Odvažno krstari srpskim drumovima

Oduvek je ravnopravno obavljala sve poslove na imanju, “rame uz rame” sa svojom braćom. Nisu joj bili teški ni poslovi u šumi. Najviše je kao dete volela da drži volan u rukama i zamišlja da prevozi robu ili putnike. Želja iz detinjstva joj se ispunila i danas je 32-ogodišnja Jelena Snegić iz Zukava jedina žena profesionalni vozač šlepera u koceljevačkoj opštini.

–Volela sam to od detinjstva. Bila mi je želja da položim i da vozim i tako sam to rešila da ispunim. Položila sam za tu kategoriju i počela da vozim, prvo sa starijim bratom koji je već radio u MIG Dragan Ranković. Ubrzo sam i ja dobila posao u toj firmi i počela samostalno da vozim- počinje svoju priču ova neobična devojka.

Već godinu dana krstari srpskim drumovima u svom šleperu, privlačeći pažnju drugih vozača i kolega. Uglavnom se sreće sa začuđenim pogledima punim divljenja i podrške. Mnogi u neverici isprate njenu pojavu za volanom.

–Gde god da se pojavim svi se oduševe i priđu da se pozdrave, raspituju se ko sam, šta sam, koliko vozim. Neki su mislili da sam i duži period vozač jer im tako delujem. Negde imam privilegiju da me puste preko reda na utovar jer sam žena, negde ne. Ali, ja to razumem, jer svi žure i svima je u interesu da završe turu i da idu dalje na svoju stranu. Ali, svi dobro reaguju na mene kao vozača i bodre me. Znaju šta je i kakav je posao i shvataju koliko je dodatno teško jednoj ženi da bude vozač šlepera- priča Jelena.

Seća se da joj je prva samostalna vožnja bila do Šimanovaca, na koju je otišla umesto brata. Odmah nakon te, usledila je nova za Novi Sad, a onda su počele da se ređaju ture i novi dani za volanom. Tako je počelo...

VOLAN KAO PORODIČNA TRADICIJA
Pre Jelene profesionalni vozači postali su njena braća. Najpre godinu dana mlađi, Nikola a zatim i dve godine stariji Živojin koji je, kaže, bio odličan instruktor i zaslužan je za njen uspešan početak rada za volanom.

–Uveo sam je u posao. Naučio šta i kako treba da radi. Definitivno, ja sam mnogo naporan kada vozi neko drugi. Ono što je ona istrpela od mene tokom obuke, ne bi niko drugi. Nisam joj dozvoljavao da napravi ni jednu jedinu grešku, čak ni onu koja može da se toleriše. Ona bi tako pogrešno usvojila i to bi ostalo zauvek- kaže Živojin, otkrivajući da mu je bilo teško da bude strog i da je kritikuje, ali da je to činio za njeno dobro.

I Jelena potvrđuje da nije bilo lako izdržati bratovu obuku, ali da su joj sve sugestije kasnije dobro došle, jer je sve već videla, naučila i pripremljena ušla u posao.
–Mislim da sam se, kada sam krenula samostalno da vozim, odlično snalazila, imajući u vidu da sam odmah po dobijanju dozvole sela u šlepera, bez prethodnog iskustva sa manjim kamionima. U šleperima se i pojedini muškarci teže snalaze i treba im više vremena da savladaju vožnju- priča jedina žena profesionalni vozač i dodaje da sada radi potpuno ravnopravno sa ostalim kolegama, osim što vlasnik firme ima razumevanja i ne šalje je na ture u kojima se ostaje noću, na čemu mu je Jelena zahvalna.
Ova devojka se trudi da u potpunosti parira kolegama u “muškom poslu” i smatra da do sada u tome uspeva.

NIKOLA, JELENA I ŽIVOJIN

Stariji brat ne krije da je ponosan na svoju sestru i koleginicu i ističe da je ona na kraju pokazala da je najjača, te da za nju ne postoje prepreke i podele na “muške” i “ženske” poslove.

–Mi smo odrastali na selu i radili sve poslove, a Jelena je uz nas, muškarce, sve radila. Nekako je čitav život upućena na muškarce i morala je da se bori za svoje mesto pod suncem. Tu je ojačala- smatra Živojin.

I mlađi brat se takođe raduje zbog sestrine ispunjene želje, ali nije od početka podržavao njenu nameru da postane profesionalni vozač.

–Nisam bio pristalica toga. Pričao sam joj da joj to ne treba jer nije ni malo lak posao- ističe Nikola koji se ovim poslom bavi već jednu deceniju.

Pre Jelene profesionalni vozači postali su njena braća. Najpre godinu dana mlađi, Nikola a zatim i dve godine stariji Živojin

Dok su Jelena, Živojin i Nikola na putu, njihovoj majci Gordani nije lako. Brine, ali poštuje želju svoje dece koja su se sa volanima igrala još od ranog detinjstva i maštala da jednog dana postanu vozači.

–Znali su od malih nogu šta će da budu. Uvek se brinem kada odu. Nije to lako. Troje dece na putu. Opet, njih dvojica su muškarci, pa je malo drugačije. Ali, za Jelenu je teže. Međutim, šta da se radi. To je njena želja bila i moje je da je podržim u tome. Ponosna sam majka- napominje Gordana.

HLEB SA SEDAM KORA
O zgodama i nezgodama šoferskog zanata nekada su nam, sa malih ekrana, pripovedali Paja i Jare. Danas o tome svedoče kamiondžije Baja i Žića. Da u ovom poslu ne teče “med i mleko” slažu se i Snegići. Posebno to nije slučaj danas.

–Slušajući priče starijih kolega shvatio sam da je ranije bilo manje papirologije i da je vozač ipak bio uvažavan kada dođe u neku firmu. Sada to nije tako- ocenio je Nikola.

Snegići dodaju da radno vreme vozača ne postoji. Dešava se da se ostane previše, da se nekada predugo čeka na utovar ili istovar, da se ostane i dan i noć. Opet, ima i dana kada se posao ranije završi. Pravilo je da nema pravila.

–U ovom poslu nema radnog vremena. Sve zavisi od ture, kada si stigao, utovario ili istovario robu. Zavisi od firme u koju ideš, njihovog radnog vremena. Ima firmi u koje dođeš i nema čekanja ali i onih u kojima se nikada ne zna kada ćeš završiti. Vozač zna kada će krenuti, ali nikada ne zna kada će se vratiti kući- objasnila je Jelena.

U prvi mah skloni smo da pomislimo kako je plata vozača visoka. Međutim, retko se ima u vidu činjenica da je radno vreme daleko veće od uobičajenog, osmočasovnog. Kada bi se prosečna plata ljudi za volanom podelila sa radnim satima, bilo bi jasno da je lični dohodak oko minimalca.

–Od ovog posla može da se preživi, kao i od većine drugih. Računica je jasna i kada bi vozili osam sati radno vreme imali bi minimalac. Ne treba zaboraviti da mnogi vozači spavaju u kamionu, a to nikako ne može da se uporedi sa spavanjem u svojoj kući, u svom krevetu. I to ima cenu- kaže Živojin.
Na putu, u saobraćaju, dešavaju se brojne nepredviđene okolnosti. Manji ili ozbiljniji kvarovi. Zato je, napominje Jelena, neophodno da je vozač konstantno oprezan i skoncentrisan na ono što radi.
–Posao profesionalnog vozača ne podrazumeva samo držanje volana i šaltanje, već je važno da se sve proprati i što se tiče tovara, papirologije i kamiona. O svemu mora da se razmišlja. Razmišljaš o utovaru i istovaru, da li ćeš stići na vreme, koliko si zadužio i razdužio paleta, misliš o robi koju si zadužio i koju treba da odvezeš neoštećenu od jedne do druge tačke. Ako se roba ispretura, mogu da ti je vrate, a mi kao vozači potpisujemo papire i odgovaramo za nju. Tu je i policija, kontrola na putevima. Mnogo je tu stvari koje podrazumevaju bavljenje ovim poslom. Snosiš punu odgovornost za sve što se dešava od momenta preuzimanja robe do istovara. Posao vozača kamiona je jedan veoma odgovoran posao. Među najodgovornijim, što mnogi ne znaju i ne razumeju. Uz to, nema praznika, vremenskih prilika ili neprilika, klasičnog radnog vremena- dodaje Jelena.

U porodičnoj kući Snegića do skoro je bilo 13 članova. Četiri generacije koje složno žive pod jednim krovom danas su u srpskom selu pravu retkost

Zato, ističu Snegići, ovim poslom mogu da se bave isključivo oni, poput njih, koji ga vole. Za sada su zadovoljni radom u drugim firmama. Ipak, ne kriju da bi voleli da jednog dana osnuju svoju porodičnu firmu.

–Imamo tu želju, ali danas je veoma teško ispratiti sve u ovom poslu i naplatiti odrađeno. Tu je važno naći i posao. Nas kao početnike, ako ne bi oni koji traže prevoz isplatili na vreme, bili bismo u problemu. To je još jedan od velikih izazova u ovom poslu danas- smatraju Snegići.

RADOM I SLOGOM DO PORODIČNE SREĆE
U porodičnoj kući Snegića do skoro je bilo 13 članova. Četiri generacije koje složno žive pod jednim krovom danas su u srpskom selu pravu retkost. Ova porodica je i po tome specifična. Glavnu reč u domaćinstvu i dalje ima otac Zoran. On obavlja sve poslove na imanju, ali u pomoć mu priskaču i deca, koja svaki slobodan trenutak koriste za rad u gazdinstvu, kako bi se sve obavilo blagovremeno i valjano.

Živojin, Nikola i Jelena ne žele da zapostave svoje imanje. Kada nema posla za volanom, ima ga kod kuće i zato, dodaju, nikada nemaju slobodan dan.

–Kod nas je ta zajednica odlično funkcionisala i dalje funkcionišemo bez ikakvih sukoba i nerazumevanja. Mada, moram priznati da je svima taj naš odnos neobičan. Niko ne može da veruje da živimo zajedno u slozi. Mi smo jednostavno naučili tako, navikli smo na buku i galamu jer nas ima puno. Za sada imamo u porodici petoro dece i šesto na putu. Svako se ponosi sa onim što ima. Mi se ponosimo našom decom- priča Jelena, ponosna tetka pet devojčica.

Pre nego što je postala profesionalni vozač ova devojka je sve poslove obavljala na imanju kao i njena braća. Rušila je stereotipe na svakom koraku. Za nju nikada nije važila podela poslova na muške i ženske. Išla je u šumu, na njivu, obavljala i građevinske radove. Zato je, dodaje u šali, tatin sin.
–Ja je stvarno nikada nisam odvajao od sinova. Radila je sve poslove i išla da mi pomogne gde god je i šta trebalo- priča Zoran i napominje da su svi članovi njegove porodice pravi veseljaci. Vole muziku i ne žale da u trenucima sreće i veselja časte muzičare.