Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(10. август 2017.)
ПЛОВИТИ СЕ МОРА, ЖИВЕТИ НЕ - “БАЛКАНСКА ОДИСЕЈА” ВАЛЕРИЈА ВАЊЕ ЉУБИЧИЋА

САН ДЕЧАКА ОД СЕДАМДЕСЕТ ЛЕТА

Снови не познају године, они не тамне, а и када одустанемо ми од њих, не одустају они нас. Чекају у “заседи душе” како би нас једном подсетили да дугујемо себи њихово остварење. Један Вања зна како безгранична дечја машта може у старости постати невероватно искуство
САН ДЕЧАКА ОД СЕДАМДЕСЕТ ЛЕТА
Црни гумени чамац лагано се њише на таласима Саве. Из даљине, само један од многих, као и сваки, локацијски одређен онима који су с леве и десне стране. Најузбудљивије приче нису уочљиве, тешко су описиве, морају да се осете. Баш на боку поменутог пловила седи старији човек, приказа дечјих цртежа морнара. Седа брада, седа коса, боре на тамном челу које нигде тако складно не пристају као на лицу авантуристе, освајача мора, вечитог заљубљеника у бескрајна плаветнила. Једини изузетак је жута мајица, уместо традиционалне пругасте, но то је само боја, као створена да истакне Помпејеву крилатицу: ВИВЕРЕ СЕД НАВИГАРЕ НЕЦЕССЕ ЕСТ” (“Пловити се мора, живети не”) смештену баш наспрам срца. Погледа усмереног благо на доле, наш јунак Валерије Вања Љубичић, гледа негде ка мотору свог љубимца. У тим зеницама скривен је поглед пријатељства према свом “саборцу” сапутнику у остварењу једног давног сан. Ова прича не почиње у реалности. Њен корен је у сну, клица развоја и мотив у годинама које спајају дете и старог човека, годинама превише просто окарактерисаним као “старење”.
Прву светлост дана Вања је угледао у Пироту. Ипак часно звање пилота ЈНА његовог оца и породицу одвело је у Сплит. Голобради дечак специфичног имена и релативно честог надимка стасавао је уз море, поглед је испуњавало бескрајно плаветнило. Тамо где су други видели само много плаве и зелене воде мора и река Балкана, Вања је видео авантуру. Сваки метар представљао је посебан свет, богатство са којим копно не може да се пореди. Мирис соли полако је упливавао у свест, небо је било само имагинарна граница маште и полако је стасавала жеља да се оплови Балкан. Време великих једрењака је остало далеко иза, но суштину су скривала мора и реке. Они су носили векове и миленијуме, мамиле да се чују и осете, те је превозно средство само споредни детаљ једног сањарења.
- Море је било моја свакодневица. Наравно, беше онда нереално, али сам срце слушао и касније. На студијама сам упознао “пајташа” који имао сличне циљеве. Спремали смо се, договарали, али је на крају је он одустао због администрације – каже нам Вања Љубичић.
Живот био остао испразна временска чињеница када би највеће жеље скројене у нама, тек тако нестајале. Вања је дипломирао психологију и радни век посветио људима. Постао је породични човек, живот су му красиле две ћерке и два сина, а једна Зорица из Шапца “везала” је срце и окончала метафоричку пловидбу животом, усидривши га у “мирну породичну луку”. Баш када је хуману професију остављао иза себе и полако планирао пензионерске дане, оживела је жеља оног дечака. Овај пут оправдања није могло бити. Моћни војни чамац спреман, јак мотор спреман, жеља вечно ту, авантура као смисао влада телом и умом. Време је за пловидбу.
- Путешествије су почеле 2013. године. Планирао сам да кренем сам, но деца нису дозволила, те уместо једног, на чамац се укрцало троје путника. Моја два сина од 15 и 20 година, одлучила су да ме прате и са једног сплава, на 4 км Саве кренусмо. Најпре Дунавом ка Констанци, потом излазак на Црно море, Мраморно Море, Дарданелом ка грчким водама. Пут је трајао три недеље. Могло је и краће, али ипак је ово “маратон” не “трка”. Дању пловимо, ноћу одмарамо тамо где има људи – приближава нам Вања.
Ништа као финансије не постављају чврсте границе у већини одлука, но у највреднијем не могу. Администрација је стварала муке током проласка Турском, али када се помешају жеља, сан, љубав и тек мало ината, вреће за спавање и шатра сасвим су добри за сан, конзерве хране боље од сваког специјалитета, а звездано небо најлепши кров. Новац је ваљало чувати за гориво. У близини Свете Горе су застали и окончали план за прво лето.
Наредне 2014. авантура се наставила. Сада је у посади било два члана. У друштву старијег сина кренуо је од Грчке ка Албанији, Црној Гори и одлучили да ову етапу окончају близу бисера Јадрана Перасту. Чамац је отишао на ремонт и припрему која ће “затворити круг”. Ипак живот има неке своје планове, воли да упозори како ипак године пролазе. Попут чамца, припрему за велике изазове требало је и срце авантуристе. Хируршки захват прошао је успешно, но морала је уследити двогодишња пауза. Знао је да је то само одлагање, ништа више. Овог лета стигао је до Дубровника сам, а ту су га чекале две ћерке. Пут Јадран-Сава јесте се наметнуо.
- Део по Јадрану пре силаска на реку није личио на било шта, када се трага за смислом авантуре. Имам дивне ћерке које су стигле авионом, нису желеле да губимо комфор, те смо јели у ресторанима, спавали у собама више него на чамцу. По њиховом повратку својим домовима пут сам хтео окончати сам.
Сан детињства и жељу младости можда никада не би остварио да није било некога баш из те “младости”, Својим подвигом импресионирао је и школског друга из средње школе који је помогао да чамац превезу до правог улаза у реку.
- Делује лакше него што је било. Покушали смо код Загреба, но водостај није дозволио. Среће није било ни код Сиска и тек помоћу скеле успели смо да спустимо чамац.
Морско пространство тешко је освојити, а када помислите да се све одвија по плану, газ пловила пробуди Посејдона, господара који не воли посетиоце.
- Ко не зна због чега је бура метафора свих интензивних осећања, треба да осети ону у близини Дубровника. Однела је телефоне, тенду, вода ушла у канистер, али мотор је преживео. То су моменти у којима сурово увиђате беспомоћност према сили воде. Нема жаљења за стварима, ту се за опстанак боре ваше жеље, упорност, а победник се постаје када истрајете.
Јадран не да мира, а нови “немир” Љубичића је сачекао код острва Муртер. Бежао је, али није успео да побегне Југу. Двочасовно невреме није оставило велике последице захваљујући везу. Треће “упозорење” дошло је од Посејдоновг помоћника у близини Сиска.
- Једино невреме које сам очекивао, али интензитет не. Но, њега ћу памтити по томе што сам осетио олакшање када сам видео још много пловила у близини, бар нећу бити сам. Но, онда сам присуствовао рекордно брзом бежању свих. Претпостављам опремљени радио везама, чули су шта се приближава – кроз осмех рекапитулира сећање Валерије Вања Љубичић.
Море је није запљуснуло, али сваки метар трогодишње одисеје преживела је супруга Зорица.
- Своје буре и олује сам преживљавала у себи. Знала сам да је Вања одговоран човек и да зна шта ради, међутим шта је један зналац спрам пространства којим плови. Пре прве туре сам их саветовала шта никако да не раде и они су стопроцентно све то урадили. Е сада замислите како изгледа када се не јавља, па ја контактирам лучке капетаније не би ли добила неку информацију. Ево на крају, Вањи остаје прича о подвигу, а мени не баш сликовито искуство “украшено” дефицитом живаца – истиче Зорица.
Саздани од жеља, снова и стрепњи, пловимо животом растрзани између реалности и маште. С годинама, сила стварности нас вуче све јаче, али никада до краја нам затвори врата сањарења. Док излази из свог чамца и полако нас поздравља одлазећи ка пријатељима, наш морнар поручује.
-Немам ја један сан, има их још, видећемо како даље.
Д. Благојевић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa