USPEH JE OSTATI ČOVEK

Priča o Mirjani Margetić je slojevita. To je priča o borbi i opstanku, ratu i emigraciji. Takođe, to je storija o “romantizovanim i ulepšanim sećanjima presađenih”, traganju za sopstvenim i identitom emigranata, životu “negde između”. O ljubavi prema porodici, slikarstvu, rodnom gradu, Srbiji, ljudima… Ona govori svojim slikama, svesna potrebe da u svemu pronađe lepotu, da “doda svetu malo boje”. Neobična, sa žarom koji ne prestaje da gori, do koske iskrena, sa odsustvom namere da “montira” svoju priču za novine. Oduševljeni? Definitivno.
Rođena je u Kajmačklanskoj ulici, “u jednom čardaku”, gde je živelo nekoliko porodica. Odrastala je u dvorištu u kom je živeo slikar Dragan Marković Markus i sa oduševljenjem gledala njegove radove. Već tada je sanjala da postane umetnik jednog dana.
- Tada su krenule prve vizuelne impresije, mada je sigurno postojala baza u meni, talenat, koji nisam mogla da realizujem, zato što sam bila opterećena idejom da bi trebalo akademski da napredujem. U poslednjoj godini srednje škole, razmišljala sam da konkurišem na Likovnoj akademiji, ali s obzirom da su primali pet do sedam studenata u to vreme, plašila sam se da neću biti primljena. Umetnik uvek strahuje da nije dovoljno dobar. A dešava se da se pojavi neki profesor, koji nas inspiriše i promeni naše planove u životu. To se meni dogodilo. Zbog profesora istorije u Ekonomskoj školi, zavolela sam istoriju i upisala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
U srpskoj prestonici je ostala pet godina. U početku se, kao i svi studenti, “držala” poznatog okruženja, ali se, kako je upoznavala druge ljude, polako odvajala od šabačkog miljea. Dolazila je da obiđe roditelje, a najviše da razgovara sa svojim ocem Đorđem, koji je bio njena velika podrška, prvi važan muškarac u njenom životu.
- Nekada bih došla iz Beograda samo da ga vidim i porazgovaram sa njim. On je bio primer dobričine i starog Šapčanina, u svom nekom svetu, možda drugima čudan, veoma svoj. Nikada se nije opterećivao šta drugi ljudi misle i govore, i mene je učio da ne obraćam pažnju na to, nego da negujem svoj unutrašnji svet. Mislim da unutrašnja snaga koju i danas imam, dolazi od mog oca.
Na trećoj godini studija, upoznala je drugog važnog muškarca u svom životu, Živka Margetića. Venčali su se kada je apsolvirala istoriju i otišli da žive u Gunju, u Hrvatskoj, odakle su njegovi. Bila je vanredni student sa namerom da diplomira, ali dogodio se “naš rat”, koji je njihove, kao i živote mnogih, zauvek promenio.
- Pošto smo oboje Srbi, za nas tamo više nije bilo mesta. Već devedesete godine sam duže boravila u Šapcu sa našom devojčicom Jovanom, a Živko je još uvek radio u porodičnoj pilani u Gunji i dolazio je vikendom. Situacija nije bila prijatna, postojao je stalni strah, ali, morali smo od nečega da živimo. Kada su nam minirali pilanu, preselili smo se u Šabac i živeli u stanu sa mojim roditeljima. Suprug nije mogao da nađe posao kao poljoprivredni inženjer, bili smo u teškoj materijalnoj situaciji i odlučili da počnemo iz početka, u Australiji.
Australija, zemlja
obećana. Da li?
Otišli su u Đilong, u blizini Melburna, gde im je pomogao Mirjanin brat Milan, koji je tamo živeo. Poneli su dva kofera koja su izneli iz Hrvatske kad su izbegli i ćerku Jovanu, koja je tada imala osamnaest meseci.
- Već u prvim mesecima našeg emigrantskog života, započeli smo ponovo da se školujemo. Ja sam završila istoriju, pošto mi je bila želja da dobijem tu diploma koju nisam kod kuće (smeh), a moj suprug je promenio struku, diplomirao je informatiku. U to vreme, Australija je bila otvorenija prema emigrantima, stipendirala je naše školovanje, međutim, to nije bilo dovoljno. Radili smo dodatne poslove u večernjim satima da bismo mogli da platimo obdanište za Jovanu. Prali smo sudove, raznosili pice… Kad smo diplomirali, oboje smo ostali da radimo na fakultetu i tek tada smo mogli da živimo bez poniženja.
Devet godina je radila kao savetnik za studente. To je administrativna, ali, na izvestan način i majčinska uloga. Osim saveta u vezi sa fakultetom, strukom i izbornim predmetima, Mirjana je pomagala studentima da reše socijalne probleme, da pronađu stan, ili posao. Slikala je sve vreme. Ponekad, na konferencijama, crtala je portrete ljudi koji bi izlazili da govore. Štafelaj nikada nije izašao iz njenog doma.
- To je čučalo u meni, žuljalo me, ali da bi čovek mogao da se bavi umetnošću, mora da ima, pored predispozicije i talenata, prostor i vreme. Po dolasku ovde, nisam mogla da se koncentrišem na slikanje, jer smo se dugo borili za egzistenciju. Emigrantima imaju priče o lepom životu ovde, ali, nije to baš tako. To je umišljeno lepo. Svako ko se presadi sa jednog na drugo mesto, mora da pusti korene. To je mnogo teško, uklopiti se u sistem koji je potpuno drugačiji od onog u kom smo živeli. Istina je da nismo došli u Australiju zato što smo to želeli, nego da obezbedimo egzistenciju za našu porodicu.
Kada se njihova materijalna situacija stabilizovala, uz podršku supruga, dala je otkaz na poslu i upisala Likovnu akademiju na Balaratskom univerzitetu. S obzirom na dug studentski staž, priznali su joj neke ispite i, umesto za tri, diplomirala je u roku od dve godine. Od tada, poslednjih devet godina bavi se isključivo slikarstvom. Na pitanje kako je živeti u statusu slobodnog umetnika u Australiji, kaže da je borba kao i u Srbiji.
- Teško je biti umetnik, gde god čovek da živi. Mi to radimo zato što moramo, osećamo potrebu da nešto kažemo, damo svoju poruku. Ovde smo investicija za galeriju, ili menadžera. Proteklih sedam godina, izlagala sam u jednoj galeriji u Đilongu, ali pošto se ove godine zatvara, pokušavam da dobijem nove galerije. Nije ni to dovoljno, sve zavisi od sposobnosti galerije, ili menadžera, da plasira umetnika i da ga finansijski nagradi.
No, Mirajana najčešće ne radi slike da bi ih dobro prodala, nego zato što želi da budu viđene. Njeni radovi često istražuju poreklo, kako se ono prenosi, nastavlja, ili gubi u stranom okruženju. To je potraga za identitetom čoveka koji želi da ostane to što jeste, ali, često ne može zbog duboko urezanog sećanja na ono što je bio.
- U prvim radovima, koristila sam drvo kao metaforu za ženu. Takođe, drvo simbolizuje moja razmišljanja o opstanku i prilagođavanju, krhkosti i lepoti jednog porekla u stranom prostoru. Poslednje tri godine, čipka, ili narodna ženska radinost, prožimaju se kroz moje radove. Istražujem ne samo kulturno poreklo prve, nego kako se to seme odražava na drugu generaciju emigranata. U tom smislu koristim čipku kao iskaz – šta je to bi trebalo čuvati, prikazati, skratiti, ili oparati...
Romantična sećanja
“presađenih”
U Šabac dolazi svake treće godine, da poseti grobove roditelja i obiđe prijatelje. Još uvek zatreperi kada prilazi šabačkom mostu, jer “grad u kom si rođen ostavlja pečat za ceo život”, ali kada dođe, shvati da je malo ljudi koje prepoznaje na ulicama. Sve se menja, i gradovi, i ljudi.
- Kada se “presadiš“ sa jednog mesta na drugo, šta ostane? Sećanje. Kad razmišljam o Šapcu, zapravo razmišljam o Savi, koja je bila velika ljubav moga oca, koja se prenela na sve nas, o vikendici na sto četvrtom. Onda spontano dolaze druga sećanja, na detinjstvo, prijatelje, školske dane, ulice… Međutim, kada se vratim, shvatim da Šabac nije više onakav kakvim ga pamtim. Kada prošetam ulicama, vidim da pripadam tu, ali kada razgovaram sa ljudima, jasno je koliko smo daleko. Mi emigranti imamo nostalgična i romantična, nerealna sećanja. Uvek smo negde između.
Mirjana i Živko imaju dve ćerke, Jovanu i Aleksandru. Kada je diplomirala modni dizajn, Jovana je otišla u London da nađe posao, živela tamo dve godine, ali je često odlazila kod bake u Brčko. Tamo je, umesto modne kuće u Londonu, srela svoju sudbinu. Upoznala je mladića sa kojim je četiri godine bila u vezi i za koga se prošle godine udala. Mlađa, Aleksandra, “tipična je Australka”, ali, oseća i poštuje srpsku kulturu.
Kada je saznala da će njena priča biti plasirana u okviru feljtona “Uspešni Šapčani”, Mirjana se zamislila.
- Pitanje je šta je uspeh i ne postoji samo jedan odgovor. Mislim da ne grešim kad kažem da je to sposobnost i dar čoveka da preživi, da se prilagodi, premosti svoje slabosti i prepreke. Da oseća zadovoljstvo unutar sebe. Da ima srećnu porodicu. U današnje vreme, uspešan je onaj koji ne zaboravi da ostane čovek. Meni je to uvek bilo jako važno.

Mirjana Margetić je potpisala knjigu “Istorija srpske emigracije u Viktoriji – Šta oblikuje moj identitet danas”, koja je izašla iz štampe pre četiri godine. To je zbornik priča ljudi srpskog porekla, koji su emigrilali u Australiju, od četrdesetih godina prošlog veka do naših dana. To su ispovesti o pripadnosti, kulturnom nasleđu, veri, integraciji i iskustvu emigracije.

Koncept transformacije kulturnog identiteta, neraskidivo je povezan sa Mirjaninom umetničkim radovima – slikama, crtežima i skulpturama. Njeno slikarstvo prepoznatljivo je u nekolikim ciklusima – Zašto neke ptice pevaju, a druge ne, Negde između: transformacija identiteta, Znanje i verovanje, Na talasima, Žensko poreklo - život tkanine ili krpe i drugim.