ISTORIJA SE NE ZABORAVLjA

Bogdan Sekendek jedan je od Šapčana koji ovu varoš pamti u tančine od svoje rane mladosti, a istoriju, kojom se profesionalno bavio i sada se kao neumoran penzioner bavi, čuva kao retko ko. Njegova nepresušna priča o Šapcu, od postanka do danas, isprepletena činjenicama i istorijskim podacima, nije sabrana u knjigu, a napisao je nekoliko značajnih istorijskih u kojima oslikava i Šabac i srpske junake, velikane ali i neke delove grada, kao Kamičak gde je proveo detinjstvo i odakle je krenuo u osvajanje istorije grada i ovog kraja. I vremenom Bogdan Sekendek, ne samo što je postao ugledni Šapčanin, već jedan od istoričara Srbije koji je značajnim delima sačuvao od zaborava mnoge događaje, pojedine istorijske činjenice istraživao i rasvetlio ali ipak mnogo nosi u svom izuzetnom pamćenju i ponekad zainteresovanim slušaocima posebnom rečitošću besedi o prošlosti. Tako je i godinama dočekivao razne delegacije, posete i ekskurzije u Šapcu i na okolnim istorijskim mestima, besedio im o prošlosti zarad budućnosti. To je i rezlog nesebičnog angažovanja i u Zadužbinskom društvu “Prvi srpski ustanak Mišar“.
- Moramo znati da je Šabac jedan od prvih gradova koji je još u 19. veku, u doba Jevrema Obrenovića, gospodara šabačke i valjevske nahije, dobio neku vrstu urbanističkog plana - počinje priču o Šapcu Bogdan Sekendek. Jevrem je dovodio austrijske inženjere koji su to napravili. Otuda Šabac ima ulice koje se seku pod pravim uglom i te četvrti. Pa na primer, od centra na zapad Masarikovom ulicom ide se u Pocerinu, levo na sever preko Baira na Savu, pristanište i železničku stanicu, preko Donjeg šora ide se ka fabrici “Zorka“ i za Obrenovac a preko Kamička ide se u Mačvu i Loznicu.
Te neodvojive šabačke četvrti stalna su inspiracija pisaca, pesnika, istoričara, pa i Bogdan Sekendek priča da je Kamenjak, deo grada koji je naziv dobio po kamenoj kaldrmi, više gravitirao Kamičku, imali su zajedničku školu, zajedničko groblje i još mnogo čega.
Kamičak je upoznaao kao jednu trgovačko zanatlijsku celinu, deo grada sa dosta radnji, kafana i kuća na prostoru koje su tada zvali Mala Mitrovica, jer obično je do ulice bila radnja a onda su se u dubinu dvorišta ređali stanovi. Veći deo tog dela grada bio je popločan turskom kaldrmom. Na Mačvanskoj pijaci, na trgu gde je bila stara autobuska stanica i gde je sada nova robna kuća, sve je bilo popločano turskom kaldrmom i tu je bila jedna kućica koju su zvali Kantar, to je bio Žitni trg. Podseća Bogdan da su u obilju trgovina najzastupljenije bile bakalnice gde su kupovali i građani ali i ljudi iz sela, naročito pred velike praznike dolazio je domaćin koji je kupovao na raboš sve što mu je potrebno a posle kada preda žito to je otplaćivao.