„SAMO MENI“

Svakodnevica ljudske civilizacije počiva na nekoliko ustaljenih fraza, koje su tipične za sve jezike i sve nacije, od najprimitivnijih zajednica, do aristokratskog i „džet set“ sveta. Te su fraze, verovatno, poslužile čovečanstvu, tokom dugotrajnog i bolnog izdvajanja iz životinjskog sveta, da obezbedi ljudskim jedinkama neku vrstu znakova komuniciranja, koje će ih u međusobnoj razmeni uveriti da jedna drugu neće ugorziti i da ne žele zlo.

Otuda fraze poput „Dobar dan“, „Kako si“, „Hvala“ ili „Srećna Nova godina“ i niz drugih, predstavljaju univerzalne komunikacione poruke koje ljudi upućuju jedni drugima, kao neku vrstu lične dobre volje i ritualne želje da onom kome je poruka upućena bude zaista tako. Posebno se ta želja reflektuje u prazničnim čestitkama, ličnim i usmenim prilikom susreta, ili pisanim putem. To je postalo stereotip i obrazac po kome shvatamo, tumačimo i prepoznajemo neku društvenu grupu ili mentalitet neke sredine.

Zato svaka promena u tako uspostavljenim ritualima, makar bila i pojedinačna, skreće pažnju, jer iza nje stoji neki novi oblik svesti, neka društvena vrednost koja želi sebe da nametne i da se uspostavi kao opšti obrazac. I te promene u najavi, kao i uvek, razume se, izrastaju iz novih odnosa u društvu, iz socijalno-ekonomskog stanja i predstavljaju psihološko objašnjenje tog stanja.

A stanje u srpskom društvu danas objasnio je slikovito kratkom ritualnom frazom neki mladić, na nekom trgu, u nekoj srpskoj varoši u novogodišnjoj noći. Naime, dok je zajedno sa grupom vršnjakinja i vršnjaka igrao uz ritam muzike koju su izvodili neki poznati muzičari, mladić se, na kratko, zaustavio da odgovori na pitanje promrzle novinarke, koja je anketirala narod na trgu o novogodišnjim praznicima.