у Београд. Преко огласа смо нашли једну госпођу која је тражила помоћ у кући и бригу око сина који је био парализиран. Радили смо само за собу, нисмо имали ни динара, живјели смо на конзервама које смо добијали од Црвеног крста. Мали нас је јако заволио, Владо га је возао колицима по Канаревом брду. Након тога, били смо пет година у Хртковцима, у кући нашег пријатеља, имали смо башчу од које смо живјели. Кад смо прешли у Шабац, становали смо као подстанари на Чавићу десет година, помагала нам је ћерка, која живи у Пули, слала нам је новац да платимо стан и дрва да купимо. Нисам могла нигдје да се запослим, већ сам имала шездесет година, а муж ми се јако разболео. Болесног сам га водила у Хрватску да потпише захтев за мировину, морао је особно доћ“™. Тамо су нас казнили поштено. Иако смо обоје имали решење прије рата, ја сам радила тридесет и пет, а Владо четрдесет и једну годину, они то нису уважили, дали су нам старосну мировину. И на то сам морала чекат“™. Кад је био расписан натјечај, поднела сам захтев Комесаријату за избеглице да ми дају само колико да направим једну собу са купатилом у дворишту гдје живи мој син. Одбили су ме, рекли су ми да немам право, да не испуњавам услове. Желим само кров над главом у близини мога сина. Он је јако болестан. Био је у Јединици за специјалне операције, разболео се од ратног синдрома, од страхота које је доживио. Жена му је болесна, не ради ни она, ни унук који има три сина. Живе од социјалне помоћи. Е, да је мој син здрав, зарадио би он својим златним рукама. Купио је кућу на Камичку са незавршеним објектом, од кога је хтео да направи мени смјештај, муж ми је умро. Прије пар мјесеци је поднео захтев за легализацију тог објекта који је уцртан у пројекат. Међутим, одбијен је у овом мјесецу и добио је рок од петнаест дана да то поруши.
Епилог
Сава данас живи сама са својим успоменама и сачуваним фотографијама, као подстанар у Видовданској улици. Прича и очи не суши.
- Саво, сећате ли се бар једног лепог дана у свом животу?
- Не могу да се сјетим. Патила сам се од малена. Најтеже ми је што нисам знала пружит“™ љубав својој дјеци. Нисам знала пригрлит“™, пољубит“™, нико мени то није радио, па нисам умјела ни ја. Само сам се борила да зарадим, да им буде боље него мени, да им пружим све што ја нисам имала. Тучена сам у домовима, све је било на команду, као у восјци. Није то живот. Опет, хвала Богу да сам витална, седамдесет седма ми је година. Надам се да ме мој тата гледа са неба и блажи моју тугу.
Још увек верујући у људску доброту, надамо се да епилог ове приче неће бити као у оној народној: „Како те колевка заљуља, тако те мотика закопа“, да ће Сава Јањић, пре него што се пресели у Небеске Дворе, пронаћи мир у својој, трећој кући, да буде близу сина и чува праунуке.
САВИН БРАТ
Мој брат Баћо је имао сина јединца, Мишу, који је био ожењен Хрватицом која га је напустила, а дијете оставила у Загребу у болници. Мишо је преко Умпрофора то дијете допремио. Онда је отишао на ратиште, иако није требало, био је самохрани отац. Мобилисали су га пред сам пад, а малог је дао у комшилук код једне госпође да га чува, јер је моја снаја, Баћина жена, била шлагирана и није се могла са њим борит“™. Кад је Мишо погинуо, малог Бошка су дали у Дом у Бања Луку за незбринуту дјецу. Брат и снаја су били у Приједору да би били близу њему. Кад му је било четири године, један човјек из Београда је дошао да га посвоји. Презиме - Гатар. Дјевојачко презиме моје мајке. Гатар Зоран. Са Косова, живи у Крњачи, код Београда, отац му је из Живаје. Испоставило се да смо фамилија, са материне стране. Зоранов прадјед је мој дјед, материн стриц, који је дошао из Америке кад је избио рат, као добровољац. Није се вратио у Америку кад је рат завршио, отишао је на Косово. Мој брат је, лака му земља, био сав сретан што је Бошка посвојио Гатар.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
