Jovišini galoperi za nezaborav

Joviša Berić iz Maova, blizu Šapca je ceo svoj životni vek posvetio trkačkim konjima, punokrvne engleske rase. Nekada najbolji đak Šabačke gimnazije, školovanje nije nastavio u Beogradu, kao što su to obično radili školarci njegovog uzrasta. Odgajila ga je baka, jer mu se majka preudala u Nakučane kad mu je bilo šest meseci.
Joviša je bio privržen selu i velikom imanju koje ga je dočekalo u Maovima. Rano je preuzeo domaćinstvo postajući veliki proizvođač hrane, uzor za Pocerce i sve uticajniji na tržišna kretanja u Šapcu. Proizvodnju je zasnivao na preko 300 hektara plodne zemlje.
Lipica, kako se zvao atar u Maovima, gde je rođen 1899. godine, bila je uređena i sva u jednom komadu, kao da je zemljište komasirano. Bilo je to imućno domaćinstvo o čemu govori i činjenica da je vršalica u Jovišinom prostranom dvorištu radila 10 dana, te da su imali samovezačicu, a u štalama i oborima pored konja dosta goveda, svinja, ovaca...

Njegovo „oštro oko“ znalo je da proceni svako grlo (konja), da li je spremno za trku ili ne. Njegov doprinos šabačkom kraju na unapređenju i afirmaciji konjičkog sporta je nemerljiv

Gazda Joviša je bio naočit momak. Zapamćen je kao uvek elegantno obučen čovek, gospodskih manira. Na glavi je nosio šešir, a u ruci štap. Tako odeven, odvažan i samouveren, bio je često prisutan na hipodromima širom bivše Jugoslavije i sveta.
... Njegovo „oštro oko“ znalo je da proceni svako grlo (konja), da li je spremno za trku ili ne. Njegov doprinos šabačkom kraju na unapređenju i afirmaciji konjičkog sporta je nemerljiv.., piše Miodrag D. Milovanović u svojoj knjizi „Igrali se konji vrani“.

NEPOBEDIVI
ALŽIR I MAK-ADAM
Prvu kobilu Joviša je kupio od Dunđerskih. Zvala se Hercegovina. Ona je oždrebila Grlicu, a otac joj je bio Fruškogorac.
- Berići su imali preko 100 trkačkih grla. Njihov Mak-Adam je dobio trku Grada Beograda. Viktorija je ždrebe od Viškopije i Fantasta, koji je uzgojen u pastuvskoj stanici u Šapcu, a vlasništvo je dr Leona Koena. Alžir je bio nepobediv. Kleli su se u njega. Između ostalih pobedio je u trci za pehar predsednika Republike 1946. godine. Njegovo poreklo je od Levanta i Anite, ističe Radovan Mašić, poznatiji po nadimku Rače iz Mrđenovca ugledni hroničar bogate istorije konjičkog sporta u Šapcu i okolini.

BERIĆI OPET JAŠU, UNUČAD DARKO, ĐOKA I NEMANjA NA KOBILI VIHOR

Sledeće grlo bio je Vitez Marko od majke Viškopije i oca Kraljević Marka.
Sa setom se seća Joviše i njegov „unuk“, treće koleno Mileta Berić iz Maova, koji kaže da se danas dosta toga promenilo kod njih, pre svega zbog agrarne reforme i smanjenja zemljišnog poseda.
- Sećam se da su šinskim kolima vozili hranu za konje u Beograd. Naši konji su u jednom danu ostvarivali i četiri pobede. Neprikosnoveni su bili Alžir i Mak-Adam, dodaje on.
U 1952. godini Alžir je samo jednom bio drugi. Tada ga je pobedila Vihorka, vlasništvo Milana Živanovića iz Tabanovića.

Alžir je bio čudan konj. Nemiran, visok, neukrotiv. Obično je startovao poslednji, da bi u finišu prestizao sve rivale i nizao pobede

Sa ocem Milošem, nastavio je Jovišinim tragom. Otac sada zbog starosti odustaje, ali on uporno nastavlja dalje. U ergeli Bečej kupio je svojevremeno kobilu Lunu, od Lepojke i Blekija. Ona je ostvarila pet pobeda i oždrebila isto toliko ždrebadi. Sada ima 13 godina i veoma dobro izgleda.
Još pamti šampionske galope Anite, Afrodite, Vinka i drugih grla.
Joviša je najmanje imao jednog trenera, tri džokeja, više štalskih momaka i kovača.
Prvi trener kod njega je bio Josip Kolar, zatim Slavko Popović, Slavko Parović, Voja Janjić i drugi.
Prvi džokej je bio: Franjo Banda, a najduže Milorad Ličanin i na kraju Gvozden Aleksić.
Prvi se u trkama uzdigao punokrvni Rubin. Grlica je imala dosta uspeha na hipodromu u Šapcu. Dizala je na noge publiku i kod Careve ćuprije u Beogradu, a neki hroničari ističu da joj ni Evropa nije odolela.

Alžir ponosnog pogleda

... Alžir je bio čudan konj. Nemiran, visok, neukrotiv. Obično je startovao poslednji, da bi u finišu prestizao sve rivale i nizao pobede.., piše Novica Prstojević u knjizi „Pošetali šabački trgovci“ i zaključuje da je Joviša umro u jesen 1966. godine, a u dugoj koloni na njegovoj sahrani, viđeni su i galoperi, pognutih glava, kao ljudi, ispraćajući tako pored gazde i vek u kome su nizali pobede u brojnim trkama.

SA SREĆKOM U LEGENDU
Mrka doratuša Srećka osvetlala je obraz konjarima u Mačvi, danas daleke 1960. godine na hipodromu u Beogradu ( Careva ćuprija). Kupili su je u Šumskom gazdinstvu Klenak, gde su postojali odlični uslovi za držanje i trening konja, a u prestižnoj trci za pehar predsednika Republike 1960. godine, jahao je čuveni džokej Uroš Radonjić Lekić iz Štitara.
Tako se zbio nesvakidašnji slučaj o čemu Milanka Živanović piše u „Mačvanskim novinama“
... Zar običan mačvanski seljak, amater, nepoznati džokej sa još manje poznatom Srećkom da osvoji glavnu nagradu, pehar predsednika Republike, šaputalo se u gledalištu, padocima, na stazi beogradske Careve ćuprije, davne 1960. godine. Bila je to sušta istina...
Srećka je pre toga trčala u promenljivoj formi. Tri godine za redom osvajala je „Pehar pobede“, jednu od najprestižnijih trka na Šabačkom hipodromu, ustanovljenu 1955. godine. Tako joj je pobednički pehar u ovoj trci pripao u trajno vlasništvo. Naravno, najsrećniji su bili u Šumskom gazdinstvu Klenak, njeni vlasnici, koji su tako i praktično potvrdili da ulaganje u Srećku nije bilo uzaludno.

Literatura: „Igrali se konji vrani“ Miodrag D. Milovanović; „Pošetali šabački trgovci“Novica Prstojević; „Mačvanske novine“ po tekstu Milanke Živanović; lična arhiva Milete Berića iz Maova i stručni saveti Radovana Mašića- Račeta iz Mrđenovca