Ljubav je ta koja pomaže

Ljubav, koja je „sveza savršenstva“, nikada ne umire. Ona je jača od smrti. Pošto „Bog nije Bog mrtvih, nego živih, jer su u njemu svi živi (Luka 20, 38), crkva nastavlja da se moli za one su otišli na drugi svet. O odnosu crkve prema upokojenima, razgovarali smo sa protom Ivanom Jančićem.

Molitve su izuzetno važne, kako za one koji su “promenili svet”, tako i za one koji su ostali?
- Mi, koji ovde privremeno živimo, imamo vremena da ga koristimo za spasenje. Kada se duša od tela rastane i ode Bogu na istinu, tada se zatvara njena životna knjiga i sve što je do tada činila postaje vidno, svaka reč, svaka misao. „Neka da Gopod tebi po srcu tvome“ znači da i ako nismo neko dobro učinili, važna je naša želja, srce koje je osećalo nečiju nevolju i saosećalo. Ako nismo mogli da pomognemo, onda smo molitvom i mekotom srca učinili, možda, mnogo više nego oni koji su pomogli materijalno. Božji sudovi su tajanstveni i čudni za naše ogrehovljene umove, pred Njim se drugačije mere dobra dela. Molitva za naše upokojene mnogo može da im pomogne, a nas da uspokoji.

MOMČILO
„Imao sam druga u osnovnoj školi, Momčila. Čuo sam da je izvršio samoubistvo i bilo mi je jako žao. Bio je jako dobar i plemenit i kada sam čuo da je to učinio, uvek sam za njega vadio česticu i molio se: „Gospode, ako hoćeš, seti se mog druga Momčila“. Pre nekoliko godina, imao sam jasan san. Jesen je, a u mom kraju, na majčinom imanju, na uzvišenju podignuta je prelepa crkva. Pored nje je visoko i staro, impozantno drvo. Tog dana treba da se crkva osvešta. Dolazi narod sa raznih strana, sveštenici, bogomoljci, čekaju da počne molitveni čin. Vidim ja kako dolazi moj drug Momčilo sa južne strane, veseo, i obradujem se. Posle tog sna, shvatio sam da ga je Gospod pomilovao. Ne mogu da služim nijednu liturgiju a da ne pomenem mog druga Momčila.“

Šta je najvažnije što crkva čini za one koji su nas napustili i otišli sa one strane vela?
- Najvažniji pomen za preminule je proskomidija. U pripremi svete liturgije, mi sveštenici vadimo čestice iz prosfore i molimo se za pokojne, znane i neznane, opojane i neopojane. Čim se čovek rodi, a kod pravoslavnih od sedme godine, gresi se računaju. Kada neko umre, kroz naše suze i molitve, post i milosrđe, Bog razrešava grehe upokojenih. Mnogo je važno da naš narod shvati da, kao što nasleđujemo imanje na ostavinskoj raspravi, tako isto i duhovno nasleđujemo ono što su naši preci činili, pogotovo smrtne grehe, što se manifestuje čak do devetog kolena. Mi, u Hramu Sv. Vasilija Ostroškog, svake subote služimo zaupokojenu liturgiju. Kada smo pitali oca Joila zašto se dešavaju čudne stvari i velika iskušenja u porodici koja živi jevanđelski, on je rekao da bi trebalo da izdaju najmanje tri parastosa na tri liturgije za upokojene, da napišu spisak znanih i neznanih predaka sa očeve i majčine strane. Jako je bitno da napišemo za neznane, jer one čija imena mi ne znamo, Gospod zna, svi su upisani u Njegovu knjigu života, jer je On životodavac.

ISPOVEST U SNU
„U hram Svetog Vasilija Ostroškog dolazila je monahinja, mati Matrona, koja se upokojila pre dve godine. U svetovnom životu, radila je kao novinar, a kada se razbolela od raka, molila se Bogu i iscelila. Shvatila je da ju je Gospod prizvao u monaštvo i deset godina je poživela kao monahinja. Imala je mnoga duhovna čeda, željna reči Božje i utehe. Dovodila je kod nas svoje duhovne kćeri i sinove, pogotovo subotom. Jednom su sa njom došle dve žene. Jedna od njih izdavala je parastos mužu koji se prerano upokojio. Kada se vratila u Beograd, te noći ga je prvi put sanjala. Bio joj je zahvalan i rekao da mu je mnogo pomogla, da se bolje oseća, da se ne muči kao pre. Ispovedio joj je da je kao mlad čovek ubio nekoga i da ga je smrt zatekla neispoveđenog. To niko nije znao, nikom nije rekao do tada, njoj u snu.“

Zadušnice su dan za duše preminulih, kada se vrši opšti pomen. Uvek padaju u subotu, četiri puta godišnje?
- Prve su jesenje, Miholjske, uoči Miholjdana. Druge se uvek služe u prvoj suboti novembra i poznate su kao Mitrovske, uoči dana kada praznujemo sećanje na Sv. Dimitrija Solunskog. Treće su najmasovnije, pokretne, zato što vezane za početak i pripremu pred Vaskršnji post i četvrte, Duhovske, u subotu uoči praznika Silaska Sv. Duha na apostole. Važno je da pomenemo 19. septembar, kada se praznuje spomen na čudo Svetog Mihaila u Koni. Tog dana, zapravo, u noći između 18. i 19. septembra, prvi vojskovođa od devet nebeskih sila bestelesnih ima blagoslov od Gospoda da spasava grešne duše. Takođe, 2. jula, na dan Sv. Pajsija, velikog isposnika i ugodnika Božjeg, vršimo molitveni pomen za one koji su umrli bez pokajanja i neopojane.

"Glas Podrinja"

U kojim slučajevima se crkva ne moli za pokojne?
- Kada neko umre nekršten, po kanonima pravoslavne crkve, sveštenik ne može da vrši nikakav molitveni čin, ni obred. Sveštenik ne ide na sahranu niti vrši molitveni čin ni kada neko digne ruku na sebe. To je strašan greh, jer Bog je davalac života.

A u slučajevima kada je neko bio ubica?
- U tim slučajevima vršimo opela i molitve.

To je čudno, jer to je takođe ustajanje na život. Samoubica diže ruku na sopstveni, a ubica na život drugog čoveka. Zašto se crkva ne moli za samoubice, a moli za ubice?
- Čitao sam da sveti oci govore da možemo da se molimo za samoubice, da zapalimo sveću za njih i kažemo: „Gospode, ako hoćeš, seti se“. Ili da vadimo česticu za njih. Ja to činim čitajući žitije Sv. Pajsija i mnogih drugih otaca crkve. Ljubav je ta koja pomaže. Nikada ne treba da klonemo i mislimo da nekome nema pomoći. Nismo pozvani da osuđujemo, nego da rasuđujemo. Prepustimo Gospodu da to razluči, razreši i pokaže svoje milosrđe. Duhovni svet postoji i Gospod za naše male žrtve čini velika čuda. Jedna bogomoljka išla je na groblje da poseti pretke i da im upali sveće. Usput je prošla pored groba neke žene koja je izvršila samoubistvo. Imala je strah da joj zapali sveću i prošla je pored njenog grobnog mesta. Iste noći, sanjala je tu ženu koja joj je rekla: „Zašto si me obišla?“

“Sahrane su najbolje duhovne lekcije svima nama da vidimo kako Gospod ubira kada On hoće iz svog vrta na zemlji, onda kada je čovek bio najspremniji za onaj svet. Vladika Nikolaj je pisao o jednom monahu koji je pošao kod svog starca po duhovni savet. Usput mu se pridružio još jedan monah. Prvu noć su prespavali u kući jednog domaćina koji je imao restoran. Ujutru im je pripremio doručak, a monah saputnik uzeo je jedan tanjir, bacio ga i razbio. Drugu noć su prespavali kod čoveka koji je imao sina jedinca. Kad su ustali, ubio je sina domaćinovog. Strašan greh i tragedija. Monah upita svog saputnika šta to čini. Odgovorio mu je da je kod prvog domaćina sve pošteno stečeno, osim tog tanjira koji je razbio. A kod drugog, da je mu je sin odrastao, postao bi veliki grešnik koji bi sablaznio mnoge i naneo mnogo bola drugima. Njega je Bog uzeo da mu spase dušu dok je nevin i pravedan. Tog trenutka je saputnik nestao. On nije bio monah, nego anđeo Božji poslan da izvrši volju Njegovu.”