Ljubav izgoni svaki strah

Ovaj Vaskrs dočekujemo u „novoj normalnosti“, terminu koji se koristi od kako je počela pandemija korona virusa. Sa protom Ilijom Mitrićem razgovarali smo šta je staro novo, a šta uvek novo u vezi sa Vaskrsom, posebno u „vremenu smrti“.

Šta je to što je drugačije u vezi sa perspektivom Vaskrsa u situaciji koja je prisutna od prethodne godine?
- Svet se suočava sa nečim što je uporno potiskivao, a to je problem smrti. Upravo taj problem razrešava Vaskrs. Svet nema odgovor na smrt bez Boga, a pokušava da živi kao da nema Boga. Konstantno je potiskivao smrt, gurao je pod tepih, međutim, sada je aktuelna, lupila je nogom na vrata ovog sveta. Tako se i dešava, problem koji se dugo potiskuje, vraća nam se sa zelenaškom kamatom. Sada smo jasno videli da je smrt nešto što nas stalno vreba i ne možemo više da je potiskujemo. Jedini mogući odgovor na smrt, pobedu nad zadnjim tiraninom ovog sveta, daje Vaskrsenje. Šta je novo? Hristos je uvek nov. On jedini ne samo da daje odgovor, nego razrešava problem. On ne daje odgovor na nivou teorije, ili ideologije, nego na nivou života, a to je On sam. Hristos je od Vaskrsenja davao ljudima mogućnost da prevaziđu smrt u zajednici sa njim. Pitanje je koliko to ljudi razumeju. Mislim da atmosfera smrti u koju smo ušli za vreme pandemije može da naglasi svetlost Vaskrsenja, jer kada je noć tamna, jedna iskra vidi se kao sijanje zvezda.

USPOSTAVLjANjE CELOG SEBE
„Vladeta Jerotić je govorio da smo mi velikim delom fragmentisana bića. Naš termin isceljenja, uspostavljanja celog čoveka suprotnost je razlomljenom čoveku sa svim njegovim ulogama i maskama. Treba težiti da uspostavimo sebe kao celovitu ličnost. To možemo da uradimo ogledajući se u drugoj ličnosti, pre svega u Hristu. To je jedina šansa da čovek sebe isceli, da uspostavi sebe celog.“

„Imamo sliku razbijenog ogledala, u njegovom zrncu skoncentrisan je ceo naš život, a zaboravljamo da život posmatramo integralno, od nastanka do večnosti.“

„Kraj bi uvek trebalo prepustiti volji Božjoj. To ne lišava čoveka odgovornosti slobode i svih činjenja koja su u njegovoj moći Patrijarh Pavle je govorio: „Naše je da učinimo što je do nas. Ako učinimo manje, lenji smo, ako pokušavamo da učinimo više, gordi smo“.

Najtamnije je pred zoru?
- Da, zaista je tako. Vaskrsenje Hristovo je kosmički događaj veći od stvaranja sveta. Ako smo se pomirili sa tim da svi završavamo u grobu i da na svim grobovima piše isto, a samo na jednom: „Ustade, nije ovde“, razumeli smo paradoks hrišćanstva. Kolevka nam je već kovčeg, a iz jednog groba izvire novi život. Zato i naše bogoslužbene pesme kažu: „Grob tvoj Hriste, izvor Vaskrsenja“. Grob Hristov postao je materica za rađanje novog života. To je jedno staro novo, uvek novo.
Neki govore o tome da je ovo najtamnija noć planete Zemlje, da se ovako nešto nikada nije dešavalo, da su poslednja vremena. Prisutno je apokaliptično raspoloženje.

- Svet se uvek suočava sa apokalipsom, ali u onom smislu kako je svet bez Boga doživljava. U našoj pravoslavnoj terminologiji, apokalipsa je otkrivenje, razotkrivanje svih tajni. Međutim, u sadašnjoj konstelaciji, apokalipsa se obično povezuje sa smakom sveta, sa krajem, propašću. To, možda, jeste propast starog sveta u kome je smrt vladar i otkrivenje jednog novog sveta koji je već sada, na neki način, u semenu, u crkvi Hristovoj. Crkva ima seme novog života koji pronosi kroz ovaj svet i nudi ljudima. To je grob koji je izvor novog života. Kada nam se dogode granične situacije, ceo naš život se koncentriše u taj momenat. Imamo sliku razbijenog ogledala, u njegovom zrncu skoncentrisan je ceo naš život, a zaboravljamo da život posmatramo integralno, od nastanka do večnosti. Isto je u životima civilizacija, od kojih je svaka imala svoje izazove.

Poznato je da su nestajale čitave civilizacije?
- Tako je U svojoj knjizi „Homo Deus“ Juval Noa Harari pre samo par godina pisao je da je civilizacija iskorenila zarazne bolesti i onda se, odjednom, dogodila ova pandemija. Pisao je da više ljudi izvrši samoubistvo, nego što pogine u ratovima. Da više ljudi umire od prekomerne upotrebe hrane, nego od gladi. Pitanje je koliko ljudi umre od dijabetesa, od hipertenzije i srčanog udara kao posledice gojaznosti. Ljudi umiru i od zagađenosti vazduha. Međutim, sada smo se našli na potpuno novom terenu i mislimo da je kraj sveta. Nemamo kontrolu koju volimo da imamo.

Mislite li da je ovo kraj sveta onakvog kakvog poznajemo?
Nije. Kraj sveta kakvog poznajemo je za svakog od nas momenat smrti.
Da konkretizujem: Mislite li da će se sve vratiti kao nekada što je bilo, ili ne?
- Ne znam. Iskoristiću repliku iz jednog domaćeg filma gde trener kaže bokseru: „Sudario si se sa brzim vozom, a ti se i dalje trkaš sa putničkim“. Čini mi se da je tako u svetu danas. Bojim se da smo malo šta naučili iz ove situacije. Neki jesu. Susrećem ljude koji su doživeli određenu dozu preobražaja. Postali su svesni svoje nemoći, ne bespomoći, nego činjenice da nismo svemogući, da, s vremena na vreme, dođe do snažnog upliva nečega što ne možemo da kontrolišemo.
Potreba za kontrolom proizvod je straha. „U nemoći se sila Božja pokazuje“. Samo kada smo nemoćni, podižemo ruke odustajući od ega i prepuštamo se volji Božjoj.

- Kraj bi uvek trebalo prepustiti volji Božjoj. To ne lišava čoveka odgovornosti slobode i svih činjenja koja su u njegovoj moći, ali kraj uvek treba prepustiti volji Božjoj. Patrijarh Pavle je govorio: „Naše je da učinimo što je do nas. Ako učinimo manje, lenji smo, ako pokušavamo da učinimo više, gordi smo“.

Mislite li da svet doživljava pad gordosti?
- Pad idola, najpre bezrezervne vere u samog sebe. Čovek je najpre verovao u Boga, potom u više bogova, pa u prirodu i prirodne pojave, pa je verovao u ideologije, pa u mogućnost da on sam uredi svet i na posletku je poverovao u JA. I odjednom se to veliko ja suočilo sa nečim na šta nema odgovor. To ne znači da ga neće naći, ali ga trenutno nema. Nema odgovor na izazov ove pandemije. Vrtimo se u krugu godinu i po dana. Pokušavamo da se vratimo na staro, a zapravo bi trebalo da iz ove situacije izađemo novi. Seme Vasrksenja već sada je ovde, mogućnost da se to seme zaseje u nama i da ga gajimo kao atmosferu Velike Subote, kada znamo da je Hristos još u grobu, ali smrt polako jenjava, gubi žalac. To seme bi trebalo da u ljudima izazove novinu. Nažalost, bojim se da pokušaj da se vratimo na staro jeste pokušaj da iz faze apstinencije uđemo u fazu nove dekadencije. Izgleda da određeni broj ljudi samo čeka da se ovo završi pa da budemo kao pre što smo bili. Jasno je da svet ima problem.

I da prolazi kroz katarzu?
- Svako iskušenje je šansa za katarzu. Da li će se opet vratiti u dekadenciju, ili napraviti iskorak ka nečem drugačijem, zavisi od čoveka. Veliki broj ljudi kaže, ma kako to paradoksalno zvučalo, da se nikada nije osećao bliže Bogu nego u periodu najžešćeg zaključavanja i najvećeg straha. Nažalost, nevolja je ta koja nas približava Bogu. Trebalo bi da ljubav bude pokretač, a ne strah, ali dok ne izgradimo sebe u ljubavi, dobro je da nas nešto pokrene. „Ljubav izgoni svaki strah“, kaže sveti apostol Pavle.

Kažu da je strah suprotnost ljubavi, ali, po prirodi stvari, ljubav ne može imati suprotnost. Ili je ljubav ili nije.

- Onaj koji voli, slobodan je da čini šta hoće. Ljubav ograničava egoizam. Ko voli, slobodan je da čini šta hoće zato što uvek čini ono što je dobro.

Vaša poruka?
- Nemam da poručim ništa što crkva kao blagovesnik Vaskrslog Hrista već nije poručila, da je pozdrav Hristos Vaskrse najpre vest. Blagovest sveta, koja se već 2000 godina prenosi i koja se javlja kao pobeda života nad smrću. Ovakvi momenti naglašavaju značaj i praznika i pobede života nad smrću.
Hristos Vaskrse!
Vaistinu Vaskrse!